Beogradski teoretičar i povjesničar umjetnosti Branislav Dimitrijević predstavio je u Zagrebu svoju knjigu ‘Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974)’, koju je objavila beogradska izdavačka kuća "Fabrika knjiga". Ovaj autor knjiga i kataloga o modernoj i suvremenoj umjetnosti, kustos i suradnik mnogih muzeja, ovdje se okušao u tematici kulturalnih studija.
Pitanjem društvene imaginacije bavio sam se zato šta je evidentno da živimo u vremenu bez nje. A ako je ima, vezana je uglavnom uz neku idealizovanu prošlost. Jedina imaginacija postala je ona katastrofe
Što ste mislili pod sintagmom ‘potrošeni socijalizam’?
Postojala je ideja da se knjiga zove ‘Kako smo potrošili socijalizam, a pritom se smejali’, šta bi bila parafraza naslova knjige Slavenke Drakulić ‘Kako smo preživjeli komunizam i pritom se smijali’. Zanimala me ta ambivalencija: s jedne strane konstatacija da je socijalizam istorijski period koji je iza nas, a s druge da je u idejnom smislu još neuhvatljiv i da je nešto šta nikada u potpunosti nije bilo ostvareno. Naslov poziva na tu vrstu ambivalencije, nada se da će neki čitaoci da se iznerviraju tim naslovom. Izabrao sam konkretnu istorijsku sekvencu od 1950-ih do sredine 1970-ih, kada po mojoj tezi već možemo prepoznati sve one elemente koje zovemo postsocijalističkom tranzicijom. Tema prava ljudi na robu široke potrošnje uvodi se već negde 1958., da bi se sredinom 1960-ih privrednom reformom uvodili neki elementi tržišne privrede. Čitav ovaj period zanimljiv je po tome šta dolazi nakon vremena kada je Jugoslavija po svim ekonomskim merilima postigla najveći privredni rast u Evropi u 20. veku. Ova reforma socijalizma bila je nekakva nova faza u tom uspehu, ali je istovremeno sa sobom donela i ideje liberalne imaginacije da je tržište ono koje proizvodi blagostanje, a blagostanje dovodi demokratiju, šta je prodrlo u sistem zasnovan na drugačijoj imaginaciji.
Stimulisanje potrošačke želje
Uvodno spominjete dva kriva pristupa jugoslavenskoj kulturi danas. Jedan je teorija o totalitarizmu, koja je dosjetkom vlasti o njih dva u Hrvatskoj već nanijela puno štete, jer da fašizma nema, a komunizam uvijek prijeti. A druga je jugonostalgija, u biti ona za ‘normalnim životom’, u smislu baš potrošaštva. No sada postoji i nešto treće, a to je lijeva kritika Jugoslavije. Ona ima svoje probleme kontinuiteta i diskontinuiteta, pa i sektaškog pristupa.
Još je Edvard Kardelj početkom 1970-ih tvrdio da je najveći protivnik samoupravnog socijalizma nova levica. Ja bih rekao da je to bila jedna vrsta histeričnog viška, nečega šta sistem nije uspevao ni na koji način da interiorizuje i nešto šta se i dan-danas ne može potpuno da interiorizuje. Te ideje dolazile su ipak kao deo kulturalnih identiteta i teorijske misli koji su stvarani u razvijenom delu sveta i nisu bili ni na koji način vezani uz socijalistički sistem.
U filmu ‘Cinema Komunisto’ Mile Turajlić ispada da je Tito donosio odluke o tome šta i kako će biti u kinematografiji prikazano, šta je potpuna mistifikacija. Postojalo je dinamično sučeljavanje stavova i o njima se otvoreno razgovaralo
Kako onda objasniti maoiste u Parizu ‘68? No pustimo to. Namjerno u knjizi niste htjeli razdvajati kulturu toga vremena na oficijelnu i disidentsku. Jer radilo se o idejnoj borbi o prirodi jednog sistema, koji je bio otvoren za sučeljavanja.
To je najbitnije. A vidi se i u produkcionom smislu. Zato svu produkciju toga vremena i možemo zvati socijalističkom kulturom. Filmovi prepoznati kao disidentski nisu nastajali izvan sistema, scenarije su odobravale komisije, a nastajali su unutar kino-klubova, manjih produkcionih zajednica, ali i velikih kompanija. Možemo čak reći da su oni u smislu sadržaja bili više socijalistički od nekih produkata oficijelne kulture. Poznati je primer film ‘Ljubav i moda’ režisera Ljubomira Radičevića, koji je zabavni, mejnstrim film, i u sebi ne sadrži nikakve socijalističke vrednosti, a nije ni na koji način zvanično dovođen u pitanje. S druge strane ljudi poput Dušana Makavejeva mislili su da je socijalizam dinamična stvar, pa da treba uvek iznova utvrditi šta su njegove vrednosti. Trebamo razbiti tu totalitarnu paradigmu, koja vidi monolitni sistem, kao npr. u novijem filmu ‘Cinema Komunisto’ Mile Turajlić, u kojem ispada da je Tito donosio odluke o tome šta i kako će biti u kinematografiji prikazano, šta je potpuna mistifikacija. Postojalo je dinamično sučeljavanje stavova i o njima se otvoreno razgovaralo. Želimir Žilnik napričao se anegdota o tome kako je vodio ozbiljne polemike s visokim partijskim kadrovima, boreći se za svoje razumevanje socijalizma.
To je i vrijeme hladnog rata, koji je utjecao i na jugoslavensku kulturu?
Jedna od glavnih strategija s američke strane bio je upravo kulturni hladni rat, stimulisanje nekakvih formi potrošačke želje, pokazivanje razlika u potrošačkom kapacitetu ljudi. Poznat je slučaj američke izložbe u Moskvi 1958., povodom koje su Hruščov i Nixon vodili čuvenu ‘kuhinjsku debatu’ o tome čija je kuhinja bolja. Izložba je bila zasnovana na centralnosti mita po kome su socijalističke zemlje zemlje sivila, neimaštine i nemanja osnovnih potrošačkih dobara, tj. robe. Ispostavilo se da je to, kako je proces napredovao prema 1980-ima, bio jedan od najjačih oblika kolonizacije svesti ljudi koji su živeli u socijalizmu. Uvođenje novog utopijskog označitelja blagostanja postojalo je 1960-ih i u SSSR-u, no o tome smo bili slabo obavešteni, pa nam je ono izgledalo kao velika jugoslovenska iznimka.
Zanima vas i pitanje stvaranja novog čovjeka, ne samo u nas nego poslije svake socijalističke revolucije, naročito kao dio kulturne politike?
Da. Na primer posle Oktobarske revolucije postavlja se pitanje kako dinamizovati promene i osigurati podršku. Zato mi je interesantan taj period početka 1920-ih godina, kada je uveden NEP, a Trocki se u knjizi ‘Pitanja o načinu života’ bavi detaljima svakodnevnog života. Radnik koji je temelj novoga društva ne može izneti to novo društvo, jer nema ni približne navike da postane taj novi čovek. Međutim, ta razlika između makro i mikro nivoa društva ostaje najvećom. Pa i danas, u doba liberalne kontrarevolucije, srpski premijer Aleksandar Vučić kritizira radnike, jer hoće da oni rade kao Šveđani. Ali i Lenjin je sanjao o tome kako će ruski radnik da radi kao švajcarski radnik.
Ambis ispod nas
Shvaćanje po kojemu nova Jugoslavija nije ni Istok ni Zapad postojalo je u nas gotovo od početka socijalističkog projekta. Na konferenciji 1956. u Veneciji posvećenoj kulturnom susretu Istoka i Zapada naš predstavnik Marko Ristić inzistira da postoji i nešto treće.
To je vezano i uz pokušaj kreiranja jugoslovenskog identiteta, od koga se već krajem 1950-ih zapravo odustalo. To krležijansko jugoslovenstvo najbolje je ilustrovano izložbom ‘Srednjovjekovna umjetnost naroda Jugoslavije’ u Parizu 1950., na kojoj su izlagani dalmatinski romanički portali, stećci iz Bosne i kopije fresaka srednjovekovnih manastira iz Srbije. U predgovoru Miroslav Krleža kaže kako su to markeri naše kulture, identitet vekovima vezan uz otpor s jedne strane Bizantu, a s druge Latinima. Pedesetih se kulturno-politički imaginira jedna genealogija socijalizma, koja već u Matiji Gupcu vidi prefiguraciju modernog revolucionara.
A što je drugo bio Spartakov savez u Njemačkoj? Vratimo li se hladnom ratu, ideja alternative je politički zaživjela i osnivanjem Pokreta nesvrstanosti. Radilo se i o privrednim, ali i o kulturnim vezama?
Pomenuti Marko Ristić bio je 1950-ih predsednik Komisije za kulturne veze s inostranstvom, koja je osmišljavala kulturne razmene. Veoma se vodilo računa o tome na koji način će jugoslovenska kultura stići u određenu sredinu. Ako je to Zapad, slala su se moderna dela, na druga mesta drugačija – ali vodilo se računa ne samo kakav će utisak jugoslovenska kultura ostaviti u tim sredinama, već i o tome da je kultura i sredstvo međunarodne diplomatije. Tako se gradila jedna aktivna politika mira. Ono kako ja vidim Jugoslaviju, to je upravo kroz politiku mira. To je bila jedna fundamentalna kategorija, a koju smo raspadom zemlje zamenili jednom kulturom rata.
Ono što je do nas dolazilo kao zapadna kultura, naročito popularna, bilo je podvrgnuto ne cenzuri nego, kažete, kuriranju, izabiranju najboljeg u književnosti, stripovima, muzici… Tako smo dobili kriterije, ali i postali razmaženima, sačuvanima, naivnima?
Sve troje. Ja sam kao čitaoca svoje knjige imao u vidu neku mlađu osobu, koja je rasla u poslednjih dvadeset godina, s tom danas dominantnom tezom da su u jugoslovenskoj kulturi sve odluke koje su se donosile bile ideološke, po podobnosti, pa su se npr. i filmovi ili muzika birali po držanju partijske linije. To, naravno, nije bilo tako. Odluke su donosili ljudi koji su bili veoma stručni za određenu oblast i imali široko poznavanje svetske kulture. To se nastavilo i kasnije. U vreme koga se i ja sećam, druge polovine 1970-ih, Jugoton ili PGP RTB imali su vrlo provokativna licencirana izdanja. Sistem je ipak ohrabrivao kritička dela. Komisije koje su odobravale filmove, pa i ‘Plastičnog Isusa’ nedavno preminulog Lazara Stojanovića, bile su sastavljene od ljudi koji su bili pre kritičari, a ne nekakvi vernici socijalističke ideologije. Na žalost, u slučaju Stojanovića, neki od njih nisu imali smelosti da se suoče sa konsekvencama vlastite uloge u društvu, pa su mu okrenuli leđa kada je čitava stvar postala suviše opasna jer se umešala vojska. Kada je izašao iz zatvora, izbegavali su ga, prelazili na drugu stranu ulice kada bi ga sreli.
Kako obnoviti ideju socijalizma nakon što smo ga već jednom, kako vi kažete, potrošili, ako je zadnja tranzicija, ona u kapitalizam, za jedne završila u ćorsokaku, a za druge je loša beskonačnost?
A treći kažu, na primer u Srbiji, da u pravom smislu nije ni počela. To nije pitanje lične fantazije nego nekakve kolektivne volje. Na nivou naših ličnih fantazija mi možemo stalno sanjati nekakve kapacitete da se određene socijalističke ideje ne obnove, nego zapravo ponovno konstituišu u novim konkretnim okolnostima. Da se izvučemo iz te ritualnosti da vezujemo određene ideje isključivo uz njihove historijske manifestacije, nego da ih vezujemo uz nove konkretne okolnosti. Pitanjem društvene imaginacije bavio sam se zato šta je evidentno da živimo u vremenu bez nje. A ako je ima, vezana je uglavnom uz neku idealizovanu prošlost. Jedina imaginacija postala je ona katastrofe. Mi živimo život u kome trošimo nekakve ostatke nečega šta je u istorijskom i političkom smislu stvoreno i prosto bežimo pred nekakvim mostom koji se ruši za nama. Kao u crtiću, već je ambis ispod nas, ali mi i dalje trčimo u nadi da ćemo ga pretrčati. Slično je sa socijalističkim idejama, gde je sve više onih – i to je dobro – koji to shvataju. Problem je moje generacije, a pripadam onoj kojoj je kolaps socijalizma bio prirodna pojava, sklop određenih okolnosti koje su bile potpuno normalizovane, šta mi nismo videli (govorim o Jugoslaviji krajem 1980-ih) kako bi takav sistem bio održiv. Potrebno je potpuno novo generacijsko iskustvo da bi se socijalističke ideje ponovno dogodile. Naša generacija naknadno shvata određene zablude koje je imala. Ja sam ovu knjigu i napisao kao obračun sa vlastitim shvatanjima, koja sam imao ranije. Moja generacija svakako nije ta koja je sposobna da promišlja socijalističke ideje na nov način. Imamo nove generacije čije je čitavo iskustvo ono rata i tranzicije. A to je drugačije iskustvo od našeg koje je, hteli mi to ili ne, vezano uz određene forme nostalgičnih sećanja. Ima li socijalizam budućnost? Ja se, naravno, nadam da ima. Ali to je pitanje sticanja novog iskustva da je ovaj eksploatatorski sistem neodrživ i da ga treba menjati.
