U mojoj zemlji mnoge stvari su zabranjene. Ne može da se pije alkohol, igranje karata je veliki greh. Zabranjeno je slušati muziku koja dolazi sa zapada. Sa devojkom ne možeš slobodno da šetaš gradom ako nije tvoja žena ili rođaka. Jednom su me uhapsili zato što moj izgled izaziva nečiste misli poštenih žena – počinje svoju priču Babak Monazzami, iranski disident u Italiji i protagonista dokumentarnog filma "Stai fermo li" (u literarnom prevodu "Ne mrdaj" ili "Ostani tu gde jesi"). Film je režirala italijanska novinarka Clementina Speranza, prošle je godine dobio Nagradu za mir na filmskom festivalu za ljudska prava u Napulju, koju dodeljuje švajcarska ambasada u Italiji, a donosi priču o 39-godišnjem Monazzamiju koji je iz Irana pobegao u Italiju.
Monazzami je rođen u Khorram Abadu, glavnom gradu provincije Lorestan u zapadnom Iranu. Kao mali seća se bombardovanja tokom rata između Irana i Iraka. Tada je sa svojom porodicom morao da se sakrije na planini iznad grada. Kako kaže, njegov je život od tada stalno bežanje, od rata, od režima, ali pre svega od života u zemlji koja ne može da ispuni očekivanja jednog mladića koji je imao velike snove. Godine 2005. dolazi u Padovu kao student italijanskog jezika. Međutim, posle dve godine se vraća u Isfahan, grad u kojem je tada živela njegova porodica. Tokom jednog mirovnog protesta biva uhapšen i odveden u jedan od zatvora, u kojem je proveo nekoliko nedelja. Ni dandanas ne zna u kom je zatvoru bio, jer kada su ga odvodili imao je povez preko očiju. Zbog teških povreda i mučenja premešten je u bolnicu, iz koje je uspeo da pobegne, a potom i da se vrati u Italiju, gde je zatražio politički azil. Danas je nemački državljanin, živi između Nemačke i Italije i bavi se tradicionalnom persijskom medicinom, ali i umetnošću. Slikar je, fotograf i videomaker.
Tokom odrastanja često ste bili suočeni sa limitima i pravilima. U kom trenutku ste shvatili da Iran nije zemlja u kojoj želite da živite?
Od svoje 14. godine, kada sam završio gimnaziju, počeo sam da shvatam da ne mogu da živim po pravilima režima. Tada su počeli problemi. Hapsili su me zato što sam nosio farmerke, kratke rukave, zbog duge kose. Međutim, pripadnicima režima i onima koji su ga podržavali mnoge su stvari bile dozvoljene, dok običnim građanima nisu. Imao sam prijatelje koji su ubijeni iz apsurdnih razloga i motiva. Jednog dana moj drug me pozvao da odnesem njegovoj devojci ključeve od njegovog stana. Ja sam imao duplikat tih ključeva. Trebalo je da se sretnem sa njom predveče ispred njegove zgrade. U tom trenutku je naišla policija koja je počela da nas ispituje. Pitali su nas šta radimo zajedno, ko mi je ona i zašto smo zajedno na ulici. Dok su nas ispitivali, ja sam se okrenuo i počeo sam da bežim, da trčim. Tada su pucali u mene, ali na svu sreću nisu me pogodili.
Bio sam u jednom tržnom centru sa svojim ujakom. U to vreme sam imao dugu kosu i sećam se da mi je prišao policajac, pripadnik takozvane moralne policije, sa makazama u rukama. Hteo je da mi iseče kosu. Imao sam 18 godina i tog dana kada sam se vratio kući, roditelji su mi rekli da napustim grad. Bojali su se za mene. Posle toga sam se preselio u Teheran. Kada se danas čujem sa nekim svojim prijateljima koji su ostali da žive u Iranu, mnogi od njih mi kažu: "Da si ostao ovde, verovatno ne bi bio više živ."
Kada ste došli u Italiju kao student, kako ste se osećali prvih meseci? Da li ste tako zamišljali slobodu za kojom ste na neki način čeznuli?
Prvih nekoliko nedelja bio sam sumnjičav prema svemu. Plašio sam se, najviše policije. Kada god bih video karabinjere, bežao bih od njih. Nisam se ni družio mnogo sa ostalim studentima. Izbegavao sam žurke ili studentske zabave. U Iranu je zabranjeno piti alkohol, kao i organizovanje žurki. Posle nekog vremena sam se oslobodio.
U zatvoru u Iranu ste zadobili teške povrede. Kako ste uspeli da pobegnete i dođete u Italiju?
Tukli su me besumučno. Slomili su mi nos, rebra, imao sam višestruke povrede po telu. Mislio sam da neću da preživim. Zbog povreda su me odveli u bolnicu. Jedne večeri medicinska sestra mi je rekla da je ostavila odškrinut prozor moje sobe i da, ako mogu, pobegnem. Ni sam ne znam kako sam uspeo da pobegnem iz te bolnice. Nekoliko dana sam se krio kod rođaka u jednom selu. Posle toga sam otišao na aerodrom i uspeo sam da se ukrcam na avion za Italiju. Kada sam stigao u Milano, sa aerodroma su me odveli u bolnicu.
U Italiji ste dobili politički azil. Nakon toga počinjete da radite kao prevodilac na sudu, ali i kao model, TV voditelj i da se bavite tradicionalnom persijskom medicinom. Takođe, zbog sličnosti sa glumcem Johnnyjem Deppom interpretirali ste na trgovima italijanskih gradova lik kapetana Jacka Sparrowa. Međutim, u jednom trenutku počinjete da dobijate preteće poruke i pisma. Da li zbog toga napuštate Milano i odlazite u Nemačku?
Moja baka me učila koje su biljke lekovite. Završio sam i kurs tradicionalne persijske medicine. U Milanu sam radio kao simultani prevodilac na sudu. Takođe sam bio angažovan kao model preko jedne modne agencije. Godine 2009. počeo sam da dobijam preteće poruke. U to vreme u Italiji su se održavali mirovni protesti, takozvani Onda verde (Zeleni talas), kao podrška ljudima koji se bore protiv režima u Iranu. Nikada nisam saznao ko su bili ljudi koji su mi pretili. Svakako, pošto sam radio za sud i policiju kao prevodilac, savetovali su mi da ne bi bilo loše da na neko vreme odem iz Milana. Tako sam postao ulični umetnik imitirajući Jacka Sparrowa, prvo u italijanskim gradovima, a zatim i u inostranstvu. U blizini Kelna u Nemačkoj prijavio sam krađu jednog od svojih kofera, ali sam uhapšen i oduzeta su mi dokumenta.
U Nemačkoj ste proveli dve godine u centru za migrante. Da li je bilo trenutaka kada ste hteli da odustanete od svega, da prestanete da se borite?
Policija mi je oduzela dokumenta tvrdeći da su lažna. Smestili su me u centar za migrante, koji mi je oduzeo dve godine života. Nisam mogao da radim, moj život je tada ponovo stao. Pretio sam da ću da se zapalim, štrajkovao sam glađu. Tek nakon dve godine vratili su mi moja italijanska dokumenta. Međutim, tek mnogo godina kasnije, 2018. dobio sam dokument u kojem je konstatovano da je policija Kelna pogrešila. Zbog svega toga sam izgubio pravo da tražim italijansko državljanstvo.
Dokumentarni film u kojem ste protagonista nosi naziv po video spotu poznate italijanske pevačice Giusy Ferreri. Da li je naslov te pesme, "Stai fermo li", paradoksalan u odnosu na ono što se vama dešavalo?
Otišao sam na kasting za spot koji je Giusy Ferreri snimila 2009. godine. U tom spotu, koji ima preko tri miliona pregleda, vidi se mladić koji mirno sedi i ne reaguje na događaje oko sebe. Ta pesma govori o kraju ljubavi između dvoje ljudi i neprihvatanju onoga što im se dogodilo. Na neki način, taj me mladić zapravo podseća na neke moje životne situacije. Često sam bio blokiran da stignem do onoga što želim. Međutim, u takvim situacijama ostajao bih miran i staložen. To je bio jedini način da nastavim dalje.
Dakle, bez obzira na sve, nikada se ne predajete?
Rođen sam u gradu blizu planina. Kao mali voleo sam da se penjem po stenama i poznajem dobro svaki kamen. Kada sam sa svojim ocem išao do vodopada na vrhu planine, ako bih se umorio, on mi je uvek govorio da ne smem da stanem. Kada bismo konačno stigli do vodopada, taj je trenutak za mene predstavljao slobodu.
Kada mislite na Iran u koji ne možete da se vratite, šta vam najviše nedostaje?
Mislim na svoje rođake, prijatelje i drugare. Neki od njih su ubijeni. U sećanju su mi jasno ostali neki događaji, kao da su se juče dogodili. Sećam se naših zabava i žurki koje smo krišom organizovali. Svakako, u sećanju su mi i ružni događaji koje ne mogu da zaboravim, kao torture koje sam doživeo u zatvoru.
Šta je za vas sloboda?
Kada možeš da radiš ono što želiš, kažeš ono što misliš i da nisi opterećen da ćeš zbog svojih ideja biti napadnut ili ubijen.
