Prvi mart 2020. godine bio je datum koji je Abdullahi Ahmed obeležio crvenom bojom u svom kalendaru, kada je trebalo da otputuje kući i posle trinaest godina ponovo vidi svoju porodicu. Konačno je imao u svojim rukama italijanski pasoš, koji bi mu omogućio da putuje svetom, kako je verovao i što ranije nije mogao kao državljanin Somalije, zemlje iz koje je došao. Nestrpljivo je brojao dane do polaska. Osim svog iskustva koje je stekao u jednoj, kako kaže, slobodnoj zemlji, čiji je državljanin u međuvremenu postao, sa sobom je nosio i novac za stipendije koje je želeo da podeli somalskoj deci za školovanje.
Međutim, sudbina se opet poigrala sa njegovim životom: taj prvi mart bio bi jedan od najlepših dana u njegovom životu, kada je mislio da će konačno ponovo da zagrli svoje roditelje i svojih šestero braće i sestara, da upravo tih dana nije proglašena globalna pandemija. Njegov let iz Italije je otkazan. Postajala je mogućnost da poleti iz Pariza, sa presedanjem u Istanbulu. Međutim, kada se skoro ukrcao u avion, dali su mu papir na kome je pisalo da italijanskim državljanima nije omogućeno presedanje u Istanbulu.
Abdullahi Ahmed, tada tridesetdvogodišnjak, aktivista i borac za prava migranata, počasni građanin Torina, državljanin Italije i još mnogo toga što je postao tokom svog boravka u Italiji, našao se po ko zna koji put u životu pred nemogućnošću koju nije doživeo kao poraz. Bilo mu je najviše žao roditelja koji su ga sa nestrpljenjem čekali, kao i toga što nije mogao da podeli stipendije deci čiji roditelji nemaju novaca za školovanje. U Somaliji, obrazovanje je privilegija manjine i nije besplatno. Mesečna rata za školarinu iznosi od devet do 12 evra, što je ogroman novac za prosečnu somalsku porodicu.
Posle godinu dana od tog nemilog događaja, kada se prvi put vratio u Mogadishu, bilo mu je teško da iznova gleda svoj razrušeni grad i ono što je ostalo od njega u višedecenijskom građanskom ratu. Međutim, kako kaže, rat i sukobi u njegovoj zemlji su maltene prirodno stanje stvari, jer od kada zna za sebe, on zna i za rat. Konačno je tada i uručio nekoliko stipendija somalijskim đacima, ali i studentima, koji su upravo zahvaljujući njemu i Evropskoj komisiji dobili mogućnost da studiraju na nekom mirnijem mestu u Evropi.
Abdullahi Ahmed je 2008. godine iz Somalije stigao na italijansko ostrvo Lampedusu. Imao je tada samo 19 godina. Njegovo putovanje je trajalo osam meseci, kada je preko Etiopije, Sudana i libijske pustinje stigao konačno do luke u kojoj se migranti ukrcavaju na "put bez povratka", kako mnogi od njih nazivaju putovanje čamcem od Libije do Lampeduse. Dok je ulazio u avion, koji je migrante sa ovog ostrva odvozio u druge delove Italije, razmišljao je samo o tome kako mora da uradi nešto važno što bi promenilo njegovu i budućnost njegove porodice.
Ja sam predstavnik građana Torina, kao i stranaca koji ovde žive, i pre svega onih koji nemaju mogućnost da biraju jer nemaju pravo glasa – ističe Abdullahi Ahmed
Prvih godina je radio kao magacioner. Novac koji bi zaradio bio mu je dovoljan da preživi, ali i da nešto pošalje svojoj porodici. U međuvremenu je učio jezik i završio kurs za kulturnog medijatora. Počeo je da radi volonterski, pomažući strancima koji bi tek stigli u Italiju. Zatim je 2017. godine osnovao udruženje Generazione Ponte (Generacija most), koje okuplja imigrante, ali i Italijane čiji su roditelji migranti, mlade ljude ujedinjene sa idejom da su upravo oni ti koji imaju snagu za promene u društvu koje još uvek ima problem sa prihvatanjem "drugog".
Danas je Abdullahi Ahmed italijanski državljanin i poslanik u gradskoj skupštini grada Torina. On je i idejni pokretač festivala "Europa Solidale e del Mediterraneo" (Solidarna Evropa i Mediteran), manifestacije koja promoviše evropsku kulturu zasnovanu na vrednostima mira i gostoprimstva i koja broji svoju već petu ediciju, a svake se godine održava na italijanskom ostrvu Ventotene. Ovo ostrvo, koje se nalazi između Napulja i Rima, nekada je bilo stecište komunista, antifašista, anarhista i drugih protivnika Mussolinijevog režima. Na ovom mestu nastao je i Ventotenski manifest, čiji su kreatori želeli slobodniju i ujedinjenu Evropu. Bio je to zapravo prvi dokument, odnosno nacrt Evropske unije kakvu poznajemo danas. Napisali su ga italijanski aktivisti i političari, Altiero Spinelli i Ernesto Rossi, 1941. godine za vreme izdržavanja kazne u zatvoru na ostrvu Ventotene, gde je tadašnja vlast smeštala svoje političke protivnike.
Zbog svog aktivizma u borbi protiv rasizma i diskriminacije, Abdullahi Ahmed je 2021. godine dobio prestižnu nagradu "Altiero Spinelli" koju dodeljuje Evropska komisija. Njegova priča je zapravo priča o svim migrantima i manjinama. "Ja sam predstavnik građana Torina, kao i stranaca koji ovde žive, i pre svega onih koji nemaju mogućnost da biraju jer nemaju pravo glasa", kaže Abdullahi Ahmed, dodajući da ne može da se bude zauvek stranac.
Godine 2021. objavljena je i njegova knjiga na italijanskom jeziku "Lo sguadro avanti" ("Pogled napred"), u kojoj je ispričao svoju životnu priču. Na prvim stranicama ispisana je čuvena fraza Ventotenskog manifesta, da "put ka napretku nije ni lak, ni siguran, ali da mora da se pređe", kao motiv ovom hrabrom Somalcu i Italijanu, ali i svim ljudima koji su odnekuda došli da pokažu Italiji, Evropi i svetu da različitost ne znači nužno konflikt.
