Zbirka priča ‘Moj muž’ Rumene Bužarovske (Skopje, 1981.) predstavlja knjigu sa konceptom. Jedanaest priča pripoveda isto toliko međusobno nepovezanih naratorki srednjeg životnog doba, uz dosledno instaliran doživljajni govor u prvom licu. Mesto razlike između ovih priča ne krije se u govornom stilu naratorki, već u drugačijim bračnim fenomenima koje priče uobličavaju, što nehotično knjigu gura u predvidljivost. U stvari, postoji suštinska srodnost sudbina likova jedanaest žena. Sve su one zaglavljene u svom bračnom životu kao u nekom živom blatu. Bilo da je reč o tegobama ranog materinstva, muževljevoj ili vlastitoj preljubi, smrti muža ili deteta, o znatno starijem mužu, profesionalnoj neostvarenosti, fizičkoj odbojnosti muža ili lavirintu ženske seksualnosti, zapleti klize na ivici malograđanske melodrame. Takođe, u većini priča dominira profil naratorke koja pripada srednjem sloju, koja je situirana, ali zavisi od muža, finansijski i/ili psihološki. Širi socio-kulturni kontekst, taj couleur locale savremenog Skoplja, tek je marginalno naznačen, tako da se stiče utisak da se radnja ovih priča mogla odigrati bilo gde, što im nije prednost. S druge strane, Bužarovska uspešno nastavlja da razvija dramske situacije koje problematizuju bezuslovnost roditeljske ljubavi i rodbinske bliskosti ili predočavaju konflikt moralnih nazora i seksualnih nagona koji trijumfuju. Treba pomenuti i diskretan humor kao umesan začin pojedinih priča i efekat otvorenih krajeva, bez raspleta i moralne satisfakcije.
Iako je Bužarovska autorka čija proza osvetljava slepe mrlje patrijarhata, ono naizgled nevidljivo a zapravo potisnuto u kanale glasine i tračeva, u knjizi ‘Moj muž’ ide korak dalje, ka ideološkom i genetičkom ishodištu. Tako u najdužoj priči ‘Geni’, preopterećenoj neuskladivim motivima, naratorkin muž je makedonski nacionalista koji stalno optužuje svoju ženu, zbog tzv. nasledne krivice, prebacujući joj da je ona kriva kad njihovo dete nešto ukrade, jer je njen deda bio dokazani lopov i kockar. Njihovo dete imitira kaznu koju je dobilo zbog krađe i u školi zaključava svog druga Albanca u ostavu. Finale priče nosi dva obrta: nadmeni muž posle smrti svoje majke saznaje da je usvojeno dete, zbog čega će doživeti moždani udar. Problematično dete će pokazati nasledne crte očeve familije, njihovu punitivnu posesivnost, ukravši omiljenu očevu čokoladu sa njegove bolničke nahtkasne. Tako smo na kraju priče dobili potencijalnog Demijena i trijumf negativne genetike. I u boljoj priči ‘Lile’ (nadimak od milošte za ime Ljiljana) genetika se javlja kao ubedljivo objašnjenje za smrt devojčice (nasledna bolest). Smrt naratorkine ćerke je posledica nesrećnog slučaja, koji naratorka taji od svog muža, jer on ne voli svoju taštu/punicu, koja bolesna i usamljena živi na selu, a kojoj je naratorka kriomice otišla u posetu. Tegle punjene domaćim ajvarom, poklon za bolesnu majku, koje padnu devojčici na glavu, možemo videti kao simbol potisnutih nerazrešenih porodičnih konflikata. Konflikti štete jednako mužu kao vinovniku zabrane i naratorki kao pasivnoj pokornoj ženi, koja se povinuje muževljevoj zabrani da posećuje svoju majku, nastojeći ipak da tajno poštuje patrijarhalni red. Neizbežna tragedija se tako javlja kao sukob dva principa autoritarne i međusobno isključive vlasti, muža i roditelja.
Ambiciozniji pristup nije doneo ujednačen kvalitet knjige kao celine. Patologija svakodnevice je još jednom raskrinkana, ali lestvica očekivanja za potvrđeni talenat stoji podignuta visoko. Rumena Bužarovska kao autorka kamerne intime i porodičnih tajni može da razmisli kako da proširi područje borbe. Knjiga ‘Moj muž’ može biti delom uspešna usputna stanica na tom putu.
