Malo je koji jugoslavenski bend okamenjen u mit kao što je to EKV. Koliko ovaj temat u novom Gradcu taj mit rastvara i čini li nam utoliko jasnijim EKV-ov značaj?
Muzika i umetnost žive od mitova, pa je logično da sve takve legende postoje i oko EKV-a, koje priču o njima na neki način održavaju živim. Od toga ne treba bežati. Iako to nije bila namera, ovaj broj to svakako dekonstruiše, tako što se iz uvrštenih intervjua i savremenih kritika vidi da je EKV-ovo delovanje bilo daleko od nekakvog mita, da su to bili neki stvari ljudi i da je cela epoha 80-ih bila od krvi i mesa, sa ljudima koji su zabrinuti i puni strahova, sa nekakvim neizrečenim pretnjama koje se nadvijaju nad tu zajednicu u kojoj žive.
To osećanje stalnog garda odbrane od nepoznate pretnje je vidljivo i u EKV-ovim intervjuima, a taj duh koji progoni sve ono što pokušava da izađe iz uobičajenih obrazaca postaje očigledan od 1991. pa nadalje. Zanimljivo mi je kad Magi u nekom trenu kaže da kad U2 snimi četiri ista albuma, onda se to zove stil, a kad EKV snimi čak i vrlo različite albume, onda se to zove manir. Kroz tu rečenicu se meni najplastičnije pokazuje cela ta epoha, ono šta su oni osećali i kako su sebe videli u njoj. EKV nije bio klasičan rok bend – oni su zapravo hteli da rade umetnost. To je ono što ih razlikuje od Partibrejkersa, Prljavog kazališta i ostatka novog talasa.
Temat sadrži i nove istraživačke priloge proučavanju EKV-a. Predstavite nam ih.
Anu Knežević, Zoranu Simić i Dragana Đorđevića sam odabrao baš zato što su sve troje iz akademskog sveta i na naučni se način bave istorijom umetnosti i književnošću. Đorđevićev tekst bavi se EKV-ovim nasleđem i kako se ono do danas razlio i na koje strane. Ana Knežević je napisala jedan vrlo važan, rekao bih pionirski tekst o vizuelnom identitetu EKV-a, odnosno o načinu na koji je ono što mi vidimo kao njihove omote, spotove i modu uticalo na značenje te muzike. Takva vrsta proučavanja postoji kada govorimo o poznatim svetskim bendovima, ali kod nas je vrlo retko, ako uopće i postoji. Zorana Simić je istražila istoriju recepcije, odnosno kako su se muzički kritičari odnosili u realnom vremenu i tu se razne stvari prikazuju u drugom svetlu.
Kako novi bendovi "čitaju" EKV ili koliko EKV-a mi možemo "pročitati" u njihovom radu?
Nažalost, mi smo mala sredina. U Engleskoj verovatno postoji bar pet velikih bendova koji zvuče kao da su iz žanra ili podžanra kao i EKV. Ako ste mladi i hoćete da svirate nešto slično EKV-u, ovde će verovatno odmah da vas proglase za njihovu kopiju. Bendovi kao što je EKV zacrtavaju jednu putanju koju je jako teško slediti – odjek toga što su oni radili može da se čuje u današnjim bendovima, ali njih nažalost možda i nema mnogo. Mislim da danas sasvim uslovno možemo da govorimo o postojanju rok scene kod nas, a naročito o toj vrsti samopouzdanja i vere – mislim da na prste jedne ruke mogu da se nabroje bendovi koji pevaju na našem jeziku i imaju uopšte tu vrstu samosvesti da je to što rade važno na način na koji su u to verovali bendovi poput EKV-a.
