Monodrama "Najlepše priče o smrti" autorice Monje Jović prošlog je petka, 6. prosinca gostovala u riječkoj Filodrammatici u sklopu Dana srpske kulture. Riječ je o monodrami koja kroz poetske monologe u izvedbi Ane Ćuk prikazuje priče sedam žena čije se sudbine protežu unazad 150 godina. Dan ranije s Jović je održan i razgovor koji je vodila voditeljica Odjela za kulturu Srpskog narodnog vijeća Aneta Vladimirov. Tim povodom kratko smo razgovarali s Jović.

"Najlepše priče o smrti" obrađuju sudbine žena kroz proteklih 150 godina. Zbog čega ste se odlučili upravo na ovaj vremenski raspon, tko su žene čije priče pričate?

Morala sam naći nekakav početak ovog kraja, pošto je kraj naše sadašnje vreme. Poprilično sam opsednuta tom idejom da mi zapravo živimo u antropocenom dobu u kojemu čovek postaje najznačajniji geološki i geobiološki faktor na Zemlji, a čini mi se da je na našim prostorima taj radikalniji uticaj na životnu sredinu počeo unazad tih 150 godina. Bili smo dosta ruralno područje, a ta prva junakinja silazi sa planine kada se događa prvo veliko krčenje šume, dok je kraj priče poslednja junakinja koja napušta ove prostore i odlazi u emigraciju.

Imala sam ideju da naslikam više naraštaja, što ne znači da priče nužno idu jedne za drugom – prvo je krčenje šuma, a tada je u Srbiji, kada je krčena Šumadija, krčevina zapravo bila osnova privatne svojine. Sledeća je žena čiji se muž vraća iz rata, a ona ga ne prepoznaje i misli da je umro, iako živi tu, pored nje. Treća je nastala kada sam razmišljala o Drugom svetskom ratu i ta jedina ima svoj historijski prototip, a to je Miljuša Jovanović, koja je prošla Goli otok.

Jednu sam priču malko ukrala od Valentina Rasputina, a govori o stvaranju velikih termoakumulacija u kojima stradaju, odnosno bivaju potapana sela. To je način života koji nestaje pod točkovima progresa zbog kojeg nešto uvek mora da se žrtvuje, a lik sam nazvala po svojoj babi Draginji koja je na neki način, ali u drugim okolnostima, morala da sahranjuje svoju kuću. Sledeća se priča odvija u Sarajevu pod opsadom, potom priča u kojoj protagonistkinja ispraća svoju sestru u emigraciju i zatim poslednja priča iz emigracije.

Patrijarhat se obično posmatra kao neka monolitna datost, ali je zapravo vrlo porozan jer smo svi kroz život bili okruženi i jakim ženama. Ja sam faktički odrasla u matrijarhatu: u mojoj kući i okolini, žene, ako nisu baš vodile glavnu reč, bile su poprilično ravnopravne

Kako ste spomenuli svoju babu Draginju, ali i Miljušu Jovanović, mislite li da su i ostali ženski likovi zapravo proizašli iz stvarnih osoba i iskustava, iako nemate direktnu poveznicu i inspiraciju?

Sve ima uporište u stvarnim ljudima, jer kada se tka književni tekst, uzima se iz jedne posude u kojoj su svi ljudi i sve što ste doživeli, ali i što ste pročitali i pogledali. Nemoguće je od toga se obraniti, i uvek sve naposletku ima uporište u nekome živom.

Samo su osobine u književnom tekstu značajno zgusnutije nego u životu – tekst jednostavno ima tendenciju da to radi. Baš sam juče pričala o tome kako se patrijarhat obično posmatra kao neka monolitna datost, ali je zapravo vrlo porozan jer smo svi kroz život bili okruženi i ličnostima jakih žena.

Ja sam faktički odrasla u matrijarhatu: u mojoj kući i okolini, žene, ako nisu baš vodile glavnu reč, bile su poprilično ravnopravne. Sve ličnosti u ovoj drami imaju puno snage – iako pričaju o jako teškim iskustvima, mislim da nijedna od njih ne može da se doživi zapravo kao žrtva okolnosti.

Kada ste se već dotaknuli teksta, odnosno forme, zanima me na koji način u ovom slučaju poetski monolozi uspijevaju izraziti poruke i prenijeti iskustva?

Strašno je važno u bavljenju književnošću da ta književnost bude prvog stepena; sve drugo je drugostepeno u književnom tekstu. To je ono što je Danilo Kiš govorio kada je odbijao naziv jevrejskog pisca – govorio je da ga ne interesuje manjinska književnost kao takva, literatura koja skreće pažnju na sebe jer je o ženama ili homoseksualcima i tako dalje.

Ako se bavim literaturom, iskustvo književnog teksta onda mora pre svega biti književno, estetsko i slično, jer zašto onda ne pišemo neku drugu vrstu teksta o tome koji će ljudi lakše da shvate. Iz perspektive monodrame, karakteristika onoga što ja pišem je da je to samo jedan deo priče jer je to ono što se postavilo na scenu. Tako da je za mene drama i iskustvo dramske književnosti pre svega književno iskustvo, jer je pozorište jedna efemerna stvar – ono bude i prođe, a jedino što je stalno u njemu i što opstaje je zapravo tekst.

Tema vaše monodrame je na neki način transgeneracijska. Nedavno ste sa suprugom Ivanom Jovićem gostovali u emisiji na Insajder televiziji i govorili o odgoju djece, ali i o vašim ćerkama i njihovoj generaciji. Mislite li da su ove generacije, pa i vaša i moja, ali i vaše djece, one koje staju na kraj transgeneracijskom prenošenju traume? Koliko je umjetnost važna u tom procesu?

Umetnost je uvek dobra za one koji odaberu da se njome bave, zato što ona zapravo predstavlja neku reciklažu patnje – ili, kako ja kažem, pisanje je kreativno upravljanje traumama. Međutim, oni iz moje generacije koji su malo načitaniji i obrazovaniji imali su tu priliku koju sadašnje generacije zbog velike upućenosti na tehnologiju nemaju.

Više smo čitali, a književna dela su nam bila prvi terapeuti jer ne može svako da plati 50 evra za psihoterapiju, već su se čitali Dostojevski i Proust. Književnost je u tom smislu dosta moćna i žao mi je što imam utisak da sada generacije imaju manje fokusa, jer čitalačko iskustvo traži celog tebe.

Knjiga te prosto usisa i traži mnogo u mentalnom smislu. Kada govorimo o traumi, ono najviše što mi možemo da uradimo u svojim ličnim životima je da za svaku stvar koja nije bila dobra i za koju smo spoznali da nije bila dobra, kažemo "ovo se završava sa mnom". Mislim da je to strašno važno u ličnim životima svake osobe i svako od nas ima tu stvar koja sa njima može da se završi, i to je priča o transgeneracijskoj traumi. Koliko god to poboljšanje bilo malo, mi time činimo veliku uslugu sebi, svojoj deci, svetu, ali da bi to čovek uradio, mora imati neki samouvid, a to je nateži deo – borba sa egom.

Serija vaših tekstova "Miševi na mostu" bavi se, između ostalog, temama stradanja i prognanstva. Vjerujem da je ova tema vrlo lična jer ste i sami iz Hrvatske otišli u Srbiju još početkom 1990-ih. Kako su ove teme, ali i iskustvo, oblikovali vaše shvaćanje identiteta, ali i pripadnosti i gubitka? Kako pristupate pisanju o pitanjima koja su teška i intimna, ali ipak mogu biti univerzalna?

Meni je to iskustvo oblikovalo sve: moj odnos prema svemu u životu do najsitnijih detalja, moj odnos prema novcu, prema imati-nemati, prema vremenu, smrti, doslovce svemu. Mislim da je ta vrsta osećanja stranstvovanja svojstvena svakom ljudskom biću, samo što se kod onih ljudi koji su stvarno bili proterani to nepripadanje jasnije pokaže i ti ljudi bivaju samosvesniji. Ali mislim da je to stvarno iskustvo svakog ljudskog života – svet se menja, a mi prolazimo, i kada prođe neko vreme, više niko ne može da se razabere u onome što je živeo.

Sa suprugom ste radili i radite na više projekata: filmovima "Isceljenje" i "Zaveštanje", a najnovije i na "Lazarevom putu". Film obrađuje teme želje za povratkom kući, ali i temu smrti, a zatim temu čovekove slobode, drame odnosa između čoveka i boga, čoveka i bližnjih... Sve su ove teme uvek predmet rasprave, ali mi se čini da je smrt veliki tabu u društvu, da o njoj govorimo tek kada se dogodi neko lično iskustvo smrti bližnjih ili pak kolektivna tragedija kakva je zadesila Novi Sad...

Još je Baudrillard rekao da su u kulturi smrt i seks zamenili mesta – nekada je seks bio tabu, a smrt nije jer je deo života, a sada seks više nije tabu, a smrt jeste. Mi se u onome što radimo dosta bavimo tom temom odlaska, prelaska... U ovoj se monodrami smrt tumači na više načina, a "Lazarev put" je cela okosnica, ali je film sa čudnom dramaturgijom koji se ne može ni objasniti, pa je najbolje da ga samo pogledate.