Nakon svjetske premijere u Torontu, potom i nagrade za najbolji regionalni film na FEST-u, novi film Mladena Đorđevića ispratilo je i sedamnaesto izdanje Subversive Film Festivala kao svog pobjednika u kategoriji igranog filma. Žiri u sastavu Paola Gosalvez, Ejla Kovačević i Tom Waibel kažu za film "Radnička klasa ide u pakao" da se pridružuje "dugoj povijesti borbi za socijalnu pravdu u kojoj oni suočeni s gubitkom svojih radnih mjesta, zatvaranjem svojih tvornica i korumpiranom privatizacijom društvenog vlasništva, pribjegavaju naizgled apsurdnim sredstvima kako bi izborili svoja prava".

Dodaju nadalje u obrazloženju: "Đorđević stvara apsurdnu parabolu subjektivnog beznađa pred đavolskim bratstvom crkve, korupcijom i kapitalom uz zapanjujuću i bizarnu izvedbu ansambla". Redatelj filmova "Made in Serbia" i "Život i smrt porno bande", koji su ga proslavili, u Kinoteci se na premijernoj projekciji i osobno zahvalio publici, vidno zadovoljan posjećenošću i zanimanjem za film. Od 30. svibnja "Radnička klasa" kreće i u redovnu kinodistribuciju, što je još jedna prilika da se vidi vjerojatno prvi domaći i inozemni naslov u kojemu su srp i čekić postali simbolička zamjena za motorne pile i druge horor-konvencije. A upravo se protiv njih najviše bori, reći će Đorđević u razgovoru koji je na njegovo oduševljenje vođen uz pivo posvećeno Zagorki i progonima vještica u Zagrebu.

"Radnička klasa ide u pakao" je, kažu, službeno vaš prvi igrani film nakon gotovo 15 godina. Međutim, postoje i mišljenja da je teško odrediti rod tih filmova: dokumentarni se čine kombinirani s fikcijskima, a oni igrani imaju i elemente dokumentarnog.

Složio bih se sa tim i nikako ne bih da preskočimo moj film "Sumrak u bečkom haustoru", koji je izašao 2020. godine. To je dokufikcijski film koji briše granice između dokumentarnog i igranog – ima dosta fikcije, ali to možda ne deluje tako na prvi pogled. To je film o Srbima koji žive i rade u Beču i tamo često vidimo da praktikuju crnu i belu magiju. Sa njima je vračara koja im je veliki autoritet, i u tom filmu sam zapravo načeo tu temu bega ljudi u iskonsko i pagansko, a to sam nastavio u filmu "Radnička klasa ide u pakao".

Vlastodršci su naučili lekciju, znaju što je crvena linija. A to je da ne smiju da ostave ljude praznih stomaka – burek i hleb su još uvek jeftini. Zato su centri moći za sada bezbedni, a videćemo još šta će da se desi

Otkuda ta ljubav između ljudi s Balkana i okultnog? Spominjete "iskonsko", dakle ne doživljavate suvremena religijska razgraničenja i zazor od paganskog, nego sve gledate kao razvojni narativ različitih vjerovanja.

Narodi s ovih prostora, da ne idemo i šire, naprosto su morali da prime kršćanstvo kao dominantni narativ iza kojeg stoji centar moći. Njima, odnosno nama je to nametnuto, tako da je ostalo dosta elemenata paganskog. Ne znam koliko je to prisutno u Hrvatskoj, ali je vrlo prisutno u Srbiji. Pravoslavlje je na neki način čak i tolerantno prema tim ostacima paganskog. Samo postojanje slava u Srbiji govori o tome, svi ti svetitelji su naslednici paganskih božanstava i kultova predaka. Ima tu puno elemenata koji se nastavljaju i nije to samo poznati "kult slave". Naravno, nemam ništa protiv toga, ali mi je to vraćanje u pagansko zapravo simpatično oponiranje civilizacijskim dostignućima za koja mislim da su na staklenim nogama, vrlo su krhka. Ili su kao plamen sveće koji može lako da nestane i utihne. Volim kod svojih junaka da usled tih modernih dostignuća planiraju odlaženje u iskonsko.

Je li to ljudima u nevolji – u ovom slučaju radnicima u borbi za bolja prava – zaista zadnje utočište? Znači li to da su sva druga sredstva borbe potrošena?

Politički i religiozni mainstream je izneverio moje junake, oni su izgubili veru u njega. Zato sebi nalaze novog boga. Ovde je to Satana kao bog outsajdera, a recimo kod Kubricka je on bog zakulisnih igrača – govorim o filmu "Oči širom zatvorene", koji je sasvim drugačije koncipiran. Satanizam koji moji junaci praktikuju je tragikomičan i nespretan. To nisu profesionalci sa kapuljačama na glavi, nego ljudi koji iz očaja odlaze na tu, uslovno rečeno, mračnu stranu, pošto ih je sve drugo izdalo. Ali i taj satanizam ih na kraju izdaje. Oni prolaze put koji je komplikovan i na kraju shvataju da snaga nije ni u bogu ni u đavolu, nego u njima samima. To je staro gnostičko načelo. Zato je bitan kadar u filmu u kojem nestaje struje i oni konačno vide svoj odraz u ekranu televizora, a do tada su gledali isključivo reality show programe.

Iako je film dobio redom sjajne kritike, neka promišljanja, poput onog Dejana Ognjanovića, povjesničara srpskog horora, ističu da je vrlo tanka granica u tretmanu likova u "Radničkoj klasi". Da li ih ismijavate ili podržavate?

Ne ismijavam ih, a to što su nespretni mi je simpatično i to samo može publiku naterati da zavole te junake, jer nisu savršeni. Nemam jednoznačne stavove i pokazujem svu složenost ljudske prirode. Ljudi su komplicirani i koliko im je potrebna sloboda, toliko je potrebno i zarobljavanje. Jer da nema zarobljavanja, ne bi se osetilo ushićenje tokom oslobađanja. Zato nisam hteo da pravim klasične filmske heroje. Oni su slabi i jaki u isto vreme. Niti ih sažaljevam, jer to podrazumeva superiornost, uzdignutost autora iznad junaka. To nikako ne bih uradio.

 

Ljudi gurnuti u mrak

Neki kažu da je film vrlo neugodan za vladajuće klase jer im na neki način najavljuje što će se dogoditi kad onima pod jarmom prekipi. Kao da prizivate revoluciju.

Jeste, bilo je takvih komentara. S time da je moj stav o revoluciji malo drugačiji i neuobičajen, jer mislim da revolucije često služe da zamaskiraju centar moći kako bi on preživeo. Govorim o tome da revolucije nekad umeju da budu varka. Po meni je sve ovo slika bliske budućnosti, ako ne i sadašnjosti. Mislim da će veći deo čovečanstva biti gurnut od strane krupnog kapitala u mrak, a u tom mraku ljudi će biti prinuđeni da se zagledaju sami u sebe i da pronađu tu izgubljenu snagu i podignu glavu. Istovremeno, taj mrak može da bude opasan po nosioce krupnog kapitala, bogataše i velike igrače. Kod mene je to sve otvoreno – videće gledaoci gde sam i kako sam to prekinuo u filmu. Katarze nema, jer nisam hteo da pravim hiljadu i prvi film osvete, nego da pokažem koliko je sve to zajedno zamršeno i bliže prirodi čoveka. Ako ljudi ipak hoće katarzu, neka izađu napolje na ulice i naprave je sami, umesto da ih ja nešto zamajavam u mraku bioskopske sale.

Vaša nedavna izjava, čini se, također nije zamajavanje: "Tko kaže da ne radim tople filmove? Topli su jer ima krvi, sperme i politike. Jebeš film bez nasilja, seksa i politike."

To je to, ne želim da svoju publiku anesteziram kao reality show programi koji su vrlo jaki u Srbiji. Oni zaista služe za anesteziranje ljudi, prikuju gledaoce za ekran i gledalac tada živi tuđe živote. Reality je dobro sredstvo kontrole, a problem je kad taj kod, u smislu sustava, krene da kreira stvarnost i da je prilagođava svojim merilima. Nije to naravno jedini način kontrole, ljudi se globalno anesteziraju tako da ih se gura u cyber prostor, u tu vrstu savremenih logora. Najbolje od svega je da se ljudi sami guraju unutra da bi bili kontrolisani i ne bi pravili probleme.

Danas je sve manje filmova, a sve više projekata. Ideja filma kao igre se izgubila, a to ima veze i sa time kako "tvrđava Evropa" tretira umetnike koji su izvan nje. Oni su svedeni na homo politicusa, dok je umetnicima u samoj Evropi dozvoljeno da budu homo ludens

Ljestvica onog na što se medijski navikavamo, stalno se podiže. Kako biste onda odgovorili jednom dijelu publike "Porno bande" koji misli da ste ipak malo omekšali?

Istina je da u novom filmu nema toliko nasilja kao u "Porno bandi", ali u ovome filmu eksplicitno nasilje nije mi toliko pristajalo uz sadržaj. Moguće da taj utisak "omekšanosti" ide i od sasvim drugačijih očekivanja jer, na primer, nisam hteo ići ni u eksplicitan politički pamflet. Društvo je složeno i sve pozicije su složene. Nisam za instrumentalizaciju umetnosti, služila ona levoj, desnoj ili centralnoj ideologiji. Trudim se da u svojim filmovima budem kontradiktoran kako bi ljudi odustali da traže smisao u tom sloju filma. Ne radim angažovane filmove i nisam ljubitelj angažovane umetnosti, jer angažovanost podrazumeva instrumentalizaciju. Onako kako ja vidim umetnost, ona je za mene više religija i kult, divim joj se i verujem u nju i ne bih je instrumentalizovao.

Koliko su likovi "Radničke klase" utemeljeni u stvarnim likovima, poput onog Dragana Markovića Palme, koji vam je navodno bio inspiracija za karakterizaciju lokalnih moćnika?

Crpim inspiraciju iz stvarnosti, ali pokušavam da stvorim svet koji je iznad stvarnosti. Stvarnost je samo materijal s kojim se poigravam. Dosta tih bahatih lokalnih vlastodržaca iz Srbije bilo mi je inspiracija, nije u pitanju samo jedan. Recimo, scena bahanalija sa devojkama koje koriste kao poslužavnike, a potom ih žive i gole smrzavaju da se hrana na njima ne pokvari, inspirirana je istinitim događajem. To se zbilja dogodilo u Srbiji prije desetak godina, a saznao sam za to čitajući intervju sa majkom koja je pokušavala da dođe do pravde, jer je njena ćerka umrla od posledica pothlađivanja i upale pluća. Ta devojka je korištena na orgijama kao ljudski poslužavnik za hranu.

"Umeo je ovaj narod i nekad da iznenadi", kaže jedan od vlastodržaca. Ljudi su nekad neskloni protestiranju i pobuni, što je naročito izraženo u Hrvatskoj.

Vlastodršci su naučili lekciju, znaju što je crvena linija. A to je da ne smiju da ostave ljude praznih stomaka – burek i hleb su još uvek jeftini. Centri moći su naučili tu lekciju. Zato su za sada bezbedni, a videćemo još šta će da se desi. Ipak, ljudi kad dožive izneveravanje svojih nadanja kroz razne propale revolucije, oni prestaju da veruju u mogućnost promene i onda dignu ruke i zato ne izlaze na ulice. I što se dešava? Recimo, zemlja poput ove uđe u Evropsku uniju, a ljudi samo pobegnu iz te zemlje u neku drugu, u neki bogatiji deo Evrope da rade, i to je rešenje. To tako ispada, sve dok i tamo ne postane loše.

 

Antižanrovski film

Kakve su bile reakcije javnosti na korištenje motiva sotonizma? Redatelji su prije znali imati problema s uvođenjem tih sadržaja u filmove, poput Romana Polanskog i Kena Russella, koji su doživjeli bijesne reakcije crkvenih moćnika.

I "Antikrist" Larsa von Triera je jedan od takvih filmova. Ovde nije bilo loših reagiranja, jer očigledno svatko tko vidi moj film, primećuje da postoji ironičan odnos prema svemu tome i da je to, između ostalog, crna komedija. Mislim da zbog toga ljudi iz dominantnih religija ne reaguju na moj film, jer je antižanrovski. On koristi elemente žanra, ali ih stalno opovrgava. Stalno izneveravam očekivanja gledalaca – to je glavna koncepcija filma. On je socijalna drama s elementima horora, trilera, crne komedije, a imamo unutra i film osvete. Istovremeno je sve to i u anti-kontekstu, kao antihoror, ali i antiangažovani film. Pokušavao sam ovim filmom da srušim i taj kliše socijalno angažovanog filma, upravo ukrštanjem sa hororom i campom.

Jedan od tih tih camp momenata je sada već autorski prepoznatljiva gesta spajanja vrhunca ludila i nasilja u filmu sa poznatim songovima iz naše pop-kulturne povijesti. U "Porno bandi" je to bila Zana i njezin hit "Dodirni mi kolena", ovdje je to Lepa Brena i "Sitnije, Cile, sitnije". Spajanjem svega toga nastaje zanimljiv apsurd i navala novih značenja koje namjerno kreirate.

Jeste, premda mi je prva ideja bila da suprotstavim Brenu i Cecu, ali za to nismo dobili prava. Brenu kao jedan od zaštitnih znakova Jugoslavije i Cecu kao zaštitno lice devedesetih, kao "srpsku majku". Jasno je kakvu poruku šaljem. Cecina muzika nije se mogla dobiti jer je ona sama u nekim sudskim sporovima, pa je ta muzika nedostupna. Zato sam umjesto njezine pesme kao taj deo stavio "Crno i zlatno" od Seke Aleksić.

Eksploatacijski žanrovski film, posebno horor, neki filmaši gledaju svisoka, dok se, primjerice, u dokumentarcima često prešućuje eksploatacija i o njoj se ne govori.

Po meni nema većih eksploatacijskih filmova od fondovsko-festivalskih filmova. Oni su u osnovi eksploatatorski, ne vidi se nikakva ljubav prema likovima i filmu uopšte. Taj njihov svet se ipak ruši, jer su degradirali sami sebe i taj koncept arthouse fondovsko-festivalskog filma. To su često filmovi koji uopće nisu filmovi, nego projekti i politička propaganda. Nove generacije koje dolaze, one ne daju ni pet para na te filmove niti ih više gledaju. Samim time gube društveni značaj, otupljeni su, sve su manje bitni i sve su više stvar odumiruće Evrope, odnosno Evrope koja je na kraju Drugog svetskog rata koncipirana da bude nešto kao muzej, konzervator starih a ne stvaralac novih vrednosti.

Ali budimo iskreni, neko zarađuje i na tom konceptu. Nametnute teme tih filmova služe samo da bi maskirale bitne stvari, poput one da su radnička prava ugrožena, da je levica proglasila da je taj problem rešen i da nema razloga da se više bavi tim. A činjenica je i da na zapadu ljudi rade više poslova da bi preživeli, da rade od jutra do mraka da bi isplatili kredite i ništa od onog osmočasovnog radnog vremena za koji su se nekad izborili. Ono što se nekad snimalo su bili filmovi – danas je sve manje filmova, a sve više projekata. Ideja filma kao igre se potpuno izgubila, a to ima veze i sa time kako "tvrđava Evropa" tretira umetnike koji su izvan nje, poput recimo Srbije ili ostalih balkanskih zemalja u kojima su oni svedeni na homo politicusa. Dok je nekim umetnicima u samoj "tvrđavi Evropi" dozvoljeno da budu homo ludens i privilegovani su.

Biste li tu i sebe ubrojili?

Ne, ja sam običan balkanski film-mejker. U užem srpskom kontekstu, status mi je svakako bolji nego prije deset godina, posebno kako je s vremenom rastao kult uvažavanja "Porno bande". To se nije desilo odmah. Kad se film pojavio bilo je vrlo maglovito i nejasno šta će da bude, ali vremenom se to popravilo i sad ipak lakše mogu da dođem do sredstava. Nemam ni opterećenja da moram ponoviti takav film, svoje najvažnije filmove tek trebam da snimim. Sve ovo do sada je bilo zagrevanje.