Pisac četrdesetak knjiga, Svetislav Basara broji se među najveće žive autore našeg jezika. Prošlog tjedna boravio je u Zagrebu na Festivalu svjetske književnosti. Povodom nedavnog hrvatskog izdanja njegovog posljednjeg romana "Kontraendorfin", čiji je okvirni zaplet upravo putovanje pisca književnosti iz Srbije u glavni hrvatski grad, Miljenko Jergović napisao je da je riječ o svojevrsnom oslobađanju provincijalizirane i samoizolirane hrvatske književnosti.

Kakvi su odnosi hrvatske i srpske književnosti?

Ne znam da li izlazak "Kontraendorfina" ima tako jak simbolički značaj kao što bi Jergović priželjkivao. Ali svakako je dobro što se "Kontraendorfin" sada pojavljuje i u Zagrebu, jer je na neki način i Hrvatska jedna od junakinja romana. Hrvatska i srpska književnost neraskidivo su povezane jezikom. Jergović je dobro napisao da je reč o sijamskim blizancima, koji se povremeno mogu ne podnositi, ali veze ne možete raskinuti. Ne može se osporiti uticaj srpske književnosti na hrvatsku niti, recimo, ogroman uticaj Miroslava Krleže na srpsku. Hrvatsku, bosansku i crnogorsku književnost doživljavam kao vlastite književnosti. To je jedna te ista književnost. Mada se u to, naravno, umešala politika. Ovdašnje politike zasnivaju se na negativnim identitetima. Srbin sam zato što nisam Hrvat, katolik ili musliman. Nisam ovo, nisam ono i na kraju niste ništa, osim što niste sve. Mi smo zakasnele nacije. Srbima i Hrvatima nedostaje razvojni put od renesanse preko prosvetiteljstva. Možda ćemo nekad to stići, a možda i nećemo. U ovom isečku vremena svakako je tako i zadugo neće biti drugačije.

 

Andrić kao mamac

Vašu poetiku opisuje se i kao preuzimanje i karnevaliziranje matrice Thomasa Bernharda. No ako govorimo u jugoslavenskom kontekstu, koje biste pisce istaknuli kao vama značajne?

Spisak i nije tako dugačak. Iz Srbije Bora Stanković, Vinaver, centralno mesto naravno pripada Andriću. Od posleratnih pisaca Kiš, Pekić i Kovač, on najviše od te trojice. Iz Hrvatske Krleža, Ranko Marinković, Slobodan Šnajder, u novije vreme Jergović. Matrice preuzimam uvek, ja se ne bavim novotarijama. Literatura je komentar na literaturu.

Mitove je nemoguće dekonstruisati, kao što je pokazao Claude Lévi-Strauss. Alatka je pogrešna, jer mit nije racionalna tvorevina. Uzmimo kosovski mit

Upravo je dekonstruiranje mitova o Andriću jedan od ciljeva "Kontraendorfina", kao i vašeg prethodnog romana "Andrićeva lestvica užasa"?

To je površno gledanje. Andrića sam iskoristio kao mamac, a zbog ogromnog paketa značenja koji se vezuje uz njegovo ime. On je jedan od idola srpskog paganskog panteona, koji se ne sme dovoditi u pitanje, kao i idoli inače. Izbio je skandal zbog nepristrasne i odlične biografije koju je napisao Michael Martens i poremetio kanon. A taj kanon sa stvarnim Andrićem i njegovim delom ima isto tako malo veze kao i fantastična i groteskna zbivanja iz "Kontraendorfina". Mitove je nemoguće dekonstruisati, kao što je pokazao Claude Lévi-Strauss. Alatka je pogrešna, jer mit nije racionalna tvorevina. Uzmimo kosovski mit. Ta bitka nije bila izgubljena, Osmanlije su Srbiju okupirale posle 90 i kusur godina. Devet desetina tog mita nastalo je sredinom devetnaestog veka, dakle ne radi se o tradiciji. Međutim, Miodrag Popović koji je 1970-ih godina to naučno dokazao u knjizi "Vidovdan i časni krst" proglašen je anti-Srbinom koji radi po nalogu Vatikana. Umalo ga nisu razapeli. Šta bi od dekonstrukcije mita? Ništa. Mit je na takve pokušaje otporan. Može se samo pisati o posledicama mitomanije, mitologije i delovanja mita. Inače, pseudotradicionalistima se u "Kontraendorfinu" nije kao trn u oko zabo Andrić, nego epizoda s Desankom Maksimović.

Anegdota u kojoj je Maksimović zapitana je li za analni seks izazvala je nasilno prekidanje vaše književne večeri u Aranđelovcu...

Epizoda s Maksimović stvarno se dogodila, u mnogo gorem obliku. Suština priče je da "Kontraendorfin" pokazuje, ne eksplicitno, nego pomoću raznih sistema dovođenja u pitanje idola srpskog panteona, kako funkcioniše zaumna matrica koja uvek završava neuspešno po Srbiju. Naravno, napravi štete i za okolinu. To nije bilo prijatno ovima što su napadali roman, šarlatanima kao što su Matija Bećković, Kusturica i ekipa.

Kada ste za "Kontraendorfin" dobili NIN-ovu nagradu, napadali su vas isti krugovi koji su i godinu ranije prosvjedovali oko te nagrade. Pisac Igor Marojević tvrdi da otimate Andrića iz srpske književnosti. Zanimljivo, zamjenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić nedavno je utemeljio nove književne nagrade – radi li se o "kontroliranoj" alternativi NIN-u?

Marojević je talentovan momak koji zadnje vreme lupeta. Imam li ja moć da otimam 50 i kusur godina mrtvog Andrića i dajem ga Hrvatima, koji ga neće? To su nebuloze. Ali šta god da dokažete, oni će reći da radim za korist Hrvata. Vesić ima pravo da pokrene novu nagradu, protiv koje nemam ništa. Ali ekipa koja je protestovala što sam NIN-ovu nagradu dobio ja, a godinu ranije Saša Ilić, i dalje neće biti zadovoljna. Protestuju zbog toga jer smatraju da njima pripada sve u Srbiji. Sticajem okolnosti NIN-ova nagrada je privatno vlasništvo i nije pod njihovom kontrolom.

Što je po vama svrha književnosti – u jednom intervjuu izjavili ste da je cilj "lomljenje kičme jezika"?

Smisao poezije u najširem smislu, a tu spada i proza, upravo je neprestano stvaranje novog. Jezik se kameni kako vreme pada po njemu. Pogledajte jezik u novinama – to su mrtvačke reći, fraze i rečenice ispisane milionima puta. Ponovno lomljenje kičme jezika znači da se snažnim slikama i poetskim alatkama stvaraju pukotine, kroz koje u realnost prodre malo duha.

Bilo bi dovoljno da je Porfirije s Mićovićem došao na prvu barikadu i prijateljski popričao. Umesto toga ušao je u Amfilohijeve stope

Opće mjesto kada se govori o vašem književnom opusu glasi da se desetljećima bavite nacionalnim temama. Radi li se o svojevrsnom političkom angažmanu ili to smatrate samo materijalom?

Dnevno pišem kolumnu, svaki čas dajem intervjue. Dakle, imam prostora da svoje političke, kulturološke i druge stavove plasiram u javnost. Ne treba mi za to moja umetnička proza. Ona apsolutno nema veze s politikom, međutim pošto je politika u srbijanskoj realnosti umešana u sve, normalno je da morate doći u kontakt s njom. Ali to u književnosti nije politički eksplicitno, nego je reč o materijalu za igru jezika. Na koricama svake knjige pročitaćete gomilu gluposti koje su napisale marketinške službe. Najviše bih voleo da nema nikakvog posrednika između pisca i čitaoca. Kritikama i sve površnijim intervjuima stvara se neka fama, a budući da je politika u delirijumu, ona se učitava u sve. Ljudi u glavama imaju ideološke rešetke. Na njima se zadržava sve što se ne uklapa u pozadinske mentalne slike. Ne kažem da je to što radim poetska tananost u rukavicama. Ako nekog povređuje, tim bolje.

Vi ste i javni intelektualac. Zbog čega ste otišli iz opozicijskog Danasa u prorežimski tabloid Kurir – u zadnjoj kolumni u Danasu napisali ste da vas nisu otjerali – i kako vidite svoje mjesto na ideološkoj karti Srbije?

Nisam intelektualac, nego pisac, a u kolumnama sam u funkciji novinara. Izričem političke stavove, ali ne znam koliki to ima uticaj i nije mi namera da ga vršim. Moj politički stav oduvek je bio liberalna demokratija. Danas je kupila ekipa oko Dragana Đilasa koju smatram opasnijom po Srbiju nego Vučića, i otvoreno to govorim. Nisu me eksplicitno oterali iz redakcije, ali suptilnim mehanizmima mi je poručeno da više nisam poželjan.

Kako se osjećate u kontekstu Kurira i da li se autocenzurirate?

U Kurir uopšte ne ulazim. Objavljujem moju kolumnu i iza nje stojim. Za ostatak sadržaja ne snosim odgovornost, niti me to interesuje. Nema ni cenzure, ni autocenzure. U devet meseci nisu ni jednu reč izmenili, uključujući kritiku Vučića.

Takozvanu opozicijsku "drugu Srbiju" kritizirali ste zbog malograđanštine i osjećaja kulturne superiornosti. Vama je pak Vesna Pešić u polemici predbacila da se devedesetih niste bavili temama kao što su rat i ratni zločini.

Vesna Pešić u zadnje vreme stravično lupeta i to slobodno napišite. Ima 81 godinu i aktivna je na Twitteru, šta je u mojim očima diskvalifikuje. "Druga Srbija" je folirantska, a njen mentalitet potpuno isti kao i prvosrbijanski. Nakon Đinđićevog ubistva 2003. stvar su preuzeli Koštunica i Tadić. Do 2012. sve su vratili na staru matricu, s tim da su mislili da rade u rukavicama, na građanski način. Zapravo nije napravljen nikakav diskontinuitet i bilo je logično da populističke snage ponovno preuzmu. To se ne bi desilo da su s liberalnom demokratijom mislili ozbiljno. Vučić je vlast dobio na tacni. Osim toga, mnogo je spretniji populista.

Pišući o Srbiji upotrijebili ste termin "orijentalna despocija". Vidite li tako i današnji režim i da li Vučića držite pravim licem Srbije?

Vučić na izborima možda mazne pet-šest procenata glasova, ali i da su izbori najpošteniji, dobio bi s razlikom od pet procenata. On, naprosto, zna kako prosečan Srbin funkcioniše i tome prilagođava politiku. To je tajna njegovog uspeha. Sistem vladavine u Srbiji se može opisati kao neprekidna orijentalna despotija, više ili manje nasilna, još od kneževine Srbije, pa do današnje vlasti. Dva kratka prekida bile su vlada Milana Piroćanca krajem 19. veka i Đinđićeva vlada.

Što bi onda bilo rješenje?

Rešenje je promena političke i kulturne matrice, što je neizvodiva misija. Demokratija se u Srbiji nikad nije primila. Oduvek je bilo ovako ili gore, a teško da će ikad biti bolje, osim ako se ne dogodi poprilično čudo. Nisam pesimista, nego realista. Ovakav sistem traje već 160 godina i inercija je golema. Kao što heroin možete tri ili pet meseci ubrizgavati odlukom, a nakon toga to morate, tako i istorijske sile stvaraju prisilne radnje. Teško ih je prekinuti u ličnom životu, a kamoli u postojanju miliona ljudi. Pritom srpsko društvo ne voli napore, Srđa Popović je rekao da je reč o analgezijskom društvu, koje izbegava bol.

U taj kontinuitet smještate i period socijalizma, premda su upravo komunisti pokušali društvo trgnuti iz inercije i modernizirati. A u "Kontraendorfinu" se tvrdi da su fašizam i antifašizam "dvojajčani sijamski blizanci". Može li se tako izjednačavati?

U literaturi može. Mimo književnosti ne bih tako govorio, svakako sam uvek na strani antifašizma. Ali jeste li se zapitali kakav je to svet u kome se fašizam pojavljuje? Nije dobar, inače se ne bi pojavio fašizam, koji je produkat tog sveta. U 45 godina socijalizma Srbija jeste postigla najveća ostvarenja od kulture do privrede, a od tada stagniramo. Ništa nije apsolutno zlo, mistici kažu da je dobra ostalo i u sotoni.

 

Nacionalizam i etnofiletizam

Po uvjerenju ste kršćanin. U tekstu o Louis-Ferdinandu Célineu naslovljenom "Selin ili francuska kontrarevolucija" podsjećate na to da "sekularizam" izvorno znači "odsijecanje". Od čega smo odsječeni i da li je po vama predrevolucionarni poredak bio bolji?

Sekularizam nas je odsekao od nevidljive veze s onostranim. Zato imamo apsurdnu situaciju da pravoslavne crkve sprovode ideju francuske revolucije. Oslanjaju se na naciju, što je do revolucije nepoznat i nebitan pojam. A nacionalne države završavaju fijaskom i vode u rasulo. Svako doba ima svoje probleme, no planeta Zemlja je svakako pali svet. On može biti uređeniji, ali ne i bolji, jer u njemu postoje patnja i smrt. Apsolutni sam antimodernista, naravno, ne u ludističkom smislu, ali pre revolucije u duhovnom se smislu, što kaže narod, znao red. Modernizam je faza koju moramo pretrpeti.

Povodom nasiljem praćenog ustoličenja na Cetinju podsjetili ste da za neprijateljstvo Crnogoraca prema Srbiji nisu odgovorni Milovan Đilas ili Vatikan, nego Milošević, Koštunica, Bećković i drugi "srbotalibani". Kako biste komentirali postupanje Srpske pravoslavne crkve?

Dolazak desantom na religiozni događaj vidim kao tešku sramotu za srpsku crkvu. Helikopteri, puške, panciri, meni je to izgledalo kao kad američki vojnici sprovode talibane u Guantanamo. Crnogorce je od Srbije oterala srbijanska politika. Da nije bilo tako, siguran sam da bi bili u nekoj vrsti zajednice. Crnogorci imaju dugu tradiciju državnosti, uspešnije negoli Srbija. Od toga neće odustati nikad. U Srbiji se ono šta se nekad smatralo srpskim, a iz toga je izašlo, smatra neprijateljskom teritorijom. A Srbi se osećaju kao robovi gde god nisu gospodari, premda su oduvek robovi i u matičnoj zemlji. To je loša beskonačnost.

Za novog mitropolita Joanikija napisali ste da će biti beogradska marioneta.

Amfilohije je bio odličan teolog, harizmatska i snažna ličnost. Za beogradski Sinod nije davao pet sitnih para, a hteo je sve, da bude i svetovni vladar poput Njegoša. Bio je na korak do toga, ali smrt ga je sprečila. Inače bi Krivokapića pomerao kao šahovsku figuru. Šta reći o Mićovićevoj samostalnosti? On je tu na nacionalnom poslu, a arhijerejske stvari obavljaće uzgred.

Citirali ste Vladimira Solovjova, po kojem "Srbima pravoslavlje služi da mrze okolne narode". Bi li se ustoličenje odvilo drugačije da su se patrijarh Porfirije i Joanikije ispričali za agresivne, uvredljive izjave Amfilohija i drugih vođa SPC-a o Crnogorcima?

Bilo bi dovoljno da je Porfirije s Mićovićem došao na prvu barikadu i prijateljski popričao. Umesto toga ušao je u Amfilohijeve stope. Izvinjavanje je nemoguća misija, nikad nisam ili vrlo retko sam čuo Srbiju da se za nešto izvinjava. Taj koji bi to uradio morao bi da siđe s vlasti ili patrijaršijskog trona. Tako se stvara začarani krug. Kako kaže Joseph de Maistre, nepokajani greh je osnovni uslov da se počini sledeći. U potpunosti se slažem sa Solovjovim. Reč je o etnofiletizmu, odnosno obožavanju nacije, i klerikalizmu. To je stanje idolopoklonstva koje se ogrnulo hrišćanskim plaštem.

Lično poznajete Porfirija. Kako ga ocjenjujete kao patrijarha?

Privatno on jeste istinski hrišćanin i u našim je razgovorima imao vrlo slično mišljenje o nacionalizmu i etnofiletizmu. Prvo vreme davao je sjajne izjave kojima je iskoračavao iz te matrice, međutim uskoro se u nju vratio, jer u tom sistemu ne može kao takav da funkcioniše. Reč je o mašini, koja će ga staviti pod kontrolu ili uništiti. Ne fizički, ali neće moći da opstane na tom položaju. Mora da se uklopi ili da izađe iz sistema. Inače, bio je izjavio da će retko davati intervjue, ali ne silazi s televizije. Otvorio je i Instagram nalog. Savetovao sam mu da otvori i TikTok nalog i da na sledeću inauguraciju pozove striptizete.