Prošlo je četiri godine od skandaloznog odlaska Borisa Tadića u Banjaluku na proslavu dvadesete godišnjice jednog entiteta BiH, kada je za široke narodne mase inscenirana akcija pokušaja atentata na čitav politički i crkveni vrh Republike Srbije i Republike Srpske. Do tada nepoznati akter povesti Božidar Stanišljević, inače sitni obrtnik užasa, diler naoružanja i municije, koja se u RS-u već decenijama preprodaje teroristima diljem sveta, izašao je na svetlo dana kao džoker srbijanskih službi bezbednosti. Ideja je bila da se pučanstvu demonstrira stepen ugroženosti ‘najskuplje srpske pobede’, kako je Dobrica Ćosić pred kraj svog života definisao RS. Tadićev pokušaj normalizacije prošlosti RS-a bio je praćen opštom medijskom podrškom u Srbiji. Većina novina tog 9. januara 2012. imala je ‘RS omotnicu’, koja je predstavljala obavezno praznično ruho u slavu RS-a. To je imao čak i beogradski ‘Danas’, koji je po direktivi morao da sledi državnu politiku. Šta se potom dogodilo opšte je poznata činjenica. Uglavnom, država Srbija je locirala glavne vinovnike slučaja u sali ‘Borik’ među intelektualcima, od kojih se neki ni do dana današnjeg nisu vratili u Beograd. Tadić je zbog tog pogrešnog koraka izgubio izbore te godine, pozdravio se sa građanstvom i obećao da ćemo se ‘videti u nekom drugom filmu’. Čedomir Jovanović, lider LDP-a, tada je bio protiv tog Tadićevog gesta, da bi se danas našao u istom čamcu sa Tadićem, u nadi da će možda preći cenzus na potencijalnim izborima ove godine.
Proslava dvadesetčetvrte godišnjice entiteta koji se zove RS, a prema kome rukovodstvo Srbije ne prestaje da pokazuje enormnu ljubav, koju premijer Aleksandar Vučić potencira u svakom svom istupu povodom odnosa Beograda i Banjaluke, protekla je pod senkom skandala. Naime, iako je Ustavni sud BiH ocenio deo Zakona o praznicima RS-a neustavnim, naloživši Narodnoj skupštini RS-a da izmeni sporne odredbe, ni Banjaluka a ni Beograd nisu prihvatili ovu sudsku odluku. Naprotiv, uloženi su maksimalni napori da se Sv. Stefan ove godine obeleži što svečanije i što srpskije, što je bila i glavna zamerka Ustavnog suda, jer je na taj dan 1992. ‘Skupština srpskog naroda u BiH usvojila Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda BiH na područjima srpskih autonomnih regija i oblasti, te drugih srpskih etničkih cjelina u BiH’. Ovakav diskriminatorni i nacionalistički akt predstavlja zapravo suštinu entiteta na kome već decenijama insistiraju političke elite Republike Srbije, koju samo slede politički pioni iz Banjaluke. Zato je Milorad Dodik, u prazničnom intervjuu datom ‘Politici’, nazvao Beograd svetionikom, a Banjaluku kućom.
Vučićev nastup predstavljao je melanž nacionalističkog vatrometa, dodvoravanja nacionalističkom korpusu u Srbiji, koji je izneveren njegovim EU pragmatizmom, kao i pravno skandaloznih čitanja Dejtonskog sporazuma i odluke Ustavnog suda BiH
Iako je čitava metafora predstavljala logički promašaj, Dodikovu svečarsku poruku su izgleda svi shvatili. U znaku prkosa i inata protekla je cela praznična atmosfera. Svečana akademija nosila je naziv ‘Zavjet slobodi’ i počela je intoniranjem himne RS-a i Srbije. Insistiralo se na odbrani RS-a, njegovih temelja, u čemu je prednjačio srbijanski premijer Vučić, naglasivši u svom govoru da ‘Republiku Srpsku ne mogu ukinuti nijednim dekretom, jer dekretom nije ni stvorena’. ‘Stvorio ju je narod!’ zaključio je Vučić. Njegov nastup, generalno, predstavljao je melanž nacionalističkog vatrometa, dodvoravanja nacionalističkom korpusu u Srbiji, koji je izneveren njegovim EU pragmatizmom, kao i pravno skandaloznih čitanja Dejtonskog sporazuma i odluke Ustavnog suda BiH. Naposletku, dodao je i svoju obaveznu floskulu o izgradnji famoznih fabrika u budućnosti i dobrosusedskih odnosa, usprotivivši se ‘usijanim glavama’, a zapravo samom sebi, koje sve to vide drugačije.
Kako bi proslava Dana RS-a imala svesrpski karakter, osim premijera Vučića koji je u Banjaluku poveo skoro sve svoje ministre, potrudio se Emir Kusturica, koji je uz pomoć Dodika i Vučića (ranije Tadića i Koštunice) uzurpirao deo zemljišta u Višegradu, podigao spomenik pomenutoj Deklaraciji iz 1992., zloupotrebivši ime Ive Andrića. On je takođe nelegalno osnovao i nagradu sa Andrićevim imenom, što je Zadužbina Ive Andrića iz Beograda, kao isključivi nosilac piščevih autorskih prava, morala da odobri jer se radilo o ‘opstanku prekodrinskih Srba’. U to ime je Kusturica oformio žiri sa proverenim kritičarskim kadrovima (dr Jovan Delić, specijalista za nacionalističku književnost, Ranko Risojević, bibliotekar i pisac iz Banjaluke, Maja Mandić, nepoznata u književnom svetu ex-YU), koji je nagradu od svega 40 hiljada eura dodelio proverenim književnim veličinama: Matiji Bećkoviću i Vladimiru Kecmanoviću. Posebni kuriozitet ove svesrpske nagrade iz Andrićgrada je taj da je dodeljena Kecmanovićevom romanu ‘Osama’, za koji je Kusturica rekao da je ‘kroz neideologizovanu formu otišao najdalje u tumačenju tragizma bosanskih muslimana’. Laureati su se složili sa Kusturicom i žirijem, izrazivši zadovoljstvo Dodikovim novčanim pokroviteljstvom kao i činjenicom da su postali laureati baš Andrićeve nagrade u baš njegovom gradu.
Reklo bi se da je Dan RS-a protekao u najboljem redu, da se tu nisu umešale i strane sile oličene u Ambasadi SAD-a u BiH, koja je Vučića pozvala na razum, a Dodika na poštovanje odluka Ustavnog suda. Međutim, ovaj apel nije urodio plodom. Vučić je ostao odan svojoj RS ljubavi, dok je Dodik najavio još spektakularniju proslavu Dana RS-a 2017., otkrivši da postoji oružje kojim će se ovaj entitet u budućnosti braniti od svih zala. To je (patriotska) ljubav prema RS-u, naglasio je Dodik za govornicom u sali ‘Borik’. Svi su mu pljeskali, srbijanska elita, banjalučki velikodostojnici, a među njima verovatno i Božidar Stanišljević koji je jedini profitirao za poslednje četiri godine, postavši svetski prepoznatljiv distributer oružja iz RS-a. Čini se da Stanišljević i Kecmanovićev Osama imaju toliko toga zajedničkog. Samo dok je Osamin terorizam odavno postao književno lukrativna roba u RS-u, političke manipulacije šefova Boleta Stanišljevića (iz Beograda i Banjaluke) još uvek nisu dospele ni do literarne artikulacije.
