Dušan Reljić je voditelj briselskog ureda Njemačkog instituta za međunarodnu i sigurnosnu politiku, odnosno Zaklade znanost i politika (SWP). Riječ je o uglednoj nezavisnoj javnoj instituciji koja savjetuje Bundestag i njemačku vladu. Reljić je već približno dva desetljeća stručnjak SWP-a za Evropsku uniju i jugoistok kontinenta. Prethodno je bio dopisnik Tanjuga, urednik tjednika Vreme, suosnivač novinske agencije Beta i voditelj Programa za medije i demokraciju Evropskog instituta za medije (EIM).
Model po kome slabije članice Unije primaju novac kroz kohezione i strukturne fondove trebao bi se proširiti na šest ekonomija jugoistoka Evrope koje još nisu u EU-u. Ako one daju novac Uniji kroz trgovinu, finansije i odlazak ljudi, onda je pitanje solidarnosti da im se dio vrati
Aleksandar Vučić je izjavio da je europska solidarnost bajka. Ipak, EU je od početka korona-krize Beogradu poslala pomoć u vrijednosti od oko sto milijuna eura, ali u Srbiji se to ne spominje ni približno koliko pomoć Rusije i Kine.
Evropska komisija je nepotrošeni novac od pretpristupnih fondova IPA2 preusmerila tako da ga zemlje tzv. zapadnog Balkana mogu da koriste za suzbijanje pandemije koronavirusa. Reč je o nekoliko stotina miliona eura, a Srbija će, kao najveći primalac IPA fondova u jugoistočnoj Evropi, imati najviše koristi. Što se tiče aviona s kineskom opremom, njih organizuje Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), a plaća EU. Činjenice neosporno potvrđuju da najveću pomoć pruža EU. ‘Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže’, da citiram jugoslovensku parolu iz sredine prošlog veka. Vučić i drugi u jugoistočnoj Evropi grade bitan dio svog političkog marketinga pozicionirajući se kao kritičari EU-a. To im je potrebno zato što je veliki dio njihovog izbornog tela desničarski i autoritarno nastrojen te uzore prepoznaje u Kini i Rusiji – državama u kojima su stvoreni kvazifeudalni sistemi vlasti s doživotnim vođama – te sve više u Mađarskoj pod Orbánom i Turskoj pod Erdoğanom. No takva strategija obezvređivanja političkog i ekonomskog povezivanja u Evropi najviše šteti Srbiji i drugim državama u regionu. Blagostanje regiona zavisi temeljno od toga koliko će uspeti da postane deo evropskog projekta demokratskog ujedinjenja.
Bez ljudi nema budućnosti
Upravo pokrenuti pristupni pregovori s Albanijom i Sjevernom Makedonijom odvijaju se po novoj metodologiji. Vi smatrate da je od nje mnogo važnije da regija počne ekonomski i društveno dosizati Uniju. U članku koji ste napisali s Matteom Bonomijem i Ardianom Hackajem tvrdite da je dosadašnja politika proširenja suodgovorna za osiromašenje regije?
Srbija i druge zemlje regiona mnogo su više zavisne od EU-a od mnogih zemalja Unije. Oko 80 odsto spoljnoekonomske razmene regiona je s EU-om, pre svega Nemačkom i Italijom. Sama Nemačka ima oko 45 do 50 odsto ekonomske razmene s Unijom, njeni veliki partneri su Amerika i Azija. Ako imate 80 odsto trgovine sa Unijom, ako velik dio spoljnih ulaganja dolazi odatle, ako je bankarski sistem većinski u vlasništvu banaka iz EU-a i ako imate ekonomske migrante koji odande decenijama šalju dragocene doznake, vi ste ekonomskim i socijalnim strukturama duboko integrisani u EU, koja i fizički okružuje region, kao i NATO. Međutim, nije da EU poklanja novac zapadnom Balkanu, nego se kapital iz jugoistočne Evrope preliva u Nemačku i Italiju i drugde kroz trgovinu, bankarstvo i ostale grane. Trgovinski deficit tih šest ekonomija s Unijom u poslednjih desetak godina iznosi oko sto milijardi eura. Region bi morao da se razvija s nekih šest do osam odsto rasta BDP-a godišnje da bi za trideset godina dosegao prosek Unije. No prosečna stopa rasta tokom protekle dve decenije iznosila je dva do četiri odsto, tako da nije izgledno da bi region mogao za nekoliko generacija da dosegne prosek EU-a. Mladi su shvatili da dobar život neće doći k njima pa odlaze onamo gde je blagostanje. Maltene svaka dva minuta jedan građanin zapadnog Balkana dobija dozvolu boravka i rada u EU-u – približno 230.000 njih u 2018. godini. Vlastima u Srbiji i drugde u regionu postalo je jasno da sadašnji razvojni model zasnovan na ‘otimanju’ za strane investicije kroz obaranje domaćih troškova radne snage, poreske i druge podsticaje ne funkcioniše. Zato pokušavaju da učestvuju u kineskom razvoju da bi povećali svoje stope rasta. Ni taj model ne deluje izgledno jer i Kina, kada proizvodi u inostranstvu, pre svega traži jeftinu radnu snagu i poresku poštedu. S druge strane, Srbija je u novije vreme s malim brojem zaposlenih bitno povećala izvoz informatičkih usluga, sve do približno 1,4 milijarde eura godišnje. Na složenijim se poslovima zarađuje veći novac, tada mladi imaju razloga da ostanu, ali je potrebno da država ulaže u tehnologiju i obrazovanje, za što zemlje regiona nemaju sredstava.
Koja je razlika u odnosu na članice pridošle prijašnjim proširenjima?
Balkanske zemlje imaju ogromne deficite, a nemaju nadoknadu za otvoreno tržište u odnosu na EU kao što je imaju ekonomski slabije članice EU-a, poput Mađarske ili Rumunije. One dobijaju nadoknadu pre svega kroz strukturne i kohezione fondove. Hrvatska u sadašnjem budžetu EU-a dobija na poklon oko 8,5 milijardi eura za razvoj. Samim time može lakše da izdrži deficite i podnese iseljavanje.
Rusija i Kina ne mogu da preokrenu situaciju u kojoj zapad većinski podržava secesiju Kosova. Vrhunac toga što one ekonomski, finansijski i diplomatsko-politički mogu da urade je da budu ‘remetilački’ faktor
U kojoj je vezi ekonomski odnos regije i Unije s održavanjem autoritarnih režima koji počivaju na političkom kapitalizmu i zarobljavanju države?
Tip političke ekonomije uspostavljen između jakih zemalja EU-a i slabih postjugoslovenskih država reproducira autoritarne vlasti te im izručuje stanovništvo, dugoročno sprečavajući da dođe do neke vrste prosvećene vladavine. U toj društvenoj strukturi najveći broj ljudi je siromašan i iscrpljen prioritetom dnevnog preživljavanja, s prihodima od 300 do 400 evra mesečno. Istovremeno, ljudi odlaze te sve više slabe srednja klasa i inteligencija, koje bi bile politički zahtevnije i tražile veće slobode, prava, kontrolu države – sve što se smatra dobrom vladavinom. Za rast popularnosti dovoljno je obećati porast penzija deset odsto ili dati sitan novčani poklon svim građanima. Režimi u Srbiji ili Crnoj Gori mogu tako trajati još 20 i više godina. Ne treba ni idealizovati srednju klasu, koja u kriznim situacijama često ide udesno i glasa za autoritarizam. Ali da bi neko bio nezavisan u političkom delovanju, on mora da je ekonomski nezavisan i da mu preživljavanje ne zavisi od države i političkih vođa.
Uniju se ponekad optužuje da direktno podupire lokalne autoritarne vladare i ‘stabilokraciju’ nauštrb demokracije.
Duboko se ne slažem s tom tezom. Svakako, vi morate da razgovarate s onima koji drže vlast, nezavisno od toga da li vam se sviđaju, pa i kancelarka Merkel redovno telefonira s Putinom. Činjenica jeste da predstavnici zapadnih država, često austrijski, italijanski, mađarski pa i nemački zvaničnici, dolaze u region i nekritički komuniciraju s predstavnicima vlasti, dajući im svesno ili nesvesno političku podršku. Region time ni najmanje ne postaje stabilniji. U celoj jugoistočnoj Evropi stalno imamo političke sukobe, od verbalnih do masovnih demonstracija. Maltene svuda su prevladale desničarske, autoritarne i populističke snage. Mnoge od njih su promenile svlak, ali je njihov metod vladanja ostao isti. Zasniva se na neprestanom ratu protiv umišljenih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Nikakve veze to nema sa ‘stabilokratijom’. Vučić, Milo Đukanović i vlasti u Bosni, a rekao bih da toga ima i u Hrvatskoj, ne integrišu društvo, nego isuviše često funkcionišu po principu podele i proizvodnje neprijatelja. Trenutno, propaganda vlasti u Beogradu građane Srbije, njih nekoliko stotina hiljada koji su od izbijanja pandemije došli iz inostranstva, proglašava ni manje ni više nego glavnim krivcem za širenje virusa u zemlji, što je apsurdno.
U spomenutom tekstu predlažete novi model proširenja, zasnovan na razvoju ekonomije i ljudskih potencijala?
Država bi morala ulagati oko 25 odsto društvenog proizvoda u infrastrukturu, nauku, tehnologiju, obrazovanje i zdravstvo. Ta su javna dobra neophodna za socioekonomski rast i političku stabilizaciju. Nijedna zemlja regiona ne uspeva da uloži ni polovinu toga. Po bolnicama nedostaju najbanalnije stvari, a nema ni lekara jer su odavno otišli u Nemačku i drugde. Predlažemo da se model po kome slabije članice Unije primaju novac kroz kohezione i strukturne fondove proširi na šest nacionalnih ekonomija jugoistoka Evrope koje još nisu u EU-u. Ne radi se o samilosti. Ako te zemlje daju novac Uniji kroz trgovinu, finansije i odlazak ljudi, onda je pitanje solidarnosti da im se vrati dio novca i tako otvori perspektiva za bolju budućnost. Novac može ići kroz institucije kao što je bila Evropska agencija za obnovu i razvoj. Na srednji rok dobili bi se izgledi za političku demokratizaciju, pa i vrstu civilizacijskog skoka. Sada doživljavamo entropiju i pražnjenje regiona, čak i kulturno siromašenje, jer su sve slabiji kapaciteti država da podstiču umetnost i stvaralaštvo. Brojke su surove: odliv kapitala i ljudi proizvodi nazadovanje – a bez ljudi nema budućnosti.
Njemačka je najvažnija zemlja EU-a i zemlja s najviše interesa za integraciju zapadnog Balkana u EU. Kancelarka Angela Merkel uskoro odlazi iz politike. Postoji li mogućnost da dođe do promjene njemačke politike prema regiji, pa i po pitanju Kosova – Merkel se tu izrazito protivila idejama razmjene teritorija?
Vučić je dugo verovao da će približavanjem Berlinu steći povoljne pozicije da reši kosovsko pitanje na način koji bi mu odgovarao. Ta se nada izjalovila jer kancelarka Merkel odbacuje podelu Kosova, pa se Vučić sada okrenuo Trumpu i Americi. U Beogradu mnogi u padu vlade Albina Kurtija na Kosovu vide dokaz da je i dalje Amerika najuticajnija u regionu. No pad Kurtijeve vlade nije nikakav korak napred, samo su neprozirnost i zbrka postali još veći. Haotične prilike ne pogoduju razumnim kompromisima i sporazumima. Bez obzira na to ko će naslediti kancelarku Merkel, potrajat će da ponovno dođe do tog stepena interesa i razumevanja međunarodne politike koji ona poseduje. Samim time Berlin neće biti više toliko posvećen prostoru bivše Jugoslavije. No u diplomatskim aparatima postoji neka vrsta kontinuiteta pa ne verujem da će Nemačka ubrzo odstupiti od podrške secesiji Kosova. Uz to, u vremenima kada pojedina pitanja, kao što je sada pandemija, sve nadređuju, takvi se problemi, koji nisu u centru razmišljanja, potiskuju i ostavljaju za budućnost.
Prevazilaženje krize
Često se o Rusiji i Kini na Balkanu govori kao o konkurentima EU-u u borbi za utjecaj i pozicije?
Ključni interes svake vlasti u Srbiji za Rusiju i Kinu je u tome što te dve članice Saveta bezbednosti UN-a sprečavaju da Kosovo postane međunarodno priznata država u svetskoj organizaciji. Ali Rusija i Kina ne mogu da preokrenu situaciju u kojoj zapad većinski podržava secesiju Kosova. Vrhunac toga što one ekonomski, finansijski, preko kulturnih veza i diplomatsko-politički mogu da urade je da budu ‘remetilački’ faktor, ali nisu u stanju da budu kreator novih odnosa u regionu. Uspevaju jedino da iritiraju zapad, recimo time što u Bosni podržavaju određene opcije ili navedu Vučića da u svojim izjavama obezvređuje EU, a podilazi ‘čvrstorukašima’ i ‘čizmašima’ na istoku. Još manji domet ima Turska.
Hrvatska trenutno predsjeda EU-om. Je li se od nje moglo očekivati da se više angažira oko zapadnog Balkana po ovim pitanjima, naročito zato što je odnose s Balkanom stavila u središte svog predsjedanja?
Ideja da zapadni Balkan bude u fokusu hrvatskog predsedanja dio je šireg dogovora s Nemačkom, koja predsedništvo preuzima u julu. Sama Hrvatska nema kapaciteta da diplomatskom akcijom promeni komplikovanu situaciju u ostatku bivše Jugoslavije i pomeri s mrtve tačke integraciju tog regiona u EU. Potrebno je mnogo vremena i saglasnosti među najvažnijim evropskim političkim akterima, a to su pre svega Nemačka i Francuska. Pored toga, velik dio trenutnog hrvatskog političkog identiteta i dalje je zasnovan na sukobu s Beogradom. Zagreb nije neutralni posrednik nego navijač i barem će u Beogradu uvek biti doživljen kao neko ko je na strani Prištine. Stoga je verovatno mudro od hrvatske vlade da se previše ne meša, jer bi to možda dovelo i do pogoršanja odnosa u regionu.
Je li moguće previdjeti kada bi zemlje regije koje su otpočele pregovore – Sjeverna Makedonija, Albanija, Crna Gora i Srbija – mogle realno pristupiti Uniji?
Ova godina je za Evropu – poput 1945. i 1991. – prelomna. Pandemija proizvodi promene za koje uopšte ne možemo da pretpostavimo kako će se odraziti na evropske integracije, da li će podstaći čvršće povezivanje ili će se pojačati nacionalne države. U svakom slučaju, ne treba očekivati iskorake po pitanjima od manjeg značaja – zapadni Balkan čini ipak samo jedan odsto spoljnotrgovinske razmene, a njegovo stanovništvo samo 3,4 odsto stanovništva Unije. Uz to, veći deo država regiona je u NATO-u, tako da se ne naziru preterani bezbednosni rizici.
Predsjednica Europske komisije Ursula von der Leyen najavila je paket od sto milijardi eura za prevladavanje posljedica pandemije. Hoće li dio toga otići i zemljama Balkana?
Veliku grešku prave svi u regionu koji misle da će neko drugi da ih spašava. Rusija je daleko, Kina još dalje. Prostor bivše Jugoslavije je ekonomski, politički, a pre svega ljudski integrisan u EU. Četvrtina stanovništva regiona posljednjih se decenija iselila u Uniju. Region ne može pobeći od toga da je deo Evrope, a njegova budućnost deo je evropske budućnosti, u pozitivnom i negativnom smislu. U nekom obliku i te će zemlje biti uključene u programe EU-a za prevazilaženje krize. Društveni proizvod svih tih šest ekonomija manji je od društvenog proizvoda Mađarske. Dakle, ne radi se o enormnim novcima, to može da se reguliše preko Evropske banke za obnovu i razvoj ili čak direktno kroz širenje IPA fondova.
Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.
