S Vladanom Jeremićem, multimedijalnim umjetnikom i kulturologom, razgovarali smo o njegovoj umjetničkoj aktivnosti, često u suradnji s Renom Rädle, o projektima na kojima radi, o odnosu umjetnosti, angažmana i politike, kako u Srbiji tako i šire na našem prostoru.

Ministarstvo kulture je izdalo saopštenje u kome je osudilo napad, ali i strip autore zbog neprikladnog sadržaja. U Hrvatskoj se slično ministru Vladanu Vukosavljević ponašao Hasanbegović, ali mi se čini da je naišao na jači otpor kulturnjaka

U doba vladavine koronavirusa bavili ste se nečim što ste nazvali performativnim crtanjem. O čemu je riječ?

Da se razumemo odmah na početku, najopasniji virus je virus kapitalizma. Korona kriza je proizašla iz krize kapitalizma i iz viševekovne devastacije okoliša i života. Ona je zaoštrila i ogolila već postojeće društvene nejednakosti. Nauka i medicina su tokom neoliberalizma regresirali u multispecijalizacije te nisu u stanju obuhvatiti celinu, niti su te specijalizacije kadre da promisle objekt istraživanja u odnosima pojedinačnog i opšteg i izvan svoga polja delovanja. Radom koji je nastao početkom vladavine korona virusa moja partnerica Rena Rädle i ja pokušali smo da tematizujemo ove fundamentalne probleme na jedan gotovo humorni način. Pokušali smo podvući nekakvu crtu, jer je jedna epoha, čini nam se, bila završena. Decenije fetišizma pozitivizma, svođenje društvenih odnosa na kalkulus, haotična digitalizacija svega i svačega uzeli su svoj danak. Mislim da se ova kriza još dugo neće razrešiti zbog duboke socijalne fragmentacije i zbog toga što se na prvo mesto stavlja rast profitnih stopa, a ne zdravlje ljudi. Što se više bolest širi, to se više mogu naplatiti usluge lečenja, a restriktivne mere se mogu koristiti za osvežavanje represivnih državnih aparata. U tom kontekstu, zatvaranje kulturnih institucija i otkazivanje izložbi, koncerata i pozorišnih predstava u proleće ove godine doveli su do toga da se radnici u sektoru kulture zapitaju da li je umetnost onakva kakva jeste ikome potrebna. U video seriji performativnih crteža koju smo Rena Rädle i ja pokrenuli kao svojevrsni odgovor na trenutnu krizu i njene posledice po umetnost i društvo uopšte, razmišljamo o preinačavanju osnovnih pojmova umetnosti i teorije. Reč je o militantno optimističnim epizodama crtanja i slikanja koje objavljujemo online. Predstavljamo vam sam proces prevođenja nekih opštih pojmova i njihovih odnosa u umetnički postupak, gotovo spontano, bez neke posebne pripreme. Koncepte o kojima pričamo prožimaju kontradikcije, mešaju se apstraktni i konkretni nivoi, dosta toga ostaje nejasno, nešto potiče iz iskustva, a nešto iz epistemologije. U jednoj od epizoda smo razgovarali o klasi i zdravlju. Pošli smo od toga da je klasa definisana mestom u društvenoj strukturi i u klasnoj borbi, da klasa nije nešto nepromenljivo. Što se tiče zdravlja, svi smo postali itekako svesni da je učešće tela u reproduktivnom procesu od velike važnosti kada su vlasti širom sveta preduzele direktne biopolitičke represivne mere i pokazale da su kadre upravljati telima svojih građana. Tako sam prvo nacrtao zdravlje kao proces srećnog učešća tela u zajedničkoj atmosferi komunikacije, korelacije, potrošnje, direktne akcije ili svakodnevne radosne dinamike. Na kraju epizode pokazalo se da se pitanje klase rešilo kao čin jedne bolne intervencije koja narušava srećno učešće tela.

 

Neofašističke grupe

 

IT sektor zarađuje na sadašnjoj krizi izazvanoj pandemijom. Stavivši svoje videouratke slikanja i govora i vi ste se uključili u mrežu svjetskih korporacija koje vladaju internetom. O tome imate kritički stav?

Može se reći da što više proizvodimo digitalnog sadržaja za socijalne medije, to više radimo besplatno za vlasnike tih platformi. Stvari s vlasništvom su nekako više nego jasne, ali ih retko ko danas dovodi u pitanje. Kontrolori tih platformi ili, ako hoćete, njihovi algoritmi jesu zapravo rentijeri prostora koji od korisnika dobijaju informacije s kojima trguju. TikTok i YouTube su platforme koje trenutno najviše konzumiraju mladi ljudi. Ceo prostor liči na proliferaciju Adornove i Horkheimerove noćne more o kulturnim industrijama. U današnjem obliku sve je hiperindividualizovano i na prvi pogled svako u toj areni algoritama ima mogućost za samorealizaciju sopstvene individue. Takva hiperindividualizirana ništavnost je zapravo svesna toga da se nalazi u akvarijumu korporativnog standardizovanog prostora. Postavlja se pitanje da li umetnici trebaju ignorisati korporativne akvarijume ili je zaista moguće na kritički način raditi sa njima i u njima. Uprkos tome, ni kritika, ni autonomija savremene umetnosti ovde previše ne pomažu. Nalog dominantne ideologije je jasan, potrebno je prezupčiti, transfromisati se i onda igrati po standardizovanim i postmarketinškim pravilima heteronomnih online praksi. Naše video uradke vidimo za sada kao jednu vrstu intervencije u "How to?" žanr YouTubea. Pored glavne stvari koju predstavljaju intervencije u sam standard forme na YouTubeu, potrebno je stvoriti prostor za sadržaj koji ima drugačiji kolaborativni i borbeni aspekt nasuprot dominirajućim medijskim sadržajima poput spinova i mimova desnice u svim oblicima. Za tako nešto nije moguće samo promeniti pojavnost u estetskom smislu, nego je potrebno promeniti i same upravljačke procese.

Protest umetnika i radnika u kulturi zbog upada na izložbu grupe Momci (Foto: Vladan Jeremić)

Ne odustajte ni od nastupa u galerijama i na ulici. Zašto je važno da se oni održe?

Stvaralaštvo ne može u potpunosti migrirati u online prostor, na kraju krajeva to sve deluje zatvorenički i opskurno. Izuzetno je važno uživo graditi zajedničku praksu sa ljudima kojima je do našeg rada stalo i kojima se tim radom obraćamo. Većina naših radova je dijaloškog karaktera i želi da podstakne izvesnu transformaciju i da ima jasnu upotrebnu vrednost. Posebno su nam važne umetničke intervencije u javnom prostoru kakve smo izveli za vreme Manifeste u Palermu ispred prodavnice cipela Geox, gde smo govorili o užasnim uslovima rada radnica u fabrici cipela u Srbiji, ili u Grazu na glavnoj stanici, gde su naši radovi poslužili za protest protiv kriminalizacije solidarnosti sa migrantima koju su sprovodile evropske vlasti. Prošle godine su naši radovi u Tirani završili kao ambalaža za najosnovnije potrepštine za vreme zemljotresa. Radove smo ostavili na korišćenje ljudima koji su protestovali zbog rušenja starog pozorišta, koje je na proleće ove godine albanski premijer Edi Rama konačno i uništio. Naši radovi postaju oruđa za određenu društvenu borbu i funkcionišu kao dijaloška osnova za dalja istraživanja i nadogradnju. Konjunktura u koju intervenišemo je izuzetno važna i pre nego što se neki rad izvede, potrebno je analizirati društveno-politički kontekst.

Uz to što ste umjetnik, vi ste i kulturolog, a obavljate i funkciju projektnog menadžera u Zakladi Rosa Luxemburg za jugoistočnu Evropu, sa središtem u Beogradu. Što je vaš posao ondje?

Odbranio sam početkom ove godine doktorsku disertaciju na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a tema mi je bila "Funkcije umetničkih praksi u uslovima tranzicije u Srbiji 1991-2008". Trenutno radim na knjizi koju priređujem iz nastalog višegodišnjeg istraživanja. U Zakladi radim na raznim regionalnim projektima političkog obrazovanja, od njenog samog otvaranja 2010. godine. Pomenuo bih da sam u okviru Zaklade s kustosicom Ivanom Vasevom, u novembru prošle godine organizovao u Skoplju izuzetno zanimljiv međunarodni simpozijum o prekarnosti u umetničkom radu. Izdvojio bih zatim ovogodišnju publikaciju "The Dark Sides of Europeanisation. Serbia, Bosnia and Herzegovina and the EUropean Border Regime", koju sam uredio sa koleginicom Wenke Christoph. Studija se bavi teškom situacijom ljudi u pokretu na tzv. balkanskoj ruti. Autori ove značajne studije su Nidžara Ahmetašević, Marta Stojić Mitrović, Barbara Beznec i Andrej Kurnik.

Mislim da je najgore stanje što se tiče sloboda umetničkog izražavanja u Srbiji i Hrvatskoj. Videli smo šta se desilo Nemanji Cvijanoviću kada je izložio zvezdu u Rijeci. Prošle godine je to isto napravio u Prizrenu, gde je dobio potpuno drugačije reakcije

Na aktualnoj izložbi stripa grupe Momci došlo je do vandalskog čina uništavanja radova. O čemu se radilo i možemo li se tome čuditi?

Nekima može delovati potpuno nestvarno da je 15 maskiranih osoba uletelo u Galeriju Stara kapetanija u Zemunu koristeći suzavac i pocepalo celu izložbu zbog jednog satiričnog crtežića underground stripa iz devedesetih godina. Meni to nije bilo posebno čudno jer sam na sopstvenoj koži osetio cenzuru kada sam pre tri godine priveden zbog umetničkog performansa sa maskama sa likom predsednika na otvaranju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Veliku ulogu u kreiranju nasilja u Staroj kapetaniji su odigrala huškanja, spinovi i mimovi desnice koji su prethodili u svim oblicima na socijalnim mrežama. Druga ili, ako hoćete, prva stvar je u tome da mnogi bliski vlasti žele kulturne prostore pretvoriti u ugostiteljske objekte. Stara kapetanija ima perfektnu lokaciju na Zemunskom keju i možda je zapala za oko tako nekome. Ja sam bio prisutan na prvoj izložbi Momaka u Staroj kapetaniji pre 24 godine, ovoga puta nisam otišao. Zamislite da Dubravku Matakoviću u Hrvatskoj pocepaju celu izložbu. Zapravo, Momci imaju dopadljiviji i sladunjaviji stil od Matakovića, ali im srpsko društvo nije dozvolilo da ga posle više od dve decenije dostojanstveno pokažu. Novi nivo potpuno izmeštene, tunelske realnosti koja se nalazi oko nas oličen je u ekstremnim grupama poput Levijatana i drugim neofašističkim tvorevinama koje na neki način odgovaraju srpskom režimu pošto naprosto bujaju u svim oblicima.

 

Stop desničarskom nasilju

 

Zanimljivo je i kako je Ministarstvo kulture Srbije reagiralo priopćenjem?

Ministarstvo je izdalo saopštenje u kome je osudilo napad, ali i strip autore zbog neprikladnog sadržaja. Ovo izjednačavanje nasilnika sa umetnicima dovelo je do protestnih reakcija kulturne scene. Ministar Vladan Vukosavljević očigledno želi da provocira i dovede u pitanje sve ono što se ne nalazi unutar njegovog konzervativnog i klerikalnog svetonazora. On je bio potreban ovoj vlasti kako bi simulirao da je Srbija barem u kulturnoj sferi bliska Rusiji, dok zapravo u ekonomiji i politici vlast vodi sasvim drugu politiku, što se dalo videti u Vašingtonu sa potpisivanjem sporazuma. U Beogradu se uskoro podiže spomenik Stefanu Nemanji visok 23 metra koga je izradio ruski vajar i koji je u delovima prenet iz Rusije. Ceo projekat previše liči na čuveno Skoplje 2014. Sva ona druga kultura koja nastaje u Srbiji za tog je ministra samo jedan balast i verovatno ne bi trebala ni da postoji. U Hrvatskoj se slično Vukosavljeviću ponašao Hasanbegović, ali mi se čini da je naišao na jači otpor kulturnjaka.

Razvila se diskusija o cijelom kontekstu, na društvenim mrežama i u medijima. Tko je organizirao protestno okupljanje umjetnika? Jesu li i stručne organizacije umjetnika reagirale?

Jako je važno da su se povodom ovoga slučaja strukovna udruženja ujedinila sa takozvanim nezavisnim sektorom. To nije mala stvar, jer takve ujedinjenje pozicije nasuprot državnoj politici nije do sada bilo, pošto država kroz pravne i finansijske mehanizme donekle kontroliše strukovna udruženja. S druge strane, nezavisna udruženja imaju mogućnosti slobodnijeg delovanja kroz EU programe. Ipak, došlo je do zajedničkog otpora jer je cenzura očita, a očajan rečnik ministarstva liči na prepucavanje polupismenih ljudi na društvenim mrežama, i na tako nešto se nije moglo odćutati. Udruženje likovnih umetnika Srbije, čiji sam i sam član, istovremeno je organizovalo izložbu o uslovima umetničkog rada na kojoj trenutno učestvujemo sa mnogim umetnicima, tu su na primer Saša Stojanović, Raša Todosijević i Goran Đorđević. U sklopu tog programa je sazvan skup solidarnosti koji se desio 18. oktobra i za koji smo sazvali ljude. Ispred Paviljona Cvijeta Zuzorić je poslata jasna poruka umetnika i radnika u kulturi sa parolama poput: "Stop desničarskom nasilju u kulturi", "Kapetanija za kafanu, Cvijeta za mehanu", "Stop Art Censorship", "Dole kokainski investitori", "No pasaran", "Slatka konceptualna umetnica nudi rešenje – udri umetnost na veselje", "Dole mafija i batinaši", "Dole Ministarstvo nekulture".

Kako vidite dalji opstanak i razvoj umjetničke scene s obzirom na političku situaciju u Srbiji, ali i šire, na našim prostorima koji su poput spojenih posuda?

Nažalost, naše budućnosti bez ozbiljne borbe nema. U celom regionu izgleda da je tako, ali ipak mislim da je najgore stanje što se tiče sloboda umetničkog izražavanja u Srbiji i u Hrvatskoj. Videli smo šta se ove godine desilo Nemanji Cvijanoviću kada je izložio svoju zvezdu u Rijeci. Prošle godine je to isto napravio u Prizrenu, na Autostrada bijenalu, gde je dobio potpuno drugačije reakcije. One su bile jako pozitivne. Kosovska umetnička scena je posebna priča, oni su zaista jako istrajni u tome da realizuju dobar program i da rade sa zajednicom. Nije ni čudo da će se Manifesta održati onde 2022. godine. Na koncu stvari, nema budućnosti za umetnost ako je nema za društvo, socijalizam je ovde nužna alternativa.