Sa brda Trebević Adnan Hasanbegović gleda Sarajevo. Odatle se nekada pucalo. I on je branio svoj grad, kao svoju porodicu. Sarajevo je za njega bila porodica, a njemu ni dandanas nije jasno kako je tako nešto moglo da se dogodi. Hasanbegović, ratni veteran i aktivista Centra za nenasilnu akciju, protagonista je dokumentarnog filma "Ratni suveniri" ("Souvenirs of War") italijanskog režisera nemačkog porekla Georga Zellera. Film donosi priču o tome šta je glavni protagonista preživeo konfrontirajući se sa ljudima koji su ratna sećanja pretvorili u neku vrstu biznisa, u ratni turizam. Počinje scenom u šumi na Igmanu u kojoj grupe naoružanih muškaraca i žena pucaju, učestvujući u adrenalinskoj igri airsoft. Tu je i restoran u kojem mogu da se probaju sva ona jela, kao pita sa rižom, koja su mogla da se naprave tokom rata. Vlasnik restorana ima i najveći regionalni centar za paintball i airsoft.
Izabrali ste neku vrstu razigranosti za početak filma koji preispituje sećanja na rat koji se dogodio pre skoro trideset godina?
Postoje različiti razlozi za takav izbor. Prvo, nisam hteo da koristim arhivske snimke, ni da pravim potresan i tužan film. Ali kada pričate o ratu, scene vojnika, ljudi u uniformama i oružja nisu naodmet. Istina je da je na početku gledalac pomalo zbunjen. Na samom početku vidimo grmljavinu i provalu oblaka nad Sarajevom, koja metaforički podseća na opsadu grada. Međutim, ubrzo postaje jasno da ništa od toga nije stvarno. U filmu se takođe bavimo temom reprezentacije, odnosno svojevrsnog preuzimanja uloga. Kada se bavimo traumatskim iskustvima, ta uloga može biti veoma važna za postavljanje granica, zapravo za definisanje u kojoj meri neko želi i može da kaže nešto o sebi. Kasnije u filmu vidimo i prave vojnike, sa pravim oružjem. Reč je o trupama EUFOR-a koje smo snimili tokom jedne vojne vežbe. Njihov zadatak je da pokažu da je tzv. međunarodna zajednica prisutna u zemlji. Oni u filmu takođe preuzimaju uloge, pa čak i glume pojedine scene.
U filmu vidimo i grupu Italijana koji obilaze mesta stradanja u Bosni. Ko su ti ljudi?
Grupu koju pratimo čine ljudi koje organizuje ARCI, najveće antifašističko udruženje u Italiji. Osim ovakvih tura, ARCI organizuje i projekte u kojima se proučava Holokaust, ali i posledice prisustva mafije na Siciliji. U prvoj fazi istraživanja za ovaj film i sam sam učestvovao u jednoj njihovoj turi po Bosni. Tada smo se sastali sa mnogim ljudima koji su hteli da svedoče o opsadi Sarajeva ili o genocidu u Srebrenici. Pričali smo i sa drugim ljudima koji su preživeli različite ratne zločine. Na jednom putovanju obišli smo i Vukovar i logor Jasenovac. Cilj takvih putovanja jeste da nauče zainteresovane da su ratovi uvek veoma složeni i da se ne mogu razumeti po jednostavnim crno-belim modelima.
Prošlost je sveprisutna
Svima koji žele da krenu u obilazak Bosne sa vodičem, preporučio bih Adnana Hasanbegovića. Zato što nije nacionalista, ne igra na kartu žrtve, ne iskorišćava sopstveno iskustvo, već ima misiju da želi da se vrati u društvo suživota i razmene
U doba kada se vode mnogi ratovi, zašto ljudi koji dolaze iz, nazovimo ih, srećnijih mesta na planeti imaju potrebu da se sažive sa bolom i tugom drugih? Da li zato da se osećaju manje krivima, iz radoznalosti ili zbog nečeg trećeg?
Tokom prvih putovanja u Bosnu jedno od mojih glavnih pitanja bilo je upravo to. Zašto ja, koji sam odrastao u doba mira, slobode, blagostanja i u zemlji sa zdravstvenim sistemom koji mi je uvek na usluzi, idem da slušam priče onih koji su zbog rata izgubili članove porodice ili imaju druge neizlečive rane? Ne mogu da poreknem da sam bio radoznao, iako takva vrsta radoznalosti ne ulazi u okvir mojih moralnih vrednosti, čak se i stidim toga. S druge strane, mislim da je zapravo sasvim ljudski posmatrati tuđe nesreće i zahvaliti bogu što se to vama nije dogodilo. Međutim, kada su bol i nesreća komercijalizovani, tada postoji izbor kada i koliko želimo da konzumiramo tuđu patnju. Za one koji takve proizvode kupuju, oni imaju prednost što ih čuvaju onoliko vremena koliko su im takve emocije potrebne. Za one koji ih prodaju, oni mogu imati određene prednosti koje prevazilaze ekonomsku vrednost.
Na kakve vrste prednosti mislite?
Dok sam radio na filmu, shvatio sam da odnosi između turista i ljudi koji žive u Bosni mogu biti i lekoviti. Na primer, za one koji žive u Srebrenici i pored ljudi koji negiraju genocid, to može da bude trenutak olakšanja jer svoju priču mogu da ispričaju turistima koji veruju u nju. Svakako, takva vrsta turizma zapravo treba da posluži podizanju svesti o dinamici sukoba i ratova, sa ciljem edukacije svesnijih građana.
Kada razgovarate sa ljudima u Bosni, koliko su prošlost i iskustvo sukoba još prisutni?
Nažalost, veoma su prisutni. Čini mi se da je prošlost sveprisutna, iako se ulaže mnogo truda da se od takvih iskustva udalji. Imam osećaj da su ljudi u Bosni prepušteni sami sebi, da ne postoje strukture i institucije koje pomažu poboljšanju situacije u društvu u kojem su svi, pa i generacije rođene nakon rata, traumatizovani. Često mi se dešavalo da me ljudi pogledaju i kažu da neće da pričaju o ratu, ali u sledećoj rečenici počnu da mi pričaju o ratu. To je tako normalno. Čini se kao da je rat samo zamrznut Dejtonom i angažovanjem nekih političara koji su se obogatili zahvaljujući njemu. Iz tog mi se razloga dopada lik Adisa, preduzetnika koji organizuje kampove paintballa i airsofta na mestima gde su se borbe nekada stvarno vodile. Svojim preduzetničkim duhom i srećom lične istorije, koja je možda manje traumatična od drugih, uspeo je da prevaziđe prošlost i da se orijentiše ka budućnosti. Pre ili kasnije, vremenska distanca će biti dovoljna da se oprosti, ali ne i da se zaborave nepravde, koje ne bi smele da se ponove u budućnosti.
U Bosni se mnoga mesta i događaji iskorišćavaju kao mogući oblik biznisa, dok je drugi način da se distancira od događaja koji su se desili. Da li ljudi koje ste upoznali i koji koriste rat i ratne traume u ekonomske svrhe shvataju šta rade?
Čini mi se da publika Adisa vidi kao profitera i čoveka koji nema poštovanja. Možda nam je svima lakše da se identifikujemo sa žrtvama tragedija. Ne bih da donosim nikakve sudove takve vrste i smatram da nije na meni da sudim o načinima koje svako od nas pronađe kako bi procesuirao svoju traumu. Mnogi će pomisliti da Adisa zanima samo novac. Lično sam više uživao da se sretnem sa ljudima sa kojima sam imao emocionalnu razmenu, nego onu koja je zasnovana samo na profitu. Međutim, novac čini čuda. U jednom trenutku u filmu vidimo lunapark koji je u vlasništvu šeika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i koji se nalazi na delu koji pripada Republici Srpskoj. Zahvaljujući velikim ekonomskim investicijama, na simboličnom terenu nacionalizma bosanskih Srba danas se šeće stotine pokrivenih žena. Osim ovog ekstremnog primera, lično bih svima preporučio da izaberu Adnana, u slučaju da žele da krenu u obilazak Bosne sa vodičem. Zato što nije nacionalista, ne igra na kartu žrtve, ne iskorišćava sopstveno iskustvo, već ima misiju da želi da se vrati u društvo suživota i razmene. I to uspeva da ponudi, uprkos tome što se od njega traži da obogati svoje ture sa više priča iz rata.
Oni koji su, kao ja ili kao mi u Evropi, navikli da žive u relativnom bogatstvu i sigurnosti moraju biti spremni da će u budućnosti izgubiti brojne privilegije pozajmljene na drugim mestima. Ali mir može biti postignut samo kada se postigne ravnoteža koja se tiče svih nas
Na početku filma postavljate pitanje kada rat zaista završava. Koliko je zapravo tanka linija između sećanja i dark-turizma?
Nisam čak ni siguran da li takva linija postoji. Posetio sam razna mesta sećanja, koja za mene imaju tu komercijalnu stranu i koja koriste događaje iz rata u korist ekonomskog, političkog ili drugog statusa. S druge strane, smatram da je tako nešto normalno i moralno prihvatljivo. Sećam se dobro jednog od svojih prvih dolazaka u Sarajevo, kada mi je prišao čovek i počeo nešto da mi govori. Razumeo sam samo da pominje Srebrenicu i genocid. Tražio je od mene novac i dao sam mu 20 maraka, iznos mnogo veći od onoga što bih inače dao onima koji traže milostinju. Posle sam pomislio da taj njegov posao sasvim dobro funkcioniše i da on ima prava da traži novac od turista koji dolaze spolja. Za mene tako nešto postaje problematično samo ako komercijalni aspekt narušava moral ili pokušava da preokrene stvarnost. Znamo za mnoge slučajeve u kojima neko na političkom nivou pokušava da reinterpretira alternativnim činjenicama stvarnu situaciju, manipulišući recimo brojem žrtava. Ali u oblasti turizma, za sada mi nije poznat nijedan sličan slučaj.
Doba jednostavnih odgovora
Da li ste posetili druge zemlje na Balkanu, mesta sukoba? Po vašem mišljenju, zašto je sećanje na rat možda najsnažnije u Bosni?
Živim u Južnom Tirolu, oblasti u severnoj Italiji punoj etničkih sukoba tokom prošlog veka. Ovde možemo jasno da vidimo da se sukobi ipak mogu premostiti blagostanjem. I dalje ima nacionalista i onih koji nastavljaju staru retoriku, ali danas se većina stanovništva prilagodila realnosti, jer im je dobro, imaju novac, topao dom i hrane napretek. Stoga smatram da je siromaštvo jedan od razloga zbog kojeg je sećanje na rat još uvek sveprisutno u Bosni. Kada nemate ozbiljnu zdravstvenu zaštitu, lakše je verovati onima koji vam govore da su za to krivi oni drugi. Međutim, verujem da multietnička struktura bosanskog društva takođe igra važnu ulogu. Svako sećanje rizikuje da utiče na sećanje nekog drugog. U ostalim zemljama regije etničke ili kulturne većine su jasnije pa je lakše imati jedinstvenu viziju. Poznajem i ljude koji na neki način cene kulturu istorijskog suživota na ovim prostorima. Ali znam da to nije istina za sve.
Negovanje sećanja na ratna dešavanja služi i da nas nauči da ne ponavljamo iste greške. U ovom trenutku okruženi smo ratovima i čini se da nismo mnogo toga naučili?
Izgleda da čovečanstvo nije naučilo ništa korisno uprkos svim lekcijama istorije. Postoje ljudi sposobni da mirno rešavaju sukobe, ljudi koji ne veruju u zastave i koji pokazuju poštovanje prema drugim ljudskim bićima, bez obzira na njihovu veru, jezik, boju, kulturu i tradiciju. Čini se da smo danas u fazi istorije u kojoj jednostavni odgovori na komplikovana pitanja ponovo pobeđuju.
Smatrate li da ratovi mogu da se izbegnu?
Da, ali sam isto tako uveren da nam trebaju korenite promene u našim društvima. Očigledno je da postoji veliki otpor tome. Verujem da bogatstvo, pritom ne govorim o preteranom bogatstvu, već o tome da ne morate svaki dan da razmišljate šta ćete da jedete, gde ćete da spavate i kako ćete da se brinete o sebi, u velikoj meri smanjuje predispoziciju za nacionalizam i želju za podelom. Međutim, bojim se da nas očekuju još teža vremena. Oni koji su, kao ja ili kao mi u Evropi, navikli da žive u relativnom bogatstvu i sigurnosti moraju biti spremni da će u budućnosti izgubiti brojne privilegije pozajmljene na drugim mestima. Ali ključ je upravo u tome. Mir može biti postignut samo kada se zadovolji pravda na zemlji i postigne ravnoteža koja se tiče svih nas. Nažalost, mislim da sam previše star da bih mogao da doživim taj trenutak.
