U poslednjih deset godina u Italiju je putem Mediterana stiglo više od sto hiljada maloletnika bez roditeljske pratnje. Reč je uglavnom o mladićima u dobi od 16 do 18 godina, ali među njima zna biti i mlađe dece. Prema podacima nevladine organizacije Save the Children, u Italiji je trenutno prijavljeno i boravi oko 15 hiljada dece migranata, koja dolaze uglavnom iz Egipta, Tunisa, Maroka, Gambije, Obale Belokosti, Šri Lanke, Albanije i Pakistana. Među njima su takođe i maloletnici iz Ukrajine, koji su uglavnom smešteni u italijanskim porodicama. Ostali žive u centrima za migrante ili u domovima za napuštenu decu, zajedno sa italijanskom decom.

Iako su maloletni migranti bez pratnje roditelja uobičajena pojava u ovoj zemlji, još uvek nema dovoljno mesta za njihov stalni boravak u takozvanim posebnim prihvatilištima za decu migrante u kojima je na raspolaganju samo 519 mesta širom Italije. Zbog ovog problema dešava se da ovi maloletnici, često braća ili rođaci, bivaju razdvojeni i smešteni u privremenim prihvatilištima koja se nalaze u različitim regijama. To se dogodilo sedamnaestogodišnjem Muhamedu i njegovom godinu dana mlađem bratu, koji su prošle godine iz Sirije stigli na ostrvo Lampedusa. Prvih mesec dana on je proveo u centru za prihvatanje migranata na Siciliji, dok je njegov brat bio u Kalabriji.

Na Siciliji je takođe prva tri meseca proveo Lamin, koji je stigao iz Gambije. Sada živi u prihvatilištu za migrante u Milanu. Želja mu je da postane profesionalni fudbaler i zaradi dovoljno novca kako bi pomogao svojoj braći i sestrama koji su ostali da žive sa babom.

- Roditelji su mi umrli pre tri godine. Ostali smo sa babom koja nema novca da nas izdržava - kaže Lamin.

Khaled iz Tunisa živi u istom centru gde i Lamin. On je već osam meseci u Milanu i želeo bi da postane frizer. Kaže da je završio kurs za frizere u svojoj zemlji, iz koje je došao zajedno sa ostalih 54 migranata u čamcu kojim su stigli na jug Italije.

Roditelji su mi umrli pre tri godine. Ostali smo sa babom koja nema novca da nas izdržava – kaže Lamin, koji je stigao iz Gambije. Sada živi u prihvatilištu za migrante u Milanu, a želja mu je da postane profesionalni fudbaler i tako zaradi novac

Lamin i Khaled svakog dana dolaze u Civico Zero kako bi se družili, ali i učili jezik. Dolaze takođe zato što u prihvatilištu u kojem trenutno žive mogu samo da prespavaju. Tokom dana osoblje ih izbaci napolje.

Zbog neadekvatne podrške državnih institucija i strategije za rešavanje problema smeštaja maloletnih migranata, nevladina organizacija Save the Children pokrenula je 2008. godine projekat Civico Zero, tj. otvorila centre u koje maloletni migranti dolaze samo na dnevni boravak. Jedan od centara nalazi se u Milanu i u njemu dnevno boravi pedesetak dece. U ovom gradu trenutno je prijavljeno 1200 maloletnih migranata, ali samo je polovina njih smeštena u privremenim prihvatilištima za migrante ili u domovima za napuštenu decu. Vrlo je mali broj onih koji žive u posebnim prostorima namenjenim za decu migrante bez roditelja.

- Oni ovde mogu da se druže, da se odmore, uče, jedu, i da na trenutak zaborave realnost života koja ne priliči ni jednom detetu - kaže Valentina Polizzi, programska koordinatorka organizacije Save the Children.

Godišnje kroz Civico Zero prođe od 300 do 500 dece. Uglavnom su svi dečaci, retko kada koja devojčica. Neki od njih su samo u tranzitu, dok većina njih u centre dolazi i posle osamnaeste godine, zapravo sve dok se na neki način ne osamostale.

U Milanu živi više od 60 hiljada Egipćana. Većina maloletnika upravo dolazi iz ove zemlje i to ciljano. Kada napune osamnaest godina, mnogi od njih pridružuju se svojoj etničkoj zajednici ili rođacima koji ovde žive. Cilj im je da što pre počnu da rade i zarađuju. Ima i slučajeva da maloletnici imaju lažna dokumenta. Zapravo, često imaju dokumenta u kojima se predstavljaju starijima nego što jesu, kako bi što pre, kao punoletni, mogli da počnu da rade.

- Svi maloletnici koji pohađaju Civico Zero uključeni su u program za osamostaljivanje, kako bi završili školu i pronašli posao - kaže direktorka Alessandra Soprano.

Kada dođu u Italiju, deca migranti dobijaju dozvolu boravka kao maloletna lica. Kada napune osamnaest godina, dozvolu boravka mogu da obnove samo ako imaju posao ili ako studiraju.

- Pratimo ih do njihove dvadesete godine, manje-više. Mnogi od njih pronađu posao, no neki završe na ulici - dodaje Soprano.

Osim u Milanu, Civico Zero postoji i u drugim gradovima, u Rimu, Torinu, Bolonji, Katanji i mnogim drugim. U svakom od njih organizuju se kursevi italijanskog jezika, ali i druge aktivnosti, sportske ili slikarske radionice.

Nicola Montemurri nastavnik je italijanskog jezika i predaje od 2019. godine.

- Moji učenici su iz različitih zemalja, različitih su nacija i kultura. Neki od njih nikada nisu išli u školu i ne znaju šta uopšte znači reč čas ili nastavnik - kaže Montemurri.

Ovaj kurs je osmišljen na način da pruži svakome od njih podjednako i bazično znanje koje im je potrebno za život. Veoma brzo nauče najosnovnije reči i fraze koje su im neophodne. Često se dešava da posle toga nema nikakvog napretka. Mnogi ostaju izolovani u svojim zajednicama. Ali ima i onih koji se bore kako bi se integrisali u italijansko društvo i pokušali da žive životom o kojem su maštali kada su napuštali svoje zemlje.