Tuđina je reč na našem jeziku za koju nisam našla adekvatan prevod na italijanskom – izjavila je jedna učesnica projekta "Casa mia / Moj dom" koji je tokom 2023. i 2024. godine realizovala italijanska nevladina organizacija Codici, u saradnji sa laboratorijom za istorijska istraživanja Lapsus u Italiji, kao i nekoliko univerziteta i istraživačkih centara iz Slovenije, Austrije i Hrvatske, a čiji je cilj bio sakupiti svedočenja, predmete i uspomene na period jedne generacije koja je doživela raspad svoje države. Fokus je bio na podsećanju na život u Jugoslaviji i na dom koji su zbog rata morali da napuste, zatim na stvaranju novog doma u tuđini, koji na neki način podseća na onaj iz prošlosti. O projektu smo razgovarali sa njegovim voditeljem Lorenzom Scalchijem, socijalnim istraživačem organizacije Codici.
"Moj dom" je putovanje kroz priče o migraciji i prihvatanju, trideset godina nakon raspada Jugoslavije i završetka ratova, ali ono što se desilo i dalje odjekuje u sadašnjosti. Vaš projekat na neki način postavlja pitanje kada zaista završava rat?
Da, postavlja to pitanje, ali ne daje jasan odgovor, iako predlaže metode koje imaju preciznu perspektivu. Rat završava kada ljudi vide budućnost i kada društvo stvori uslove koji tim ljudima omogućavaju da izađu iz traume koja ih je lično pogodila. Jedan od efekata rata je promena identiteta. Dakle, rat se ne završava samo kada osoba pronađe ili ponovo otkrije ko je, već i kada joj se pomogne da se nosi sa promenama na dostojanstven način.
U svoje istraživanje uključili ste četiri zemlje, Hrvatsku, Nemačku, Italiju i Sloveniju, kako biste analizirali kako složeni događaji, poput ratova i prisilnih migracija, utiču na razumevanje osećaja doma. Prikupili ste priče putem individualnih i grupnih intervjua. Ko su bili učesnici, koliko ih je bilo i šta ih povezuje?
Početni narativni materijal činile su priče i sećanja prikupljena putem intervjua, kako individualnih tako i grupnih. Neki od njih čine strukturisani korpus sećanja, odnosno to su intervjui koji su snimljeni, sintetizovani i analizirani, dok su drugi intervjui rađeni ad hoc kako bi omogućili razmenu mišljenja o specifičnim temama. Generalno, možemo reći da su to priče zahvaljujući kojima smo proizveli edukativni materijal, film, izložbe i teorijske materijale koje smo objavili na našem sajtu (https://mojdomproject.eu/topics/). To su intervjui s osobama koje su izgubile svoj dom u kontekstu ratova devedesetih, posebno u godinama između 1991. i 1995. To znači da su to ljudi koji su morali da se sele, premeste, iznenada, nasilno i protiv svoje volje. Neki od njih su emigrirali u inostranstvo, drugi su se preselili između bivših republika, dok su se treći pomerili na kraćim razdaljinama. Poslednju grupu, oko dvadesetak intervjuisanih, činile su osobe ili porodice koje su u svoje domove primile ljude koji su bežali od rata. Organizovali smo i javne događaje za prikupljanje priča; ako uključimo i ljude koji su im prisustvovali, broj učesnika iznosi oko 1.500.
Na koji način materijali koje ste proizveli mogu pomoći ljudima da se suoče sa svojim traumama?
Materijali su osmišljeni da podstaknu zajednicu da postane sposobnija za pažljivo slušanje individualnih priča, jačajući tako veze međusobnog prihvatanja i osluškivanja. U tom smislu, radili smo na onome što sociolog Paolo Jedlowski naziva narativnom zajednicom. Treba da se podsetimo da ako ljudi ne pričaju, dakle ako ne obrađuju svoje priče, to nije samo zato što nemaju reči da to urade, već i zato što nema onih koji su spremni da ih slušaju. Na tom aspektu smo najviše radili. Nismo direktno tražili od učesnika da nam prepričavaju ratne događaje, već smo ih zamolili da podele iskustvo doma koji su ponovo izgradili. To je sasvim drugačiji pristup.
Ratna sećanja ostaju i u miru, direktno utičući na mogućnosti pomirenja. Ovaj projekat suočava ljude sa refleksijom o sećanju. Koliko je ono važno za budućnost?
Najčešće osećanje među ispitanicima bila je nostalgija. Kao što mnogi istraživači ističu, nostalgija je istovremeno znak gubitka i alat za isceljenje. Ona povređuje, ali takođe pruža priliku za zaceljivanje, pripremajući teren za nove početke. Ključno je da nostalgija ima moć da oblikuje budućnost ako je podeljena i društveno prihvaćena. Sećanje je od suštinskog značaja kada se čuva i deli s drugima, jer podržava kolektivnu rekonstrukciju. Obnova osećaja pripadnosti, kako individualno tako i u zajednici, zahteva dijalog u sigurnim i gostoljubivim prostorima, gde se osećaj doma, iskorenjen i ponovo ukorenjen, može opet stvoriti i u potpunosti doživeti.
Kako nastaje "Casa mia / Moj dom"?
Ideja o kreiranju alata za narativne i inkluzivne zajednice u postratnom kontekstu bivše Jugoslavije proizašla je iz aktuelnih dešavanja. Još uvek, u mnogim bivšim republikama, brojni ljudi ostaju sami sa svojim pričama iz prošlosti. O tome smo pisali u nezavisnom istraživanju koje smo uradili reditelj Davor Marinković, fotograf Marco Carmignan i ja. Projekat se zove "Reznica", a realizovan je kao fotografska knjiga i kratki dokumentarni film. Prikazao je priče onih koji i posle 30 godina traže dom u sredinama u koje su emigrirali nakon ratova.
Bavili ste se i važnom temom tranzicije iz prošlosti prema novim generacijama. Na koji način ovaj projekat može biti koristan mladima u dijaspori, ali i onima na Balkanu?
Obrada prošlosti zahteva pogled u budućnost, a budućnost su mladi. U našem edukativnom kompletu nalazi se mnoštvo aktivnosti osmišljenih za podsticanje refleksije kod mladih, kako u formalnim tako i u neformalnim obrazovnim kontekstima. Komplet su kreirali svi partneri koristeći prikupljene priče, dok su dragocen završni rad uradili Documenta iz Hrvatske i Laboratorio Lapsus iz Italije.
Nacionalizmi u dijaspori i dalje su prisutni, ali se često čuje i pitanje zašto narodi bivše Jugoslavije sarađuju u dijaspori, dok se u regionu međusobno mrze. Šta mislite o tome? Može li dijaspora biti model za odnose među različitim etničkim grupama na Balkanu?
Nisam u potpunosti siguran u ovu tvrdnju. Istina je da ljudi u dijaspori često osećaju veću usamljenost i potrebu za bliskošću. Međutim, ta bliskost se ne pretvara uvek u zajednicu sposobnu za međusobno narativno razumevanje i prevazilaženje granica grupnih identiteta. Po mom mišljenju, narativne zajednice funkcionišu samo ako mogu da komuniciraju i sa onim što je van njih. U dijaspori, to ne dolazi nužno samo od sebe. Zavisi od prirode formiranih grupa i od toga koliko sredina u kojoj žive podstiče takve aktivnosti. Ključni element u dijaspori su "treći prostori". To su mesta izvan ratnih zona iz kojih su ljudi pobegli i ona omogućavaju ličnu i kolektivnu obradu prošlosti. Fizička i simbolička distanca od konflikata čini ta mesta posebno pogodnima za procese isceljenja i obnove. Mi postavljamo pitanje da li bi ta treća mesta, zapravo neutralni prostori za medijaciju, mogla biti stvorena ili osnažena i u državama bivše Jugoslavije. Od suštinskog je značaja zapravo identifikovanje i razvijanje takvih prostora koji bi služili za promociju dijaloga, međusobnog slušanja i rekonstrukciju zajedničkih veza.
