Pozicija izrazito nepopularnog predsjednika Emmanuela Macrona sada je krajnje oslabljena uspješnim izglasavanjem nepovjerenja, prvi put nakon više od 60 godina, premijeru Michelu Barnieru. Je li ovo, kako tvrde neki analitičari, kraj Pete republike?
Između 1946. i 1958, kada je instalirana Peta republika, Francuska je promenila prosečno dve vlade godišnje. To je razlog zašto je konstituisano novo državno uređenje koje je, pre nego što će i sam postati predsednik i obilato koristiti te privilegije, François Mitterrand nazvao permanentnim državnim udarom. Dakle, Peta republika je nastala sa idejom da obezbedi političku stabilnost, pa čak i na račun određenih liberalno-demokratskih tekovina francuskog društva i evropske civilizacije generalno. Trenutno u Evropi ne postoji nedemokratskiji politički sistem na papiru. I taj sistem jeste obezbeđivao političku stabilnost u kontekstu određenog vida bipolarizma socijalista i konzervativaca.
Ali od 2017, sa okupljanjem levih i desnih centrista oko Macrona, jačanjem radikalne levice oko Jean-Luca Mélenchona i reakcionarne desnice oko Marine le Pen, imamo novu političku dinamiku koja je više tripolarna nego bipolarna. U takvim uslovima, Peta republika se pokazuje kao nedostatan politički okvir, tako da je moguće da će doći do neke vrste reformisanja u smislu jačanja parlamentarističkih elemenata, kao i kroz uvođenje neke vrste proporcionalnog, nasuprost većinskom izbornom sistemu. Nisam siguran da trenutno postoje političke i društvene snage dovoljno snažne da obezbede potpuno rušenje Pete republike.
A je li ovo kraj makronizma kao političke ideologije i što bi mogle biti posljedice toga?
Rekao bih da ovo jeste kraj makronizma, ne kao političke ideologije ali kao jedne vrste političkog trenda, koji je na talasu krize tradicionalnih ideologija i partija uspeo da razbije etablirane političke rascepe, ubedi francusko društvo da je mu je potrebna nekakva pseudomodernizacija i od Francuske napravi start up naciju. To mu je, s jedne strane, pošlo za rukom jer je uspeo da dodatno uruši francusku socijalnu državu, ali s druge strane ne onoliko koliko je očekivao, zbog snage sindikata i društvenih pokreta.
Sva ta smanjenja poreza krupnom kapitalu nisu uspela da budu nadoknađena uštedama koje su pravljene antireformom penzija, prekarizacijom rada i drugim napadima na javni sektor pa je ukupan javni dug države eksplodirao i niko više ne veruje da je to pravi put. Uz to, autoritaran način vođenja državom i partijom je doveo do toga da je Macron napravio nekoliko kardinalnih grešaka, od kojih je najradikalnija raspuštanje Nacionalne skupštine. Mislio je da će time, igrajući na kartu straha od ekstremne desnice i podela na levici, uspeti da osvoji apsolutnu većinu u Skupštini, da bi na kraju izgubio i relativnu većinu pa je morao da sastavlja vladu sa konzervativcima na čelu, uz dogovor sa Nacionalnim zborom da mu pruži neformalnu podršku. Njegov sopstveni tabor je eksplodirao, leve i desne frakcije uveliko pripremaju svoje kandidate za sledeći izborni ciklus, tako da je samo pitanje vremena kada će se raspad makronizma i definitivno oficijalizovati.
Što ova situacija potencijalno predstavlja za Nacionalno okupljanje (RN) Marine Le Pen?
Macron je pre neki dan u javnom obraćanju naciji jasno izjavio da neće podneti ostavku. Mislim da to ne bi odgovaralo ni RN-u, a jedina politička formacija koja zahteva njegovu ostavku je Nepokorna Francuska, koja je partija na liniji tradicionalne socijaldemokratije. Sve i da podnese ostavku i da se održe novi izbori, ne bi došlo do političke deblokade jer predsednik ne može da raspusti Skupštinu u narednih godinu dana. Mislim da je Marine Le Pen ovom neformalnom dvomesečnom podrškom konzervativnom premijeru htela da pokaže da su oni sada postali stranka sistema koja se jasno vodi državnim rezonom, u najkraćem republikanska stranka, što u Francuskoj ima veliki simbolički značaj. Jer, izgovor koji je korišćen na svim prethodnim izborima na kojima su se sve političke formacije ujedinjavale protiv kandidata RN-a bio je da je RN antirepublikanska stranka koja ne prihvata temeljne principe na kojima je izgrađena francuska Republika.
Imajući u vidu podršku Macronovoj vladi i činjenicu da su u poslednje vreme glasali zajedno u 55 posto slučajeva, oni se potpuno legitimizuju kao stranka sistema, čime se dovršava proces desatanizacije te političke formacije. Oni sada imaju otvorenu podršku i jednog od najbogatijih Francuza, Vincenta Bolloréa, i njegovih medija, najgledanijih u Francuskoj. Dakle, iako nije jasno šta će na kraju biti sa presudom zbog pronevere novca za Evropski parlament i da li će Marine le Pen biti zabranjeno političko delovanje, RN je na putu ka vlasti, i to pod vođstvom mladog lidera Jordana Bardelle, miljenika konzervativne intelektualne elite, medija i krupnog kapitala. Makronizam im je lepo utabao taj put.
Francuska ima dvostruko veći deficit i dvostruko veći dug države nego što dozvoljavaju EU pravila, a Barnier, koji je srušen zbog prijedloga proračuna, rekao je da se mjere štednje ne mogu izbjeći. Kakva rješenja za to nudi RN, a kakva ljevica?
RN je morao da glasa za obaranje vlade jer je Barnier predlagao oštru politiku štednje koja bi značajno ugrozila životni standard narodskih klasa, koje većinski ili apstiniraju od glasanja ili glasaju upravo za RN. Oni generalno imaju vrlo demagoški odnos prema ekonomskim i socijalnim temama, jer s jedne strane ne smeju da zagovaraju elitističke mere i dodatno urušavanje socijalne države kako ne bi izgubili izbornu bazu, a s druge strane moraju da se dodvoravaju i krupnom kapitali koji ih obilno finansira i podržava. Tako da apsolutno niko ne zna koji su njihovi tačni predlozi za rešavanje deficita i duga jer u javnosti vrlo često daju protivurečne izjave.
Pitanje rasta deficita i duga se vrlo lako mogu objasniti: poslednjih 40 godina imamo stalno smanjivanje dažbina krupnog kapitala, što dovodi do manjih prinosa u budžetu, dok s druge strane taj nedostatak ne može da se nadoknadi urušavanjem socijalnog sektora zbog jakih pokreta koji su to sprečavali. Sav taj raskorak u prinosima je morao da se rešava novima pozajmljivanjima i rastom dugova. Sada smo u situaciji da mora da se donese politička odluka ko će da plati te dugove, krupni kapital, koji se poslednjih godina umnožava više nego ikada ranije u istoriji Francuske, ili sve osiromašenije srednje klase. Tradicionalna desnica i ekstremni makronistički centar bi da to svale na ove potonje, uz rizik velikih socijalnih nemira, levica predlaže da se to rešava oporezivanjem krupnog kapitala, dok je reakcionaona desnica namerno demagoški orijentisana jer se nalazi u šizofrenoj situaciji.
