Osim što je glavni urednik srpskog izdanja ‘Le Monde diplomatiquea’ i direktor redakcije regionalnog ljevičarskog časopisa ‘Novi plamen’, politički sociolog Ivica Mladenović trenutno je i doktorand na Univerzitetu Pariz VIII. S njim razgovaramo o pokretu žutih prsluka, koji je u studenome obilježio prvu godišnjicu.
Za manje od mesec dana mobilizacija, žuti prsluci su postigli više nego svi sindikati zajedno poslednjih 20 godina, odnosno socijaldemokrate tokom suverene vlasti od 2012. do 2017. Pored toga, dodatno su ogolili ulogu policijske države u očuvanju etabliranog poretka
Kako biste rekapitulirali postignuća žutih prsluka nakon godinu dana kontinuiranog protestiranja?
Najpre je potrebno podvući da se radi o najvećem društvenom pokretu u Francuskoj posle maja 1968. Za manje od mesec dana mobilizacija, žuti prsluci su postigli više nego svi sindikati zajedno poslednjih 20 godina, odnosno socijaldemokrate tokom suverene vlasti od 2012. do 2017. godine. Iako je na samom početku davao izrazito bahate izjave da ni po koju cenu neće odustati od najavljenog seta takozvanih reformi, Emanuel Makron je samo nekoliko nedelja nakon toga morao da izdvoji nekih 10,3 milijarde evra kako bi pacifikovao pokret. Osim što je odustao od povećanja cene goriva, što je i izvelo ljude na ulice, i time ispunio zahteve periurbane Francuske za koju je automobil neizbežno sredstvo transporta, predsednik Francuske je predložio i mere poput zamrzavanja cene gasa i struje, oko dva miliona domaćinstava je dobilo finansijsku podršku u isplati električne energije i gasa, minimalna plata je povećana za sto evra, ukinuto je povećanje poreza na penzije koje su manje od 2000 evra na mesečnom nivou, što je slučaj sa ogromnom većinom francuskih penzionera. Također, iznesen je predlog da će garantovana minimalna penzija, koja trenutno iznosi nešto više od 800 evra, do 2020. godine porasti na hiljadu evra, smanjen je porez na dohodak za oko 300 evra na godišnjem nivou, čime je poboljšana kupovna moć oko 95 posto Francuza. Osim toga, gotovo da je univerzalizovan koncept onog što je kod nas nekada bilo poznato kao trinaesta plata, a predsednik Francuske je pokrenuo i takozvanu veliku javnu debatu o problemima koje su postavljali žuti prsluci. U najkraćem, iako nisu uspeli da promene generalni pravac politike Emanuela Makrona, niti odnos političkih snaga u zemlji, nijedna mobilizacija u novijoj istoriji Francuske nije izvojevala ovolike koncesije od strane ekonomskih i političkih elita.
Istorijska kriza levice
Možete li reći nešto o političkom i klasnom sastavu pokreta, njihovom odnosu prema političkom sustavu, organizacijskoj strukturi, zahtjevima i specifičnostima u odnosu na druge pokrete?
U pitanju je politički heterogen, ali geografski i klasno uglavnom homogen pokret. Naime, sva relevantna istraživanja pokazuju da je osim Pariza, kao administrativnog i političkog centra Francuske, pokret žutih prsluka skoncentrisan u ruralnijim delovima Francuske, kao i u periurbanim departmanima. To su zapravo delovi zemlje koje geograf Roger Bruner naziva ‘dijagonalom pražnjenja’, upravo iz razloga što postoji jaka tendencija de se iz njih ljudi iseljavaju. U socijalnom smislu, pokret čine primarno narodske klase, odnosno manuelni i nemanuelni radnici, ali i pauperizovani srednji slojevi koji žive u mestima u kojima su ukidane javne saobraćajne usluge, tako da moraju da koriste automobil kako bi išli na posao. Radi se dakle o radnim slojevima koji zbog povećanja cene potrošačke korpe, struje i grejanja jedva uspevaju da obezbede mesečni budžet za normalno funkcionisanje. Usled toga, veliki broj tih ljudi naprosto sebi više ne može da obezbedi nekoliko mesečnih izlazaka u restoran, u biskop i druge hobije, koji su im dugo vremena davali lažni osećaj da pripadaju nekoj fluidnoj srednjoj klasi. Štaviše, jedno od jezgra žutih prsluka čine radnici u servisnoj industriji, vozači kamiona, viljučkara, dostavljači raznih vrsta roba i drugi kojima je žuti prsluk vrlo često i deo radnog odela.
Kao jedna od glavnih osobina pokreta navodi se politička neartikuliranost odnosno ideološka heterogenost. Jesu li ta heterogenost i nepostojanje konkretne političke organizacije prepreke za ostvarivanje ciljeva?
Istraživanja žutih prsluka pokazuju da su u njegovoj najpotentnijoj fazi bazu pokreta činili pre svega glasači radikalne levice i krajnje desnice, ali to nije nikakva novost. Ideološka homogenost društvenih borbi je više izuzetak nego pravilo u istorijskoj vertikali. Naime, svi istorijski momenti uzavrelosti su istovremeno bili i momenti političkog mešanja, konfuzije. Nema istorijskih promena bez takvog tipa prethodnice. To je dakle nužan, ali ne i dovoljan uslov za bilo kakve kvalitativne promene. Dovoljan uslov treba tražiti u nužnosti ideološke hegemonije levice. Pobuna ne može da preraste u revoluciju ukoliko ne postoje organizovane snage sa jasnim programom i osposobljenim kadrovima. Međutim, u kontekstu slabosti ekonomskih i političkih organizacija levice, odnosno sindikata i partija, ovakvi transgresivni pokreti imaju mnogo veću sposobnost da nateraju elite na povlačenje. Primer žutih prsluka je tu naročito ilustrativan.
Pokret čine primarno narodske klase, odnosno manuelni i nemanuelni radnici, ali i pauperizovani srednji slojevi koji žive u mestima u kojima su ukidane javne saobraćajne usluge, tako da moraju da koriste automobil kako bi išli na posao
Kakav je odnos ljevice, prije svega one institucionalne, dakle sindikalne i stranačke, prema pokretu?
Mobilizacija žutih prsluka je više potvrdila nego što je otkrila istorijsku krizu u kojoj se levica nalazi već 30 godina. Uprkos tome što su i Nepokorena Francuska i Komunistička partija Francuske nepokolebljivo podržavale pokret sve vreme, za razliku od partije Marin Le Pen, izbori za Evropski parlament su doneli pobedu njezinog Nacionalnog zbora. Levica već decenijama gubi klasni rat od desnice u političkom polju. Na to se nadovezuje i kriza sindikata, koja je dovela do toga da svet rada nije više glavni teren, niti centralni izazov društvenih sukoba, već su to postali kružni tokovi i javni prostor generalno. U zlatno doba sindikalizma, sindikati su bili ti koji su usmeravali društveni sukob ka preduzećima i razvijali klasni identitet, jer je to mesto gde se stvara i deli vrednost. Današnji sindikati su, čak i oni najradikalniji, kao što je CGT, stalno pozivali na mir i na dijalog žutih prsluka sa vladom, nastojeći tako da kanalizuju klasnu borbu u okvire koji su njihovoj birokratiji poznati iz vremena države socijalnog staranja. Međutim, kontekst je sasvim različit, tako da je takav zahtev bio deplasiran u situaciji strašne represije nad pokretom. Nije neobično što je među žutim prslucima vladao jak antisindikalni sentiment. Dekredibilizacija sindikata je razlog i nedovoljne ideološke artikulisanosti zahteva pokreta, kao i činjenice da su njihovi zahtevi bili adresirani isključivo političarima, ali ne i kapitalistima. Žuti prsluci su nam tako nanovo osvetlili klasnu borbu, ali je njihova neartikulisanost sprečila akcentovanje sistemskih uzroka i glavnih krivaca za postojeću situaciju.
Kakav je odnos općenito mainstream politike i medija, kao i šire javnosti, prema žutim prslucima, koji su dominantni stavovi i osjećaji?
U prvo vreme, pokret je uživao veliku javnu podršku od preko 80 odsto građana, što je nezabeleženo u novijoj istoriji Francuske. Ipak, kako je vreme prolazilo, pod uticajem velikih medija i njihove propagande koja je žute prsluke svodila isključivo na nasilje i na antisemitske ili mizogine ispade nekih pojedinaca, ta podrška je radikalno padala. Uloga mejnstrim medija je sasvim razumljiva ukoliko imamo u vidu da su vlasnici najvećih francuskih medija upravo najbogatiji Francuzi, Bergé, Pigasse, Arnault, Perdriel i drugi. Sociološka istraživanja pokazuju da žuti prsluci i dalje imaju većinsku podršku u narodskim klasama. Štaviše, što je posao kojim se pojedinac bavi manuelniji i naporniji, veća je verovatnoća da će upravo on podržati žute prsluke, odnosno da će se sa njima identifikovati.
Policijsko nasilje
Jedna od glavnih karakteristika prosvjeda je vandalizam, uništavanje javne i privatne imovine. Neki žuti prsluci kažu da je on na neki način nužan jer ih bez toga nitko ne čuje, dok s druge strane dio javnosti zbog toga pokret ne podržava.
Dinamika pobune žutih prsluka se suprotstavlja pacifikaciji i rutinizaciji društvenih borbi poslednjih decenija. Lokalizovani štrajkovi i protesti koji ne nose gotovo nikakve rizike za njihove učesnike, koje preferiraju sindikalne birokratije, doveli su do akumulacije neuspeha i rasta defetizma. Zbog toga su žuti prsluci, za razliku od partija levice i sindikata, koji tradicionalno organizuju svoje protestne skupove na, od centra prilično udaljenom, Trgu Republike ili Trgu Bastilje, svoje nezadovoljstvo koncentrisali na sam finansijski i politički centar grada, paleći fensi restorane, banke i druge kapitalističke simbole na Jelisejskim poljima. Da nije bilo nasilja, pokret sigurno ne bi izborio koncesije o kojima sam na početku pričao. Suočene sa nekontrolisanim nasiljem, nijedna francuska firma nije se na primer pobunila zbog Makronove odluke o trinaestoj plati, kao što ni EU-birokratiji nije palo na pamet da mu pridikuje, što inače nepokolebljivo čini kada je reč o njenim južnoevropskim članicama, zbog toga što je, kako bi pacifikovao pokret, probio budžetski deficit od tri odsto. Komandnoj klasi je bilo jasno da moraju žrtvovati nešto, kako ne bi izgubili sve.
Za razliku od vandalizma prosvjednika, dojam je da se puno manje problematizira policijsko nasilje protiv nenaoružanih civila. 24 osobe izgubile su oko, ukupno je ozlijeđeno blizu 4000 ljudi, a statistike pokazuju da je u 2017. godini ispaljeno oko 6,5 tisuća gumenih metaka, a 2018. gotovo 20 tisuća. Vlada takvu reakciju policije naziva ‘proporcionalnom’, a čini se i da većinu javnosti ne zabrinjavaju naročito ovi elementi policijske države u službi zaštite kapitalističkog poretka. Kako to objašnjavate?
Uz podatke koje navodite, u trenutni bilans represije nad žutim prslucima treba dodati još 11 mrtvih, četiri pokidane ruke i više od sto teško povređenih građana. UN je, kada je reč o policijskom nasilju, Francusku svrstao uz Sudan i Zimbabve. To se sve dakle događa u državi sa liderom koji se u javnom mnjenju Evrope predstavlja kao brana takozvanom iliberalnom talasu sa Istoka. Ne samo da vlada takve akcije naziva srazmernim i pravednim, nego je Makron na kritike Evropskog parlamenta zbog upotrebe Gli-F4 granata za razbijanje demonstracija reagovao tvrdnjom da su reči ‘represija’ i ‘policijsko nasilje’ neprihvatljive u pravnoj državi. Naravno, ova licemerna konstatacija može biti skandalozna jedino onima koji nisu u stanju da vide simbolički rat i napore koje moćni ulažu kako bi očuvali svoju kulturnu hegemoniju i trenutnu prednost u klasnoj borbi. Zasluga žutih prsluka upravo je u tome što su dodatno ogolili ulogu policijske države u očuvanju etabliranog poretka. Oni su ujedno i vesnik radikalizacije klasne borbe u ovoj novoj fazi postojanja zapadnog kapitalizma. Situacija u francuskom društvu je užasno naelektrisana već neko vreme, a nije nemoguće da će aktuelni predsednik, bahat i samouveren kakav je, opet da napravi neki pogrešan potez. To bi ovog puta, međutim, moglo da izazove požar koji bi se, po ko zna koji put u istoriji, iz Francuske proširio na ostatak Evrope.
