Stotinjak metara od graničnog prelaza Sot – Principovac, između Šida i Iloka nalazi se Prihvatni centar za migrante Principovac, a u njemu oko 30 ‘pionira’ spremno čeka veliki korak u svom životu – polazak u školu i uključenje u školski sistem Republike Srbije. Od ove godine svi školarci-izbeglice, a ima ih oko 700, koji su se zatekli na teritoriji Srbije kreću u novu životnu avanturu. Principovac nam je bio zanimljiv iz više razloga, a jedan je blizina granice: svi su tamošnji ‘pioniri’ pokušali preći i u Hrvatsku, ali bezuspešno. Drugi razlog su aktuelni protesti roditelja iz Šida i okolice, koji ne žele da se njihova deca mešaju sa izbeglom. Poslednji protest desio se baš dan pred početak nastave, kada je nezadovoljstvo iskazalo dvestotinjak roditelja. A deca? Malci k’o malci…

Prvog dana škole, 18. septembra, došli smo u Principovac već izjutra, jer je za devet bio najavljen polazak đaka autobusom lokalnog prevoznika. Deci su podeljeni kartončići sa imenima, pa su razdeljena po starosti, u tri grupe. Najzanimljiviji su nam bili najstariji, školarci od 12 do 14 godina, jer ih je bilo najviše i jer su jedino oni kretali za Šid, gde je dan pre održan protest, pa je i među uposlenima u Prihvatnom centru postojao strah od moguće reakcije roditelja. Osnovna škola ‘Branko Radičević’, najveća škola u Šidu, otvorila je svoja vrata za 15 izbeglih mališana, ali ne samo to – u školskoj im je biblioteci priređena svečanost, nakon koje su novi đaci upućeni u svoje razrede, među nove kolege.

- Danas smo svi uzbuđeni. Veoma smo srećni, jer smo dolazak ove dece u našu školu shvatili i kao izazov, da vidimo koliko smo spremni i otvoreni za drugu kulturu - sa neskrivenim zadovoljstvom pohvalio nam se školski direktor Dalibor Farbaš.

Ističe da su se za dolazak novih đaka pripremali i profesori i đaci. Profesori tako što su pohađali seminare u organizaciji Ministarstva prosvete, a đaci uz pomoć brojnih radionica. Napominje da je dobar deo đaka već imao prilike da se upozna sa novim društvom u samom Principovcu.

Jelena Živković je školska pedagoginja čiji je zadatak bio da priprema učenike za novi izazov.

- Priprema je bila brza, nismo imali mnogo vremena. Mislim da je bila efikasna, jer kada smo konačno ušli u odeljenja i izolovali informacije sa društvenih mreža, deca su bila vrlo znatiželjna. Pripremljena su na pravi način. Objasnili smo im kako su izbegli došli ovamo, koliko su puta prošli i šta su sve pritom morali doživeti i izgubiti - kaže ona.

Naglašava da su deca jedinu bojazan imala od nemogućnosti sporazumevanja.

- Dogovarali smo se i pripremali neverbalne načine komunikacije, koje smo oprobavali i u Principovcu. Sve je posle išlo spontano, kao da se znaju već duže vreme - dodaje.

Da su pripreme bile uspešne i sami smo se uverili tokom priredbe: komunikacija svakako nije bila problem jer svi govore engleski, a izbegloj deci nije posve stran ni srpski jezik.

- Razumevanje nije problem, dok se na govoru još dosta mora raditi. Plan Komesarijata za izbeglice i škole je da za sada idu na dva školska časa, a u dogledno vreme treba da se radi na pojačanom učenju srpskog i pojačanom smanjivanju stresa. Na nama je da im omogućimo srećno detinjstvo, a to je moguće samo uz njihove vršnjake - ističe Farbaš.

U školi koju vodi preduzeli su sve da i roditelje informišu o dolasku novih đaka, pa tako niko nije napravio problem zbog njihova dolaska i priređene svečanosti.

- Deca su svuda ista i u zavisnosti od toga kako im priđeš, tako ti uzvraćaju. Bilo je manjih roditeljskih otpora u gradu, valjda zbog nepripremljenosti i zebnje kako će na izbeglice da reaguju nastavnici i deca. Kod nas nije bilo većih protesta, ali je postojao bunt nekih sa strane. Ali to nisu uzrokovala deca - objašnjava naš sagovornik.

Njegove reči potvrđuje i Jelena Živković.

- Imali smo dovoljno vremena da deci plasiramo informacije, a ona da ih prenesu kući. Njihovi roditelji su im zato bez problema dali dozvolu da idu i u Prihvatni centar. Imali smo malo problema u Bačincima, u našem područnom odelenju, jer nismo imali vremena da informišemo tamošnje roditelje, koji su sve saznavali preko društvenih mreža pa su imali strah od nepoznatog - kaže.

Takav pristup je u velikoj meri olakšao prilagođavanje izbeglica, koji će gosti biti samo prve sedmice, a od sledeće redovni učenici, zadovoljno ističe direktor ‘Branka Radičevića’.

- Raširili smo ruke i nadam se da će se deca osećati ugodno. Moramo da im pomognemo i da ih obrazujemo koliko god možemo. Verujem da ćemo uspeti mnogo da pomognemo i da dugoročno ovo može biti dobro i za njih i za nas - ističe Farbaš.

Pedagoginja ipak nije toliko optimistična, pre svega zbog neizvesnog nastavka puta i sudbine izbegle dece.

- Nama je najavljeno da je sve ovo prolazno, da će deca stalno dolaziti i odlaziti. Prvi put nam se ovo dešava. Pretpostavljam da će biti vezivanja i plakanja, suza i rastajanja. Izbeglim mališanima nije lako, a naša deca su dobila poruku da im, ako ne mogu da pomognu, ne odmažu. Nije lako biti van svoje kuće - govori Jelena Živković.

U međuvremenu, deca se prilagođavaju. Domaći im smišljaju nova imena kako bi ih lakše upamtili, a ne beži se ni od otvorenog iskazivanja simpatija.

- Već se međusobno raspituju da li imaju momke, devojke… No grl, no grl, bude najčešći odgovor dečaka - kaže pedagoginja.

Đavla u Šidu nismo tražili, tek nezadovoljne roditelje. U gradu ih nije bilo, kao ni u selu Višnjićevu, gde su prethodnih dana takođe održavani roditeljski protesti. A kada smo se u to sami hteli uveriti u seoskoj školi, odgovor smo dobili u vidu zatvorenih vrata.