Na samitu o pomoći Ukrajini, održanom krajem veljače u Parizu, Emmanuel Macron upitan je hoće li vojske zapadnih zemalja otići u Ukrajinu kako bi pomogle obrani od ruske agresije. Odgovorio je kako "ništa ne bi trebalo biti isključeno" te kako bi zapad trebao napraviti sve što može da "spriječi Rusiju da prevlada". Izjava je odmah izazvala ne samo žestoku reakciju Moskve, nego i odlučno protivljenje cijelog niza zapadnih zemalja - Njemačke, Španjolske, Švedske i drugih, uključujući same Sjedinjene Države. Kako to komentirate?
Macron je tom izjavom jako uznemirio zapadni blok i dao "municiju" Kremlju za žestok odgovor. Putin i njegov ministar obrane Sergej Šojgu dali su do znanja da bi, kad bi se ostvarila, takva pretnja dovela do nuklearnog rata. Interesantne su vrlo negativne reakcije unutar Evropske unije. Osim zemalja koje ste spomenuli, i Poljska je odmah rekla da njeni vojnici neće ići da ratuju u Ukrajinu, a znamo kakav je inače poljski stav prema Moskvi. Mislim da Macron uopšte nije mislio da će da izazove ovakve reakcije, i što se ta priča prije zaboravi, to bolje po njega i po NATO.
Jedna interpretacija kaže da je Macron poslao poruku Putinu i da je zapad već prešao mnogo prvobitno postavljenih "crvenih linija". Drugi ističu da je javnim podjelama samo iskazana slabost EU. Postoji i teza da se zapravo pokušao povećati pritisak na Njemačku da Ukrajini dostavi dalekometne rakete Taurus – dok je sama Francuska pod kritikama jer je Kijevu poslala mnogo manje pomoći od drugih. Što je Macron zapravo htio postići?
Na prvi pogled je između Francuske i Nemačke sve u redu, ali u okviru EU između te dve zemlje, koje se smatraju motorima Unije, postoji tihi rivalitet. Nemačka je u blagoj prednosti u svim aspektima funkcionisanja EU, pa i što se odnosa prema sukobu u Ukrajini tiče. Berlin očigledno pomaže Kijevu, ali postoje neke granice. Ukrajincima dati dalekometne rakete je veoma rizično, jer ne znate hoće li oni sutra da ih ispale prema Moskvi. Ni Amerikanci ne šalju rakete velikog, nego srednjeg dometa, kojima se uglavnom gađaju ciljevi nedaleko ratišta. Francuska se nije proslavila što se slanja pomoći tiče. Svakako, sve što je poslato nije ni blizu onog što Ukrajina od Francuske i Nemačke očekuje. U priči ima i drugi aspekt – a taj je da Macron kod kuće ima veoma komplikovanu socijalnu situaciju, sa prosvedima poljoprivrednika kod pariške Trijumfalne kapije. Moguće da je njegova namera bila i ta da skrene pažnju s ovih pitanja.
Uvelike se raspravlja o tome što bi za budućnost NATO-a značio Trumpov povratak u Bijelu kuću. Francuska je jedina članica EU s nuklearnim arsenalom i mjestom u Vijeću sigurnosti Ujedinjenih naroda. Je li ova Macronova izjava dijelom i pokušaj da demonstrira ulogu Francuske kao sile koja bi mogla preuzeti skrb za evropsku sigurnost?
Za Macrona kažu da je beskrajno ambiciozan, ali od Francuza možete da čujete kako su te ambicije bez stvarne podloge. On sasvim sigurno želi da Francuska bude vodeća sila. Stalna linija francuske politike je da zemlja mora da bude među prvima u Evropi u svakom pogledu, pa i u pitanjima bezbednosti. Pariz odavno zagovara zasnivanje evropskih vojnih snaga, zajednički vojni korpus. Međutim, ko bi sada hteo da u taj korpus pošalje svoje vojnike, pa da oni završe u Ukrajini? Ovakvim izjavama Macron odbija druge. Dalje, Francuska je dosta razapeta, njene trupe su razmeštene na više mesta u Africi gde dnevno sudeluju u borbama. Konačno, istočni deo EU, zemlje bivšeg sovjetskog bloka, što se bezbednosti tiče gledaju samo u Washington. Zahvaljujući EU su se snažno razvile, ali za njih bezbednost znači – Amerika. U Nemačku nemaju poverenja iz istorijskih razloga, dok im je Francuska previše daleko i u njihovoj percepciji sama izgleda slaba. Nema sumnje da bi Macron želeo da se Francuska nametne, ali ona nema za to potrebne kapacitete.
Bliže se izbori za parlament EU, a prema anketama u Francuskoj vodi tvrdo desna stranka Nacionalno okupljanje pod vodstvom Marine Le Pen. Čitav svoj mandat Macron pokušava provesti liberalne ekonomske reforme, no nailazi na snažan otpor. Kakva je njegova unutarpolitička pozicija?
Francuska je kapitalistička zemlja, ali s veoma razvijenim socijalnim sistemom zaštite građana. Macron na nekoliko frontova pokušava da ta davanja ili smanji ili ukine. To odmah proizvodi situacije kakva je sada s poljoprivrednicima. Oni čine možda pet-deset odsto ukupnog stanovništva, ali su tako dobro organizovani da maltene onaj ko njih pridobije može da dobije izbore. To zna svako ko se u Francuskoj bavi politikom. Prva francuska briga unutar EU je da zaštite svog seljaka, a nema francuskog predsednika koji ne posećuje poljoprivredne sajmove. Sada je na sajam išao i Macron, ali su ga zasuli smećem i dočekali zvižducima. Pokušaj da smanji davanja ne može da prođe. Njegov rejting je za francuskog predsednika izuzetno nizak i u ovom je trenutku on čisti gubitnik.
Kuloari kažu da je Macron u izuzetno dobrim ličnim odnosima s Aleksandrom Vučićem. No zadnje vrijeme se Francuskoj strateški približava i Hrvatska, između ostalog i kroz kupnju borbenih aviona. Kako komentirate ulogu Pariza u našoj regiji?
To da je Macron najbolji Vučićev prijatelj kaže sam Vučić. Od Macrona to baš i nismo čuli. Naravno, Francuzi neće reći da to nije tačno – na toj priči oni imaju koncesiju za gradnju beogradskog metroa, koncesiju za beogradski aerodrom ili za spalionicu i reciklažu otpada. Dakle, imaju veoma ozbiljne poslove, i šta smeta Macronu šta neki mali diktator tvrdi da su oni najbolji prijatelji? Macron je svojevremeno odveo Vučića u podrume Jelisejske palate gdje se nalaze klasifikovana vina, ali to maltene za praznik 14. jula, kada se otvara palata, može da ode i vidi svako. Znači samo da su Francuzi znali na šta se ovdašnji predsednik "pali" i to su mu priredili. Francuska sa ovdašnjim zemljama ima veoma razvijene ekonomske odnose i želi da ih i dalje razvija. Iste ambicije kao sa Srbijom gaji i prema Kosovu, a interese ima i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Pariz pokušava aktivno igrati i diplomatsko-geopolitičku ulogu – imamo primjer francusko-njemačkog plana za rješavanje problema Kosova?
Francuzi su sa Nemačkom napravili dobar posao oko tog sporazuma, koji je u martu prošle godine operacionalizovan takozvanim Ohridskim sporazumom. Zapravo su doveli do toga da danas Srbija na Kosovu nema ni jedan znak suverenosti. Srbija je iz predviđene mape puta uradila sve, dok Albanci nisu ispunili svoje obaveze. Kamen spoticanja je Zajednica srpskih opština, za koju Vučić tvrdi kako će da dokaže suverenost Srbije na Kosovu, šta naravno nema veze sa stvarnošću. Istovremeno Albanci slušaju samo Washington. Premijer Kosova Albin Kurti nema nameru da se pretrgne na implementaciji sve dok ne zagrme Amerikanci. Sličnih situacija je bilo i ranije – Kurti ili njegovi prethodnici inzistirali su da nešto neće prihvatiti, da bi nakon večere kod američkog ambasadora skupština Kosova izglasala upravo to šta se prethodno odbijalo. Naravno, Amerikanci gledaju da taj mehanizam ne upotrebljavaju preterano i da, kada pritiskaju Albance, mogu ukazati na to da je Srbija izvršila svoj deo obaveza. Svakako, teško da ikakvo rešenje može da nametne ili postigne sama Francuska.
