Reperka Ivana Rašić, scenskog imena Sajsi MC, rođena je 1981. u Beogradu. Svoju karijeru dugu punih 20 godina nedavno je krunisala petim studijskim albumom "Kardinalna". S diplomom Fakulteta političkih nauka u rukama, radno i životno iskustvo stekla je kao prekaljena kulturna i estradna radnica na binama širom bivše Jugoslavije. Kontra svih predrasuda, Sajsi glasno repuje o seksu i politici, na bini se transformira u domino damu na visokim štiklama, a svojim istančanim stilom izražavanja obogatila je i novi album Jelene Karleuše koji je u pripremi. "Ja se i dalje borim za svoje mesto na sceni, bez obzira na to što sam prisutna dve decenije. I dalje sam u ulozi ratnice", reći će Sajsi. Specijalno za Nadu govori o svom autorstvu, proživljenom nasilju, suradnjama s narodnjacima, ali i osporavanju njenog rada koje uglavnom dolazi od muškog dijela publike i kolega.

Sluša me specifična skupina ljudi. Liče na mene kad sam bila u srednjoj školi. To su pomalo marginalizovani klinci, osobenjaci koji vole goth i punk, koji su odbačeni zbog svoje seksualne pripadnosti

Za vas se govori da ste u svijet rap muzike ušli kasno, s 22 ili 23 godine. Čini mi se da su to godine u kojima mlada osoba ne zna u kom smjeru točno želi ići. Kako gledate na taj period?

Čak bih volela da sam kasnije počela da se bavim rapom, tako bih izbegla neke pogrešne odluke. Ranih 2000-ih je svet bio skroz drugačiji. Tada nisam koristila kompjuter, nisam ništa mogla sama da napravim. Ulazak u muzički studio je bio misaona imenica. Ne mogu da predočim klincima koji ovo čitaju kako je to bilo. Moj fokus je bio milijardu posto usmeren na to da počnem da kreiram. Nije bilo nikakvog biznis plana, nisam znala za reči marketing ili digital. Naprosto, morala sam fizički da budem prisutna, da redovno izlazim u klubove da mi možda daju mikrofon. A ako i dođem do mikrofona, imam 30 sekundi ili minut da nešto repujem. Bila sam previše otvorena za sve, verovala sam svima. Ispostavilo se da postoji odvratan odnos muškaraca spram žena na sceni. Način na koji vas gledaju i savetuju, a iza leđa pričaju nešto skroz drugo. Trebalo mi je deset godina aktivnog rada i posvećenosti da dospem na mesto na kojem sam danas. Moj prvi album "Daleko je Dizni" izašao je 2010. godine, ali pravi komercijalni proboj se desio sa pesmama "Roze tašnica" i "Tifani".

Tko čini vašu publiku?

Mene sluša specifična skupina ljudi, u praksi imam dokaz za to. Oni nisu ni stilski ni generacijski povezani. Liče na mene kada sam bila u srednjoj školi. To su pomalo marginalizovani klinci, osobenjaci koji vole goth i punk, koji su odbačeni zbog svoje seksualne pripadnosti. Nikad nisam imala privilegiju da imam klasičnu rap publiku. Sama sam kriva za to, šarala sam sa svojim izrazom.

Crkveno ustrojstvo je seksualno tenzično

Okosnica vaše lirike su ženska prava, seksualnost i razbijanje svih tabu tema. Zašto baš ta vrsta angažiranosti?

Za mene je to nešto najprirodnije, to sam ja. Lakše je kada imaš nekog da vidiš i da shvatiš da nisi sama. Ja bih volela da devojke baš to vide u meni – da nisu same. Kada sam videla prve žene koje se bave muzikom, meni je to značilo, a to je bilo u vreme kad nije bilo naznaka da ću se baviti muzikom. Ona ti se obraća, tvoja je, žena je i veruješ joj. Slušala sam i muške bendove, ali ovo je ipak prirodnije. Nikad nisam pisala tekstove prema aktuelnim trendovima.

Koje su žene bile vaši uzori kroz odrastanje?

To su bile ženske liderke punk bendova. Ja sam jako volela punk bendove kao što su X-Ray Spex i Siouxsie and the Banshees. Meni je to bilo blisko, one su mi davale dimenziju poistovećivanja.

Uvek me je nerviralo kako muškarci, ali i društvo, gledaju na antifašistkinje u smislu estetike, poput kritika da nisu dovoljno ženstvene. A to što one rade društveno korisne stvari, to ne primećuju

U vašim tekstovima je specifično to što vrlo često u okviru iste strofe spajate detalj s izrazitim seksualnim nabojem uz jake religijske motive. Kao kada u pjesmi koja se zove po bivšoj porno glumici Sashi Grey spominjete goblene s likom Svetog Save. Privlačan vam je taj način izražavanja?

To mi dolazi organski. U mojoj porodici se religija nikad nije spominjala, nisam iz neke, recimo, katoličke porodice u kojoj sam mogla da steknem revolt prema tome. Inače, ako govorimo o crkvi kao o organizaciji, ona zaista jeste seksualno tenzična, celo to ustrojstvo. Sve što ljudi stvore počiva na seksualnoj osnovi. U okviru društva u kojem živimo to je sakriveno, ali ne znači da ne postoji. Kao kada se plesao twist 1960-ih. Hajde da napravimo da je u redu da nam ruke stoje baš tu i da se niko ne postidi zbog toga.

Na novom albumu ste problematizirali sexting, fotografije obnaženih muškaraca koje su upućene većini žena u digitalnoj eri. Kako gledate na tu pojavu?

Pesma "Ringe jaja" je prozivka muškaraca koji su opsednuti svojim polnim organom i imaju želja da to podele sa nama ženama. Jedini odgovor na tu agresivnost i nasilje jeste udarac tamo gde muškarce najviše boli – na veličinu. U refrenu se osvrćem na temu slanja fotografija koje nismo tražile. To je u vreme interneta rašireno do granica imbecilnosti. Moderna tehnologija je omogućila masovnost, ali muškarci takve stvari rade oduvek.

Da li ste ikad na nastupima doživjeli neprijatnosti ili napade?

Još na samom početku, kada sam vežbala u kultnom beogradskom klubu Akademija, doživela sam da muškarci ulaze u moj fizički prostor bez ikakve svesti da me ugrožavaju, da mi pričaju na uvo svakakve stvari i da mi otimaju mikrofon. Kada sam prvi put izvodila pesmu "Tifani", publici poznatiju kao "Mama", u Zrenjaninu me čovek iz publike gađao staklenom flašom. Videla sam da mi prilazi. Nisam se sklonila, dobila sam posekotinu i modricu na kolenu. Ali nisam pogrešila tekst, to je najbitnije. Takođe sam imala incident u Derventi. Neki dečko je uzeo ciglu da me gađa zbog pesme "Antifa kučke", jedna devojka ga je sprečila.

Mislite li da nasilja nad ženama ima više nego ikad?

Nasilje nad ženama je konstantno tu. Sad mogu da izađem na ulicu i da mi se to desi. Mogu da odem kući i da mi se to desi. Moja generacija je doživljavala nasilje, a da nije znala da je to nasilje. Starijima je teško da shvate da su bile žrtve. To zna biti maglovito. Sediš u kafani, tamo se nešto desi, posle se pitaš: "Da li sam ja prešla granicu ili je on, šta je mislio kada je rekao ili napravio to i to." Ali stvari su jasne. Sada barem imamo alate da nasilje možemo alarmirati, postoji sve veće osnaživanje među ženama.

(Foto: Aleksa Vitorović)

Severina me maksimalno ispoštovala

Kako ste doživjeli histeriju koja se pojavila oko pjesme Antifa kučke?

Ozbiljno su se uznemirile desničarske strasti. Ta pesma je nastala dok sam prala sudove i spremala ispit iz političke sociologije. U toj pesmi sam izmislila dve potkulture koje ne postoje u realnosti. Naime, uvek me je nerviralo kako muškarci, ali i društvo, gledaju na antifašistkinje u smislu estetike, poput kritika da im nešto fali i da nisu dovoljno ženstvene. A to što one rade društveno korisne stvari, to ne primećuju. Zato sam baš za njih namenila tu estetiku amazonke. Kao kučke koje imaju isklesano telo – ono što ne očekuješ, e to su one. Kao, na primer, Adriana Lima u nekom sindikalnom kontekstu. Antifa kučku i "dizel baticu", koji je levo orijentisan i profeministički nastrojen, stavila sam u određenu korelaciju. Prva reakcija je došla od desničara, zavoleli su me jer su mislili da prozivam antifašiste. Suludo!

U Srbiji se već nekoliko godina dešavaju spojevi izvođača tradicionalno suprotstavljenih žanrova. Dugo se pričalo da će izaći vaš duet s Jelenom Karleušom, na kraju ste 2016. pjesmu "Silikoni" snimili sa Severinom. Kako ste se odlučili za te suradnje?

Bila sam voljna jer sam pre svega htela da radim. Kako drugačije da steknem iskustvo ako ne izađem iz sigurne zone? Ako mi neko profesionalno odgovara, može da peva šta god hoće, ja ću da radim sa njim. Mene je Severina maksimalno ispoštovala, pozvala me je i otpevala mi pesmu. Ali scena u Srbiji nije uvek bila ovako otvorena. Pamtim dane kada se nije sa odobravanjem gledalo na saradnje sa narodnjacima. Kad je Karleuša objavila da će da radi duet sa mnom, dobila sam udarac od ljudi koji me čak ni ne slušaju. Govorilo se da sam izdajica. O reakcijama kolega da ne pričam.

Cijela ta pjesma mi se čini kao planski smišljena šaka u oko dežurnim kritičarima. Od regularnog narodnjačkog aranžmana s trubačima, preko izbora teme, spota...

Naravno da je Marina Tucaković napisala taj tekst. Mislim da niko pre nje nije pisao iz tog ugla da žena poseduje svoje telo i svoje silikone. Ja sam rekla: "Ovo je toliko subverzivno, feministički i genijalno – pristajem!" To što ja ne bih menjala svoj fizički izgled, ne znači da osuđujem moral nekog drugog da to radi. Ta pesma je na neki način punk. Mislim da je previše kompleksna. Sam tekst je jasan, ali ljudima nije razumljiv ugao. To nikako nije ironija. Moj tekst se nadovezuje na to sa delom kad kažem: "Neću da radim, milostinju ja hoću." Ne prozivam devojke koje žive na tuđi račun, samo potvrđujem njihov stav. Mogu teorijski da zamislim sebe da mi je moralno ispravno da dobijam novac na račun svoje lepote. Zašto ne unovčiti telo i lepotu ako možeš da izneseš tu ulogu? Ne možeš ako nisi sigurna da li je to ponašanje društveno prihvatljivo. To možda zvuči antifeministički, ali to jeste feministički. Sećam se, u Hrvatskoj se pojavila recenzija pesme na nekom portalu, napisali su da prozivam sponzoruše. Potpuno pogrešno.

Pamtim dane kada se nije sa odobravanjem gledalo na saradnje sa narodnjacima. Kad je Karleuša objavila da će da radi duet sa mnom, dobila sam udarac od ljudi koji me čak ni ne slušaju

Kako smo došli do toga da sve pjesme koje ne razumijemo ili ne prihvatamo iščitavamo u ironijskom ključu?

To me mnogo nervira. U pesmama ponekad upotrebljavam ironiju kao sredstvo izražavanja. Ma, možda postoje tri pesme u kojima sam ironična. Muzički kritičari onda svaku moju pesmu tako pročitaju. Izvinite, "Nadrkano hodanje" nije ironična pesma! Na primer, ne verujem da postoji guilty pleasure. Mislim da su ljudi to izmislili kako bi se zaštitili. Osuda društva ume da bude toliko gruba da osoba ne može da se nosi sa tim. Ja sam to prihvatila, ja sam na sceni. Neki drugi ljudi koji možda sastavljaju kraj s krajem ne žele da budu izopšteni, da ih ljudi gledaju čudno, pogotovo u nekom manjem mestu. I onda postoje mehanizmi da se to izbegne. Ironija može da bude jedna od tih mehanizama. Reč je o prikrivenom uživanju – osećaš krivicu dok slušaš nešto jer se određeni svetonazori ne slažu sa tim. Dobar primer za to su narodnjaci.

Nastavljamo u istom stilu. Trenutno radite na Karleušinom novom albumu?

Ljiljana Jorgovanović, Milan Laća Radulović i ja smo tim za pisanje tekstova. To je divno iskustvo, pogotovo zato što dosad nisam radila sa drugim tekstopiscima. Moram da priznam da sam se malo plašila sebe, mislila sam da ću imati problem sa egom. Međutim, to se nije desilo.

Što se sve mora uzeti u obzir pri sastavljanju teksta za nekog drugog?

Moraš da prepoznaš šta osoba može da iznese. Postoje pevačice kojima određena tema ili stil ne stoje. Pisanje o zadatoj temi po narudžbi je veština. To je pre svega poznavanje osnova muzike i pevanja. Nekad ti sama melodija šapne reč. Ja nisam tako radila. Sećam se kad smo snimali moju pesmu "Pokvarenica", slučajno se u studiju našao jedan muzičar koji je čuo da repujem deo: "Zgutaj sličicu sa mojim likom, neću reći nikom." Rekao mi je da ne mogu da imam na jednom mestu toliko reči na kojima se lomi jezik. "Ja da menjam moj tekst?!", pitam ga. "Onda se muči", kaže on meni. I namučismo se. Uživo taj stih izvedem bez greške. Ubi me repersko dokazivanje. Nekim pesmama nisam dozvoljavala da dišu.

Da li su vas pogađali komentari da ne znate da repujete?

Ne, zato što sam znala odakle to dolazi. Rap forma je ograničavajuća za tekst. Pošto jedino znam da pišem, ne znam ostale segmente pesme, nisam želela da izgubim ni mrvicu teksta. Da sam radila u isto vreme i tekst i matricu, povinovala bih se matrici i nikad ne bih razvila pisanje inovativnih rima. Kad sam počela da pišem za druge, shvatila sam zašto sam uspela da se izdvojim po autentičnosti. Mene zanima ideja, a njima je bitno da li može dobro da se peva.

Za koju pjesmu vam je žao što je vi niste napisali?

Ima ih previše. Recimo, pesma koju je Ljilja Jorgovanović napisala za Milicu Pavlović "Uz viski topao dabogda propao". Pomislila sam – iz ovoga vrišti neka škorpija. Ljilja je napisala bezbroj tekstova, ona i Marina Tucaković su napisale čuda.

(Foto: Aleksa Vitorović)

Verujem svojim fanovima

Imate osobinu koju mediji vole – ne odbijate intervjue i gostovanja, bilo da je riječ o nekom dnevno-političkom listu ili o emisiji Magazin In na televiziji Pink.

Imam jako lep odnos sa medijima. Doživela sam da mi se novinari sa Pinka obraćaju sa punim poštovanjem, a neki underground mediji ne. Naravno da ću otići na Pink. Nemam problem da za taj intervju obučem haljinu Meline Džinović. Ta haljina komunicira sa publikom. Sve želim da iznesem i svugde da se pojavim, ne krijem ništa. Priča je ista, ja imam samo jednu istinu.

Kako je bilo kod Sanje Marinković?

Tamo se pojaviš jednom i vide te sve mamine prijateljice. Ja sam u njihovim očima neko koga one ne razumeju, ne znaju tačno čime se bavim, ali ako sam bila kod Sanje, onda dobro radim. Nikad neću da zaboravim kad me je Sanja pitala: "Sajsi, ti si se udala za svoju publiku?" I tako ja objasnim performans, a pevačica Nada Obrić, koja sebi pored mene, kaže: "Jao, bože me sačuvaj, šta pričaš, dete?" Kako da taj trenutak ne nosim u srcu? Zašto bih sebe lišila toga?

Sada morate i za naše čitateljke da prepričate čin udaje za publiku.

Sve je krenulo od venčanja za mog supruga. Ceremonija je bila privatna, međutim, neko je objavio jednu fotografiju i to je eksplodiralo. Uzela sam telefon i gledala kako se vest širi. Kelner mi je rekao da sam prva mlada koju je video da lista po telefonu na sopstvenoj svadbi. Mediji su moje venčanje doveli u vezu sa mojom pesmom "Meni se ne udaje". Taj tekst sam, inače, napravila još 2015. Moj muž je napravio demo snimak, a jedan kolega je predložio da je snimim sa Natašom Bekvalac. Ona je, doduše, rekla da joj je pesma super, ali da se nekoliko puta udavala. Na kraju je taj deo otpevala moja sestra Tijana. Mesec dana nakon mog venčanja imali smo nastup u Beogradu. Počela sam da mozgam o nekom performansu i setila sam se – udaću se za publiku! Rešila sam da demistifikujem presvlačenje na sceni. Nakon što se venčam za fanove, oni će da me presvuku na bini, ja ću da ostanem u donjem vešu, oni će me obući u kućni ogrtač i ja ću nastaviti da repujem. Tako je i bilo. Jednu nogu sam podigla na zvučnik, publika me držala. Mazili su me po celoj nozi, ali niko nije prešao granicu. Verujem svojim fanovima, slučajnoj festivalskoj publici ne bih mogla.

Kada govorimo o nastupima, koliko ste zadovoljni radnim uvjetima na sceni?

Ja ne postojim u sistemu. Nemam zdravstvenu knjižicu, nemam radnu knjižicu ni dan radnog staža. Nisam otišla da se učlanim ni u jedno udruženje. Nemam svoju firmu. Ja bukvalno egzistiram u mašti ljudi. Zadržala sam stav: kako se držim po strani sa ostatkom scene, tako se držim po strani s državom. Ne dirajte me, ne diram vas.

Kako se u tim okolnostima dolazi do honorara?

Na ruke i na reč. Išla sam na nastupe bez provere. Nikad nas niko nije prešao. Jednom smo imali slučaj na nastupu u Tuzli na kojem nije bilo krcato. Posle je vlasnik kluba došao do mene, seo i dramatično listao novčanicu po novčanicu. Stavio je prst na taj snop i rekao da klub nije bio pun, ali eto, on mi daje pare.

Možete li da izdvojite omiljeni nastup?

Odmah posle nastupa na beogradskom Beer festu, omiljeni nastup mi je zadnji koncert u Zagrebu, na Brucošijadi FER-a 2019. Nemam mali broj nastupa iza sebe, u nastupe računam i ono kad baš ništa nisam znala, kad sam bacala freestylove. Ovo što se desilo u Zagrebu je bilo predivno zbog trenutaka koji izlaze iz okvira standardnog. Ne dešava se svaki put posle nastupa da u hodniku, gde prolazi milion ljudi, ja devojci flomasterom pišem stihove na donji deo leđa. Ona će to posle da tetovira. Nekoliko ljudi je uspelo da mi kaže šta ih veže uz mene. Jedna devojka je rekla da je počela da piše poeziju zbog mene. Ćao, doviđenja, šta mi više treba!

 

Tekst je izvorno objavljen u mjesečnom prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma