Polovinom novembra u beogradskom Kulturnom centru Grad predstavljen je projekat "Nepristajanje. Antiratna Srbija 90-ih". Reč je o digitalnom arhivu posvećenom istoriji antiratnog pokreta i nezavisnih medija u Srbiji 1990-ih. Na sajtu www.museum90.com predstavljeni su dokumenti, publikacije, fotografije, svedočanstva kao usmena istorija, sećanja pokretača nezavisnih medija... Koncept ovog digitalnog muzeja osmislili su Dejan Ubović iz KC Grada, istoričarka Dubravka Stojanović, politikološkinja Snježana Milivojević i teoretičar Igor Štiks, dok su na istraživanju radile istoričarke Sanja Radović i Ana Radaković, koja za Novosti kaže da su prikupljanje arhiva započele veće organizacije koje su i danas aktivne i pojedinaca koje lično poznaju.

- U razgovoru ljudi su nam sami pominjali svoje saborkinje i saborce i prosleđivali nas njima i njih nama. Zapravo, većina dokumentarnih izvora predstavljenih na sajtu potiče upravo iz privatnih arhiva, dok su najmanje materijala za podeliti imale neke poznate organizacije koje se i dan-danas bave pitanjima iz 1990-ih. Platformom "Nepristajanje" smo postavili osnovu i cilj nam je da je bogatimo i širimo - objašnjava ona.

Četiri ratne godine hronološki prate razvoj antiratne scene, brojne proteste na ulicama, a ono što svakako fascinira, sagledavajući sve iz današnje perspektive, jeste broj ljudi na ulici. Kao jedan od najzanimljivijih događaja ističe se akcija "Crni flor" iz 31. maja 1992. godine. Reč je o antiratnoj manifestaciji protiv rata u Bosni i Hercegovini. Oko 100.000 građana razvilo je od Palate Albanija do trga Slavija džinovsku traku dužine 1.300 metara u znak saosećanja i solidarnosti sa žrtvama rata. Akciju su organizovale antiratne grupe, kao i neke političke partije.

- Značaj te akcije i u simboličkom i u logističkom smislu zaista je bio poduhvat. Toliki broj ljudi, potpuno različitih uverenja i ideja, ipak okupljen oko iste stvari - prekida rata. Sa druge strane, opet okupiti i organizovati toliki broj ljudi u vreme bez interneta, pametnih telefona i događaja na društvenim mrežama - u očima ljudi 21. veka to izgleda potpuno nerealno - ističe Radaković.

Primetno je da je buđenje antiratnog pokreta pratilo i buđenje feminističkog pokreta. Žene su bile te koje su najčešće i najviše bile na ulicama. U početku su se malo toga pitale, jer ih niko nije pitao da li će im mobilisati muža ili sina.

- Niko te ne pita kako sama održavaš kuću sa gotovo nimalo primanja; niti kako je to kad ti niko ne prizna status civilne žrtve rata ukoliko si preživela seksualno zlostavljanje. Sa jedne strane svi se bore u tvoje ime u ime ženske čednosti i čestitosti, a sa druge prva si na udaru suparničke sile. I pasivan si posmatrač svoje sudbine. Žene prosto nisu želele na to da pristanu tako lako. I, razumem ih - kaže Radaković.

Danas dominiraju iste stranke i ideje kao i početkom 90-ih. Okolnosti su, međutim, drugačije, pa su se i neki aktivisti, odnosno aktivistkinje iz 90-ih prilagodili novim okolnostima i postali su deo onoga protiv čega su se borili, dok su neki ostali dosledni svom aktivizmu. Radaković ističe da je svaka priča posebna i lična i zavisila je od nebrojano faktora, "no priče ovih ljudi zaista mogu biti inspiracija i samo se nadam da ćemo umeti da ih razumemo i primenimo na pravi način", dodaje. U budućnosti bi projekat trebalo da se proširi na celu teritoriju bivše Jugoslavije. Ova platforma je početni korak koji treba da vodi ka postavljanju izložbe Lavirint 90-ih (planirano za proleće 2023.) i ka osnivanju Muzeja 1990-ih (planirano za 2025.).

- U pregovorima smo već sa istraživačima iz svih bivših jugoslovenskih republika i jedan od primarnih ciljeva nam je da upravo temom "Nepristajanje" povežemo ceo region. Paralelno sa ovim istraživanjima i postavljanjem što detaljnije i sveobuhvatnije baze, pripremamo i izložbu "Lavirint devedesetih" za koju već uveliko dogovaramo da bude putujućeg tipa, odnosno da na istim metodološkim osnovama i istom pristupu uz adaptacije bude predstavljena u Sarajevu i Prištini - objašnjava Radaković.

I ne zamerite ako zađemo u ličnost naše sagovornice, koja je rođena baš u vreme ratova koje istražuje. Ne samo zbog nje, već i pojedinaca i pojedinki sa kojima su radili, sa kojima su razgovarali i čija su sećanja, ali i dokumentaciju pohranjivali na ovaj digitalni muzej. Sve to se nalazilo u podrumima i tavanima, pa ovom prilikom pozivaju sve koji imaju sličan materijal da im se jave. Što se same naše sagovornice tiče rad sa ljudima, odnosno ulazak u te podrume i tavane bio je za nju ispunjenje sna.

- Kada sam bila mala, tako sam zamišljala posao istoričara i to je bio prvi put da mi se zapravo ostvarilo. Sa druge strane, osećaj je sve vreme bio pomalo nelagodan – ti tavani i podrumi su mesta tolikih sećanja i uspomena, a ovi ljudi su nas pustili unutra. Bila je to velika čast - zaključuje ona.