Knjiga "Dođi, sedi u hlad" Bojane Minović, u izdanju Rekonstrukcije Ženski fond, donosi priče o ženskoj romskoj egzistenciji i prijateljstvu sa ženama sa najdalje margine društva. Kroz 42 dokumentarne beleške, autorka osvetljava živote pripadnica male romske zajednice doseljene iz Kosova, koja, uprkos svom bogatom kulturnom nasleđu, ostaje zanemarena i izolovana.

Koliko dugo su pripremane priče za knjigu i u kom trenutku je bilo jasno da imaju potencijal da budu pretočene u knjigu?

Beleške su vođene nekoliko godina, sporadično. Zapisivala sam samo anegdote, žurila sam da ih zapišem neposredno nakon razgovora sa svojim junakinjama, najpre da mi nešto ne bi promaklo iz njihovog živopisnog jezika i njihovog neposrednog poimanja sveta i života. Kada bih ponovo htela da uobličim svaku belešku, ovoga puta s malo više literarne ambicije, shvatila sam da dovoljno poznajem njihov mali izolovani univerzum i kontekst iz koga dolaze, pa sam oprezno dodavala ponešto i tako razvila priču u celinu spremnu za čitanje. Naročito jer su sve priče tematski bile bliske – tako sam i shvatila da imam dovoljno materijala za celu zbirku. Moje namere su bile delimično i etnografskog karaktera. Niko se od lokalnih istoričara ili antropologa nije bavio tom malom, specifičnom zajednicom Roma s Kosova koji su došli zajedno s povlačenjem srpske vojske 1999., niko nije istraživao njihovu malu supkulturu poteklu iz mešavine romskih, albanskih i srpskih uticaja u jeziku, muzici i običajima. Bilo je lako, zabavno i lepo raditi na ovome, iako je u pozadini svake priče otvoreno poneko društveno i političko pitanje.

Da li ste imali problema sa predrasudama koje su usađene u sve nas, a tiču se romske populacije?

Možda, ali mi je njihovo živo i toplo prisustvo pomoglo da revidiram svoje predrasude i pomognem drugima koji su imali sluha i koji su bili dobronamerni da takođe razmisle o svojim predrasudama. Mnogi prijatelji su mi rekli kako su sad malo bolji ljudi zbog toga što su imali sreću da kod mene upoznaju te mlade žene i shvate njihove nevolje i pomognu im kad su u prilici. I ne samo prijatelji koji su ih upoznali neposredno, već i čitaoci koji ih sada poznaju iz priča.

Posebna je priča jedne transrodne žene. Kako na nju gleda zajednica?

Zajednica je pomirljiva u vezi s tim. Njena majka, kao i braća, sestre i rođake, je nikada nisu pritiskali da savlada svoju želju da bude devojčica. Poznajem je od malih nogu i ja sam joj donosila šnalice i mašnice kad sam videla koliko uživa u tome da bude devojčica, kako to prirodno ide uz nju. Ljupki kovrdžavi dečak je oblačio haljinice i pomagao svima u kućnim poslovima koji su u toj zajednici za muškarce tabu. On se nije samo oblačio tako, već je dosledno i živeo svoju ulogu ili svoju pravu prirodu, ne znam kako se to tumači. Mene bi to na jednom planu i rastuživalo. Od svih uloga na svetu, preuzmeš najtežu – da budeš jednog dana romska devojka, žena. Ipak, sreća u nesreći je što nikad nije trpela nasilje, a i bezbedna je od neželjene trudnoće, što je česta opasnost koja preti njenim rođakama i drugaricama. Ipak, ima jedna stvar. Njene najbliže drugarice zovu je po prvobitnom, muškom imenu. Tek kad imaju goste i kad žele da u javnosti podrže njen izabrani ženski identitet, zovu je željenim, ženskim imenom. Kad smo same, nastave po starom. Čak i ispred mene. To mi je dokaz da me doživljavaju kao nekog bliskog, takoreći domaćeg. Ja je zovem ženskim imenom od kad je u svojoj sedamnestoj godini počela javno da se predstavlja tako i govori o sebi u ženskom rodu. Pomažem joj da odabere fine komade donirane garderobe. Eto, dotle ide moja podrška. Ne umem bolje od toga. Zato mi se čini da njene sestrice dobijaju više. Osetljiva sam na njihova krhka mala tela opterećena čestim trudnoćama i dojenjima. Mnoge su bile neuhranjene kao deca. Brinem za njihovo zdravlje jer znam da im majke često ne dožive pedesetu.

Niko se od lokalnih istoričara ili antropologa nije bavio tom malom, specifičnom zajednicom Roma s Kosova koji su došli zajedno s povlačenjem srpske vojske 1999., niko nije istraživao njihovu malu supkulturu poteklu iz mešavine romskih, albanskih i srpskih uticaja u jeziku, muzici i običajima

Kuća u Kraljevu, u kojoj živite, u neku je ruku za njih i sigurna kuća u kojoj se nekad sakriju, nekad samo predahnu i popričaju sa vama. One se ipak na kraju vrate svojim životima. A vi? Otkine li komad srca odluka da se vrate na tu marginu margine?

Moje srce je i onako u fronclama zbog mnogih nepravdi. Naravno da mi je teško kad se vraćaju u svoje udžerice, još teže ako znam da su u opasnosti od nasilja. Ipak, neke stvari se menjaju i tu nalazim malo ili malo više utehe. Jednoj mladoj samohranoj majci četvoro dece sam pomogla da reši pitanje stanovanja i nasilja. Prošle godine sam pokrenula akciju uređenja golog potkrovlja bez vrata i prozora u jednoj kući u selu gde joj deca redovno idu u školu. Posle godinu dana stabilnog života, jer je akcija u potpunosti uspela, ona je sa svog bezbednog, lepog, malog skockanog potkrovlja počela da živi u punom obimu života. Sad bira sezonske poslove, ne ucenjuju je kad ide u nadnicu, oformila je malu baštu, i od septembra krenula u večernju školu. Želi da se ne samo opismeni, već i da nađe bolji i redovan posao, makar i kao nekvalifikovana radnica, ali najviše je motiviše želja da polaže za auto. Za jednu drugu, takođe veoma mladu mamu, sprovela sam i manje akcije obnove tavanice i poda u njenoj kućici koja više liči na izbu, nabavke vešmašine, ali najveća želja i jedan od skrivenih motiva kad sam rešila da objavim knjigu jeste ideja da lobiram za asfaltiranje dve ulice koje vode do njihovog naselja na rubu grada, stešnjenog između deponije i pogona za reciklažu.

Ljudi vas pre svega prepoznaju kao aktivistkinju. Borba za očuvanje reka i prirode je nešto što vas posebno okupira. Ali tu je i ljubav prema psima sa ulice i želja da im se pomogne i da se udome. Što vas motiviše na toliki angažman?

Nisam planirala da budem aktivistkinja. Samo je bilo previše toga što me je pogađalo i zbog čega sam se pitala zašto se ne rešava kad je toliko očigledno da treba. I da to čak nije ni teško uz malo dobre volje i pravilne preraspodele resursa. Nemaju svi svoj glas da se zauzmu za sebe. Reke ne mogu da se brane od pohlepnih ljudi koji hoće da ih stave u cevi, betoniraju i eksploatišu. Napušteni psi su očigledan primer ljudske izdaje najboljeg prijatelja koga su pripitomili još u paleolitu i zauvek ga uslovili svojim odlučivanjem o njegovoj daljoj sudbini. Smatram da su ljudi dužni psima. Dužni su im bezbednost, sklonište, hranu i ljubav još od onda kad su ih odvojili od svoje divlje suštine. Neko će reći kako ljudi, s druge strane, imaju slobodu izbora. I to je tačno, načelno. Ali ako nemaju uslove da sprovedu svoju slobodu niti uopšte da pojme razmere i domete sopstvene slobode, prava i mogućnosti, onda im to ne znači mnogo. Naše drugarice te uslove najčešće nisu imale. Otuda želja da im se pomogne u podizanju glasa. Jednog dana će stasati generacija mladih žena koja će to izvesti bez naše pomoći, i koje će, nadam se, okrenuti uloge i nama postati podrška i inspiracija.