Svjetska premijera novog dokumentarnog filma Mladena Kovačevića "Još jedno proleće" održana je na netom završenom Međunarodnom filmskom festivalu Karlovy Vary uz prisustvo dijela ekipe. Kovačevićev rad, za inozemne prilike preveden kao "Another Spring", na festivalu je zaradio ovacije publike, dok je prije toga izazvao prilično medijsko zanimanje i to još u fazi razvoja. O filmu je izvještavao Variety, nedavno je potvrđena i britanska distribucijska kuća, no redatelj je izabrao da o njemu ne govori prije premijere. Interes nimalo ne čudi: "Još jedno proleće" govori o epidemiji velikih boginja u Jugoslaviji 1972. godine, epizodi socijalističke povijesti koja je danas opet globalno aktualna. Ne samo zato što se radi o učinkovitom suzbijanju epidemije javno-zdravstvenim programom cijepljenja kojim je imunizirano gotovo 18 milijuna ljudi u vrlo kratkom roku, nego i njegovim implikacijama na vođenje takvih situacija u doba postistine, alternativnih činjenica i historijskog revizionizma. Uskoro će "Još jedno proleće" stići i u Hrvatsku, gdje svojim ponekad i eksplicitnim prikazom kronologije slučaja variole vere zasigurno neće publiku ostaviti ravnodušnom. Film je nastao u produkciji nezavisne beogradske kuće Horopter filmska produkcija, a koproducenti su Radiotelevizija Srbije, Cinnerent Production i Bocalupo Films iz Francuske i Doha Film Institute iz Katara.
Odlučili smo da svakim elementom narativa ostanemo u prošlosti, a da jedina veza sa sadašnjim trenutkom bude glas starog profesora, epidemiologa Zorana Radovanovića, koji se priseća događaja sa početka svoje naučne karijere
Jedno se pitanje odmah nameće nakon gledanja "Još jednog proleća": izgleda da ljudima stalno treba ponavljati da je variola vera najuspješniji dokaz napretka medicine, odnosno efikasnosti vakcinacije. Jesmo li danas, s razvitkom društvenih mreža, došli u poziciju da iznova raspravljamo o već dokazanim znanstvenim činjenicama, boreći se sa Facebook i Twitter algoritmima koji hrane specifična uvjerenja?
Nemam ništa protiv informisane debate, problematično je sučeljavanje stavova eksperata sa laicima, gde laici nastupaju sa više samopouzdanja nego eksperti. Suština naučnog pristupa jeste da se preispituje i dovodi u pitanje, i da barata najboljim objašnjenjima u datom trenutku. Na primer, činjenica je da je vakcina protiv variole, iako opasna, bila dokazano efikasna, u upotrebi više od sto godina, za razliku od manje proverene i slabije efikasne vakcine protiv Covida-19. Ali umesto debate kojoj je cilj razmena znanja i razvijanje bolje vakcine, njena bolja i pravednija distribucija, ili šire debate o funkcionisanju današnjih institucija, dominiraju nepotkrepljene hipoteze, koje sada u javnom diskursu imaju podjednaku težinu kao naučne teorije ili stavovi stručnjaka. Proširenje javne sfere do koje je došlo masovnom upotrebom interneta, pa onda i zatvaranje u mehure koje definišu algoritmi, očigledno ima trajne civilizacijske posledice, pa se sada bavimo i pojmom postistine. Međutim, ipak mislim da je veći problem u institucijama i politici koja njima upravlja, nego u pojedincima. Film "Još jedno proleće" upravo to pokazuje.
Možete li zamisliti da je netko u Jugoslaviji, u vrijeme epidemije velikih boginja protiv kojih je imunizacija bila zakonski propisana, počeo raspravljati o štetnosti cjepiva? Čak su i trudnice cijepljene, što inače nije običaj.
Verovalo se institucijama koje nisu bile savršene, ali su očigledno bile bolje od ovih današnjih. U tim institucijama su stručnjaci donosili odluke za koje niko nije sumnjao da su za opšte dobro. Te odluke su nekad bivale nepopularne i ti koji su ih donosili su bili toga svesni, ali iako nepopularne, proizilazile su iz činjenica. U slučaju trudnica i vakcina protiv variole, zaključak je bio da je rizik od vakcine, iako nezanemarljiv, daleko manji nego rizik od zaražavanja. Govorimo o regionima gde je verovatnoća zaražavanja bila veća. Takva odluka je doneta uz savetovanje sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, a zasnovana na pažljivoj analizi podataka koji su bili na raspolaganju. Isto i za novorođenčad, tokom epidemije 1972. smrtnost je bila čak 67 posto kod nevakcinisane novorođenčadi.
Kadar iz filma "Još jedno proleće" (Foto: Horopter produkcija)
Poređenje društava
Iako ste pokazali obje strane u filmu, početak s nesnalaženjem autoriteta, zatim uspješno cijepljenje gotovo 18 milijuna, dojam je da je prevagnula ideja informiranog, učinkovitog i zakonski reguliranog programa eradikacije bolesti.
Mnogo toga se može zameriti odgovornima na početku epidemije 1972. godine. Prvenstveno to što je bolest ušla u zemlju i neometano se širila mesec dana pre nego što je otkrivena. Da ne ulazimo u promene nadležnosti u tadašnjoj Jugoslaviji i slabiju kontrolu, propust se može pravdati i time što variole nije bilo u Jugoslaviji prethodnih 40 godina, niko je nije očekivao, a lekari su i zaboravili kako izgleda. Međutim, od trenutka kad je bolest otkrivena, reakcije institucija na svim nivoima su prevazišle sva očekivanja i slučaj je ostao zabeležen u analima svetske medicine kao primer efikasne borbe u eliminaciji epidemije. Danas lične stavove, ali i zvanične odluke, određuju sveopšta relativizacija nauke, strah političara od pada rejtinga, nesposobnost, korupcija.
U svom filmu "4 godine u 10 minuta" iz 2018. već ste radili s arhivskim materijalom. Ovdje je on dominantan i estetski ulazi gotovo u kategoriju found-footage eksperimentalnog dokumentarca.
U "4 godine u 10 minuta" korišćeni su lični snimci koji su stajali u fioci 18 godina. Čak ih ni protagonista filma nije pogledao pre premijere. A materijal za film "Još jedno proleće" stajao je na filmskim trakama u arhivu Radiotelevizije Srbije, prvi put je digitalizovan za potrebe ovog filma i na sličan način osećao sam se privilegovano što se našao ispred mene. U oba slučaja materijal je reinterpretiran tako da se uklopi u internu logiku filma, ali i ostane veran suštinskoj istini koja se u materijalu nalazi. U "4 godine u 10 minuta" koristim zamrznute frejmove uz odlomke iz dnevnika u vidu teksta preko slike, a u novom filmu materijal je usporen da bi podsećao na sećanja, jer se narativ gradi intimnim reminiscencijama profesora Zorana Radovanovića. Sem u scenama arhivskih intervjua i TV priloga koji nude sinhronu perspektivu na događaje iz 1972. gde ni zvuk ni slika nisu dirani. Takođe, ta usporenja pojačavaju preteći trilerovski ton filma, pretnju od zastrašujuće bolesti. Pristup je da sve intervencije organski proizilaze iz materijala i centralne dramske tenzije filma.
Vrlo oprezno mogu da kažem da je "Variola vera" Gorana Markovića žanrovski film, ujedno metafora i kritika društva, a "Još jedno proleće", iako reminiscencija jednog od učesnika, ipak faktografska priča
Zanimljiva je vaša odluka da glavnog naratora, epidemiologa Zorana Radovanovića, ne pokažete u kadru. On smireno govori i iznosi detalje, no nikad ga ne vidimo.
U početku je postojala ideja da fragmenti njegove svakodnevice tokom pandemije budu deo filma. Kritikujući funkcionisanje institucija i celokupne organizacije tokom pandemije, profesor i epidemiolog Zoran Radovanović bio je vrlo prisutan u javnosti, koja mu se okretala u želji da čuje istinu. I bio je praktično zabranjen u državnim medijima. Međutim, takva bukvalna usidrenost u sadašnjem trenutku počela je da deluje suvišno kako su montaža i pandemija odmicale. I tako smo odlučili da svakim elementom narativa ostanemo u prošlosti, a da jedina veza sa sadašnjim trenutkom bude glas starog profesora koji se priseća događaja sa početka svoje naučne karijere. Verujem da je priča o epidemiji variole vere u Jugoslaviji relevantna i izvan ovog trenutka.
Niste se ustezali pokazati eksplicitne snimke bolesnih i ožiljcima unakaženih ljudi. Koliko je vaš pristup tu u funkciji šoka, a koliko informiranosti gledatelja?
Nemam jasan stav šta bi trebalo da se prikazuje i da li prizori koji nas iznenade i sablaznu mogu i da nas edukuju. Ne znam da li bismo uz slike infektivnih bolesti imali drugačiji odnos prema javnom zdravlju. Devedesetih su naše televizije bile preplavljene stravičnim prizorima rata, pa nas to nije okrenulo miru. Ali u filmu koji ima elemente medicinskog trilera, čak horora, takve slike su neophodne zbog filmskog doživljaja koji je u mom pristupu uvek ispred agende. I onda gledalac može da razmišlja ili debatuje inspirisan tim filmskim doživljajem, kao što to čini kad nešto lično doživi.
U kolektivnom sjećanju ljudi s ovih prostora uz variolu veru, kao posljednju veliku epidemiju u Europi, vezuje se i film Gorana Markovića iz 1982. U kakvom ste vi odnosu bili prema ovom filmu dok ste radili na "Još jednom proleću"?
"Variola vera" Gorana Markovića je kultni film, veliki film. Ali vrlo oprezno mogu da kažem da je "Variola vera" žanrovski film, ujedno metafora i kritika društva, a "Još jedno proleće", iako reminiscencija jednog od učesnika, ipak faktografska priča. I pošto su se okolnosti promenile, promenila se i perspektiva, pa reakcija jugoslovenskih institucija i celokupnog društva deluje kao nešto čemu danas možemo da težimo. Ne poredeći dva toliko različita filma ili dve bolesti ili dve vakcine, već tadašnju državu i ove sada, tadašnje društvo sa ovim sada.
Kadar iz filma "Još jedno proleće" (Foto: Horopter produkcija)
Postupci i odluke
Jedna od sličnosti jest vrlo mračna eksperimentalna elektronska muzika. Kod Markovića je to radio Zoran Simjanović, kod vas je na špici potpisan legendarni Elektronski studio Radio Beograda. Čini se vrlo prirodna suradnja.
Muzika je savremena, komponovao ju je Jakov Munižaba koji je i dizajner zvuka. Nastala je u Elektronskom studiju Radio Beograda na analognom sintisajzeru Sinti 100 na kome je nastajala i jugoslovenska eksperimentalnu muzika koju smo koristili tokom montaže, verni ideji da elementi arhivskog filma, pa i muzika, treba da pripadaju vremenu u kom se i priča događa. Ali tokom postprodukcije zvuka, jedna po jedna numera je zamenjena Jakovljevom muzikom. Sve se dogodilo vrlo spontano.
"Još jedno proleće" u cijelosti je sastavljeno od arhivskih snimki, od kojih mnoge nisu nikad javno prikazane. Koliko je bilo teško doći do njih?
Najveći deo materijala je iz filmskog arhiva RTS-a, ali korišćeni su i materijali Filmskih novosti, Zastava filma i Televizije Kosovo. Sve vezano za variolu bilo je dosta precizno zavedeno u bazama podataka, pa je najteže bilo locirati one materijale iz tog vremena koji nisu direktno vezani za scene epidemije. A različitost izvora je očigledna i sem postupaka kao što je usporenje materijala tokom manje-više celog filma koje ima drugu funkciju, montažerka Jelena Maksimović i ja doneli smo odluku da se ne trudimo da materijal vizualno sjedinimo. I to je na neki način potvrda autorskog doprinosa kolega koji su taj materijal snimili.
Na posljednjem gostovanju u Zagrebu, kad ste zimus održali svoj masterclass u povodu filma "Sretan Božić, Yiwu", govorili ste upravo o intervencijama u dokumentarnom filmu. Istaknuli ste i svoju ideju da nijedan dokumentarac, kako se često misli, ne može biti objektivan, istinit i/ili realističan, što je često neka razdioba između igranog i dokumentarnog.
Verujem da se i u dokumentarnom filmu realizam postiže nekakvim rediteljskim postupcima i tako stvara iluzija spontanog razvoja narativa. U dokumentarnoj formi, gde se likovi ponašaju kao da kamera nije prisutna, to rade jer im je reditelj dao indikaciju da se tako ponašaju. Oni zapravo glume da kamera i filmska ekipa nisu tu. Ali čak i kad postoji interakcija sa kamerom, intervencije su prisutne i od filma do filma, od lika do lika, manje su ili više invazivne. Dokumentarni film je prvenstveno film, pa tek onda dokument. Kao što je i igrani film uvek u nekom smislu dokument.
Netko će možda "Još jedno proleće" vidjeti kao health-scare film targetiran antivakserima, netko kao pogled na uspješan način reguliranja epidemije u jednoj socijalističkoj zemlji koje više nema, dakle i kao pohvalu socijalizmu, a netko će, u novoj tradiciji alternativnih istina, možda tvrditi da vaš narator možda i ne zna sve.
Svaki film može da se tumači na onoliko načina koliko ga različitih ljudi pogleda. Neki pokreću debate, pa su ta različita viđenja očiglednija, javnija. Ovo je možda jedan od tih filmova. "Još jedno proleće" svakako jeste pohvala Jugoslaviji, a analogija sa ovim trenutkom u toj je meri koliko nas pokrene da pogledamo u sebe, da kao pojedinci preispitamo svoje stavove, ali da se zapitamo i zašto institucije danas ne ulivaju poverenje kod prosečnog građanina, za razliku od jugoslovenskih institucija. Zoran Radovanović je pouzdan narator, koji je svoja sećanja nebrojeno puta osvežio i suočio sa činjenicama i ta sećanja se dopunjuju arhivskim intervjuima. Ovo u formalnom smislu nije polemički film, on priča zvaničnu verziju događaja u koju, naravno, neko može da sumnja.
