U zaselku Lončari nadomak Gornjeg Karina, uslovi za život nikada nisu bili laki. Na visini je od 375 metara nadmorske visine. Do sela vodi uska i krivudava cesta duga četiri kilometara, donedavno neasfaltirana. Posle svake jače kiše, voda bi odnela makadam, ali sa sobom nosila i smeće koje se tu decenijama unazad odlagalo. Bilo je tu kreveta, ormara, čitava jedna kuhinja, stari šporet, raznog posuđa, garderobe, televizora, otpadnog građevinskog materijala na svakoj krivini, ali pre svega stakla, i to na tone.
Na pola puta do sela u koje se posle rata vratila jedna porodica poodmakle dobi, a deceniju kasnije još jedna porodica izbeglih Srba sa dvoje dece, nalazi se kanjon rijeke Bijele. Zbog svoje lepote, poslednjih godina ova lokacija nadomak Novigradskog i Karinskog mora, postala je okupljalište mnogobrojnih izletnika i planinara. Međutim, da bi stigli do reke i njenog kanjona, ljubitelji prirode morali su da prođu "stazom utabanog stakla", dugom oko 200 metara. Fascinantan prizor ljutio je ljude koji su tu dolazili. Niko tačno nije znao, čak ni oni koji su se u Lončare vratili da žive, odakle su se tu našle krhotine hiljada staklenih flaša koje je neko dodatno bagerom utabao.
Vladimir Miketa, planinar i režiser iz Zadra, često na svojim rutama nailazi na ilegalna odlagališta otpada. Međutim, otkriće ovog staklenog puta inspirisalo ga je da 2019. godine snimi sedmominutni film pod nazivom "Nije prekasno". Ovaj ekološki film prati rođenje poslednjeg čoveka na Zemlji koji se rađa na deponiji đubreta, te njegov život. Na kraju, zbog nesnosnog života obeleženog otpadom, protagonist filma sebi želi oduzeti život.
- Cilj mi je bio da šokiram javnost. I ako se bar jedan čovek nakon mog filma zamislio nad svojim postupcima, te odlučio da promeni navike, ja sam svoje postigao - kaže Miketa.
Pre rata, u ovom zaselku živelo je oko 120 ljudi, pretežno Srba. Kada su 1995. godine napustili svoje kuće, u njima su neki ljudi koji su ostali da žive u okolini Gornjeg Karina ili su se tu naselili iz Bosne i Hercegovine, držali uglavnom stoku. Kuće su pretvorene u štale, a jednu od njih kupio je 2016. godine Marko Simić koji je iz Milana došao da živi u Karin. Ubrzo je osnovao Udrugu za poticanje zaštite okoliša, očuvanje prirode te promicanje održivog razvoja i turizma Lončari. Zatim je u saradnji sa Sportsko-penjačkim društvom Paklenica, organizovao niz eko-akcija sa namerom da prilazni put kanjonu bude očišćen.
- Prva je održana 2020. godine, a potom smo organizovali još dve akcije čišćenja deponije smeća i otpada, koja se nalazio u dužini od jednog kilometara, uz sam put koja vodi ka Lončarima - kaže Simić. Odazvalo se na stotine ljudi. Staklo je sakupljeno rukama volontera i pažljivo odvajano, tako da postane resurs. "Sakupili smo oko tonu različitog stakla", naglašava Simić. Tada je i nastala ideja da ovo staklo postane predmet rada u projektu "O prihvaćanju nepoželjnog".
Staru kamenu kuću koju je kupio u Lončarima, Simić je obnovio, pretvorivši je u umetničku rezidenciju. Krajem 2022. godine, Udruga Lončari, u saradnji sa različitim institucijama, raspisala je međunarodni konkurs "O prihvaćanju nepoželjnog" za izradu umetničke instalacije, koja bi postavljanjem na javnom prostoru trajno ukazivala na problem zagađenja prirode i okoline.
- Naziv je odabran kao pokušaj da se kroz ovaj projekat isceli jedna društvena tema koja se tiče odnosa ljudi koji su ovde živeli, pre svega života Hrvata i Srba u zadarskom zaleđu - kaže Davorka Perić, kuratorka ovog projekta.
Odbačeni otpad deo je života ljudi koji su tu živeli pre 1995. godine. Ono što je jako važno jeste da su se na akcije čišćenja, odazvali ljudi bez obzira na nacionalnu pripadnost i bili su ujedinjeni u nameri čišćenja okoliša i prilaza kanjonu reke Bijele. U ovom projektu, sakupljeno staklo postalo je sastavni deo umetničke instalacije američkog umetnika Doda Holsapla koji se početkom septembra iz Los Anđelesa preselio na mesec dana u Lončare, kako bi radio na izradi umetničke skulpture koja je pobedila na konkursu. Zajedno sa četrdesetak volontera napravio je suhozid prečnika devet metara na kojem je postavio stakleni mozaik jegulje u obliku prstena. Sada je to prostor za sedenje, druženje i razgovor.
- Razvijajući koncept projekta, razmatrao sam kako najbolje iskoristiti prikupljeni stakleni otpad u javnoj umetničkoj instalaciji. Teško je koristiti reciklirane staklene ostatke u umetnosti, a da se pritom održi duh zaštite prirode i javne umetnosti - kaže Holsapl.
Kako objašnjava kuratorka Perić, ovaj rad izabran je zato što je u idealnoj kružnoj formi. Krug kao forma za mogući dijalog, kao i materijali od koga je sagrađena ova skulptura, kamena i stakla, simbolično oslikavaju prirodu društvenih odnosa na ovim prostorima, ali prenose i željenu poruku za povezivanjem i stvaranjem boljeg društva.
