Među gostima i učesnicima nedavno završenog ZagrebDoxa bio je i Veton Nurkollari, umjetnički direktor prizrenskog DokuFesta, jednog od najvažnijih festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u jugoistočnoj Evropi. Razgovarali smo o nastanku i preživljavanju ovog festivala, ali i o aktualnoj političkoj situaciji na Kosovu.

Kako je došlo do ideje o festivalu dokumentarnog filma u Prizrenu? Zašto baš Prizren?

Zato što je mala grupa ljudi koja je pokrenula festival, uključujući i mene, iz Prizrena. Nakon završetka rata sve je stalo, kulturnih dešavanja nije bilo, a bioskop koji je pre rata radio i imao dobar repertoar i u kome smo se skupljali više nije radio. Imali smo naivnu ideju da pokrenemo neki događaj koji smo nazvali festival, ali niko od nas nije znao kako se to radi. Cilj nam je bio da oživimo prostor bioskopa. Tada smo uspeli samo da pokrenemo festival, a kasnije je došla inicijativa da se spasi i renovira bioskop. Dakle, pokrenuli smo festival da bismo spasili bioskop, što smo uspeli tek kasnije, ali smo zato dobili festival.

Kako je festival rastao?

Prvih godina imali smo 30-ak filmova koje bismo skupili zahvaljujući poznanstvima i pomoći, recimo Mirsada Purivatre iz Sarajeva koji bi nam doturio neke filmove. Moram biti iskren, upali smo u nešto o čemu nismo znali i što smo naučili usput. Sada je to ozbiljan festival sa osam takmičarskih kategorija, ima razvijen program posebnih projekcija, a bavi se pomalo i istorijom filma jer prikazujemo i starije naslove. Pokrenuli smo program za mlade filmadžije i uspeli da u zadnjih deset godina napravimo ili pomogli da se napravi 150 kratkih filmova, a edukacijski deo razvijamo već deset godina. Festival cele godine radi ekipa od 15 ljudi, koji uz to rade i neke druge projekte vezane uz film i edukaciju.

Lani ste prikazali 250 filmova, od toga 109 samo u takmičarskom dijelu. Kako uspijevate osigurati toliko filmova i privući brojne goste?

Prvo smo postali popularni van Kosova, pa u regionu, a tek onda kod kuće. Sada dobivamo preko tri do tri i po hiljade aplikacija iz bukvalno celog sveta, a uz dobre selektore i uhodanu ekipu sve se stigne. Stigne nam dosta kvalitetnih filmova koji ne uspevaju da uđu u festivalske programe. Njih održavamo u deset prostora, pola na otvorenom, a pola su bioskopi ili za to preuređena sale. Program je podeljen na kratke i duge dokumentarne filmove, iako zadnjih godina tu i tamo bude i starih igranih filmova. Zadovoljan sam kako se festival razvija i dokle je stigao. Gostiju, od autora do žirija, ima 500 do 600, ali zato ima puno publike. U najboljim godinama, 2018. i 1019., malo pre pandemije, na festival je stiglo između 50 i 60 hiljada ljudi. Tada je u gradu koji ima stotinjak hiljada stanovnika teško naći smeštaj. Smislili smo kamp za mlade, ali ni to nije bilo dovoljno pa već godinama uključujemo privatni smeštaj. Zovemo ljude koji imaju sobu, krevet, bilo šta da nekog ugoste. Tako pomažemo mladim ljudima koji dođu sa nevelikim sredstvima da ipak budu na festivalu. A osim filmskog, paralelno radimo i muzički festival jer ima puno mladih koji dođu zbog muzike.

 

Suočavanje s prošlošću

Kako DokuFest osigurava financijska sredstva?

Ozbiljan festival traži dosta sredstava, idemo na konkurse. Sada je na Kosovu nešto bolje što se tiče podrške iz ministarstva kulture i drugih ustanova, kao i grada Prizrena. Koncipirali smo budžet tako da pola sredstava osiguravamo preko raznih sponzora. Nešto stiže putem raznih ambasada koje su prisutne na Kosovu, dok je manji deo za festival, a veći deo za projekte tokom godine finansiran novcem evropskih i američkih fondacija na koje se može aplicirati.

Je li se Prizren zahvaljujući festivalu upisao na kulturnu kartu Evrope? Ima li podršku gradskih vlasti i koliko vama i gradu znači rijeka Bistrica?

Reka Bistrica je žila kucavica Prizrena i mi je volimo, važna nam je. Gradski bioskop zove se po njoj, a i jedan festivalski bioskop stavili smo kraj reke, tačnije postavili smo iznad vode platformu na koju se možete popeti i gledati film. Napravili smo kamp za mlade pored reke, a imamo i takmičarski program Green Dox na temu zaštite okoline. Čišćenje toka Bistrice jedna je od akcija, jer se trudimo da ljudi shvate da reka nije mesto u koje treba da se baca otpad. Pogotovo što se grad ne trudi dovoljno da napravi bolji sistem prikupljanja otpada, pa deo završava u reci. Iz čišćenje reke izišla je i inicijativa za mali festival direktno vezan uz reku, a vode ga mladi koji su bili volonteri. Odnosom gradskih vlasti nisam sasvim zadovoljan. Koliko god da je grad najveći dobitnik, bilo bi dobro da to gradske vlasti shvate i urade nešto za festival i građane. Obično gradski uredi nemaju mogućnosti ni ljudi da rade tako ozbiljne stvari, što razumem, ali ne razumem da se prema nekome ko dođe i radi njihov posao odnose kao maćeha. Unazad deset godina nešto se popravilo, ali to nije dovoljno.

Najnormalniji međuljudski odnosi i kontakti su u Štrpcu i okolini, možda malo manje u enklavama oko Hoče, a najmanje kontakata ima u Mitrovici. Na severu Kosova dakle postoji propaganda koja u Štrpcu ne pali jer ljudi vide šta se dešava

Kakva je suradnja s autorima i festivalima dokumentarnog filma u regiji?

U jako smo dobrim odnosima s velikom većinom festivala u regionu. Dobar partner nam je Slobodna zona iz Beograda sa kojima završavamo trogodišnji zajednički projekt, a nadamo se i da ćemo raditi zajednički projekt sa Beldocsom. Imali smo zajedničke projekte i sa festivalom Pravo ljudi iz Sarajeva i podgoričkim Underhillom, a sarađivali smo i sa festivalima u Skoplju, kao i Korči u Albaniji. Dakle, dobro smo povezani.

Koliko su festivali važni za kulturnu razmjenu, ali i za kulturno "jačanje" publike i međuljudskih odnosa?

Kao ljudi iz kulture na ovim prostorima mi smo u nekoj privilegovanoj poziciji. Lakše govorimo i sporazumevamo se nego političari i ljudi iz vladinih ureda koji imaju prepreke koje je teško prebroditi. Nije mi problem da sarađujemo, pogotovo što znam jezike naših komšija, ali je problem s mladima koji jezik ne znaju. Znamo šta se dešavalo pre 20 ili 30 godina, ali pokušavamo da nađemo neke spone jer ne možemo da budemo neprijatelji doveka. Festival je deo misije da se dođe do pomirenja, a svemu pomaže i to što je Prizren liberalan grad s opuštenom atmosferom. Gosti i filmovi dolaze nam iz celog regiona. Lani smo imali četiri filma iz Srbije i dva iz Hrvatske. Dolaze nam filmadžije, zvali smo Želimira Žilnika, a Mila Turajlić bila nam je gošća pre deset godina.

Svake godine festival ima neki moto. Lani je glasio "Kako preživjeti?". Jeste li već definirali ovogodišnji?

Ne mogu da kažem za ovogodišnji moto jer ga još nemamo. Skeptičan sam oko toga da bude nešto zabavno. Obično je moto tema koja nas preokupira. Lani je počeo rat u Ukrajini, niko se više ne bavi okolišem niti se brine hoće li propasti samo ovaj deo sveta, nego cela planeta. A osim filmova koji se bave temama koje nas opterećuju, bude tu i dosta diskusija i razgovora, pa i poneka izložba fotografija. Dakle, dosta stvari koje se nadovezuju na temu.

Koliko surađujete s nevladinim organizacijama na Kosovu i šire? Je li među njima Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR)?

Ranijih godina smo više sarađivali, ali te prekide fakturišem koroni i onome što je izazvala. Imali smo neformalne sastanke s ljudima koji vode YIHR u Beogradu, oni bi obično došli s grupom mladih i učestvovali na debatama i diskusijama, što je bio vid saradnje. Bave se prošlošću i sadašnjošću, što i nas kopka jer i mi radimo na suočavanje s prošlošću zato što smatramo da je to dosta važno. Zato imamo takmičarski deo sa filmovima koji se tiču ljudskih prava. Sarađujemo s Fondom za humanitarno pravo i nekim festivalima van Balkana, a dotiču se ljudskih prava, odlazimo na festivale koji su fokusirani na ljudska prava i to nas zanima, a time ćemo se baviti i dalje.

 

Optimista po prirodi

Kako gledate na odnose Kosova i Srbije?

Odnosi običnih ljudi nikad se nisu prekinuli. Bio sam u Beogradu 2000. kad je malo ko putovao i to u mini-busu jer nije bilo autobuskih linija. Neću da kažem da sa kosovske strane ima straha, jer puno ljudi sa Kosova prolazi kroz Srbiju kad idu za Nemačku ili Švajcarsku gde rade. Puno više Kosovara boravi i prolazi kroz Srbiju nego što Srba iz Srbije dolazi na Kosovo, zbog percepcije da je to preopasno. Nju hrane mediji koji su u Srbiji puno toksičniji nego što su mediji na Kosovu, bar kad je reč o Srbima. Kad običan građanin Srbije čita svaki dan takve tekstove, onda je normalno da se plaši. A medije pratimo jer smo imali projekat koji se ticao govora mržnje.

A što je sa Srbima na Kosovu?

Možda najviše kontakata imaju ljudi iz opštine Štrpce i Brezovice zbog prirode, ima dosta turista i ljudi idu na skijanje. Najnormalniji međuljudski odnosi i kontakti su u Štrpcu i okolini, možda malo manje u enklavama oko Hoče, a najmanje kontakata ima u Mitrovici koja je podeljena i premalo ljudi prelazi iz jednog u drugi deo grada. Iako, mogu reći da sam puštao filmove u Mitrovici bez problema. Na severu Kosova dakle postoji propaganda koja u Štrpcu ne pali jer ljudi vide šta se dešava. Oko normalizacije odnosa treba još puno učiniti, ali to se ne može deklaracijama. Da sutra Vučić i Kurti potpišu sporazum i kažu "eto, mi smo se dogovorili", za to će trebati još desetak ili dvadesetak godina.

Srbi s Kosova nisu govorili albanski, a danas mladi ne znaju srpski. Smatrate li da bi trebali učiti srpski, odnosno neki slavenski jezik zbog sredine u kojoj žive?

Trebali bi, naravno, ali to bi trebalo da dođe prirodnije. Kad će doći i da li će za to da se stvori situacija, nisam optimista. Jeste da su jezici bogatstvo, ali za njihovo učenje treba puno stimulansa. Ne može se reći "'ajmo, od sutra ćete da učite". Moja su deca naučila nemački i na to ih niko nije terao. Zapravo su kulturni imperijalizmi čudesni. Preko animiranih filmova deca uče engleski i druge jezike, a tu su mobiteli, društvene mreže i nove metode kako se jezici uče. Džabe je dekretom nekom narediti da uči jezik, a i sama atmosfera za učenje srpskog je slaba. Ponavljam, normalno je znati jezike, ali bi neki ljudi pametniji od mene trebalo da istraže nove načine i da nađu kreativne metode da se dođe do toga da balkanski jezici budu srodni i vid komunikacije koji je potreban. Za svoju generaciju sam skeptičan, ali sam potpuno ubeđen da treba, samo ne znam kako. Jer ako ste u stanju da komunicirate, u boljoj ste poziciji. Dugoročno je to dobit za albanski narod, ali i za srpski, crnogorski, makedonski. Albanci su tu i ne mogu i neće nigde, kao što neće ni Makedonci, Srbi...

Svojevremeno smo Sofiju Todorović iz YIHR-a Srbije pitali koliko su nam u simboličkom smislu potrebni Boro i Ramiz. Potvrdila je njihovu važnost, ali i rekla da bi mlade generacije trebalo podučiti tko su oni bili.

Od deset ljudi na Kosovu dvojica bi rekla da su čuli i da znaju da je to bilo pozitivno, a osam da nikad nisu čuli. Sofija Todorović je u pravu kad kaže da bismo o tome trebali znati više, što nas dovodi do toga da istoriju svi na Balkanu učimo manje-više pogrešno i selektivno. Ono što nam se sviđa učimo, a što nam se ne sviđa to ne učimo. Cele generacije se uče na polovičnim istorijskim faktima. Mi dovodimo filmove koji se bave istorijom jer je revizionizam, koji je stalno prisutan na Balkanu, jedan od razloga zašto se i dalje svađamo, zašto nema više primera, a trebalo bi da ih bude, kao što su Boro i Ramiz. Sve dok ne bude saglasnosti oko toga da je istorija bila ovakva, a ne onakva kakvu ja hoću i dok bi neki da izokrenu i NOB i sve ratove i sve što se desilo i za što ima istorijskih dokaza, i dalje ćemo da se vrtimo ukrug. Vi ćete imati svoju istinu, ja svoju, a neko treći svoju. Onda se nećemo moći složiti oko osnovnih stvari i zato ne mogu Vučić i Kurti da se slože jer imaju dve istine o jednoj istini.

Jeste li optimista?

Da nisam optimista po prirodi, bio bih obućar ili krojač. Sve možemo makar malo promeniti nabolje. Ne možemo da promenimo ceo svet, ali ljudi koji nam dođu na projekciju nekog filma ne mogu izići nepromenjeni. Zato su svima važni festivali i filmovi o istini i realnosti. Nisu to holivudski filmovi u kojima neki nadmoćni ljudi pobeđuju zlo. Kad vidite film o spasavanju vojnika koji umire u ambulantnim kolima, niko više ne može da kaže da su to izmišljotine.