Ivana Momčilović, dramaturginja, pjesnikinja, spisateljica i istraživačica iz Bruxellesa, koja trenutno koordinira umjetnički i istraživački permakulturni centar Orangeries de Bierbais/ Laboratorija radikalnog mira u Belgiji, gdje trenutno i živi. Bavi se izmještanjem filozofije i umjetnosti u različite sfere svakodnevnog života – obrazovanja, migrantskih pokreta, baštovanstva. Ona redefinira pojmove nepostojećeg/nemogućeg i njihove prakse u polju suvremene estetike i politike te istražuje odnos fikcije i ideologije, odnosno estetike, politike i obrazovanja i oblika kolektivne inteligencije. Inicijatorica je i aktivna članica više kolektiva. U Ediciji Jugoslavija objavila je i uredila dvojezičnu (srpskohrvatsko-englesku) knjigu "Nepredvidiva prošlost budućnosti, o političkom potencijalu utopije". To izdanje, koje je realizirano uz podršku ljubljanske Založbe Sophia, bilo nam je povod za ovaj razgovor.

Kako je nastala knjiga "Nepredvidiva prošlost budućnosti, o političkom potencijalu utopije"? Tko je pretpostavljeni autor dječjeg romana "Šetnja kroz budućnost"?

Knjiga je nastala saznanjem otkrića Biljane Andonovske, istraživačice u Institutu za književnost u Beogradu koja je tražila neke sasvim druge sadržaje u dečijoj periodici sa početka 20. veka, a naišla je na do tada nepominjani dečiji socijalni naučno-fantastični roman "Šetnja kroz budućnost" koji je potpisan anonimno (Mala Zora), a koji je izlazio u  časopisu Budućnost, zabavno-poučnom listu dece organizovanih radnika, prvom komunističko-proleterskom časopisu za decu u Kraljevini SHS. U romanu se govori o snu glavne junakinje u kome ona prisustvuje nastavi u prirodi, kroz umetnost, gde devojčice voze električna kola i gde je deci dozvoljeno da misle.

Sadržaj romana je toliko zapanjujući za 1924. godinu u Kraljevini SHS, u vreme trajanja Obznane, naredbe vlade Kraljevine SHS od 29. decembra 1920. o zabrani legalnoga delovanja Komunističke partije Jugoslavije, a koja je donesena nakon neočekivanoga uspeha KPJ na izborima za Ustavotvornu skupštinu i socijalnih nemira, koji se još nisu bili potpuno smirili nakon Prvog svetskog rata. Veoma je moguće da je urednik dečijeg časopisa Budućnost, nepravedno zaboravljeni Dragutin Vladisavljević, pretpostavljeni autor romana "Šetnja kroz budućnost", lekar, pedagoški vizionar, aktivista i prevodilac prvog skraćenog izdanja "Kapitala" na srpsko-hrvatski jezik (1900.), stupio u kontakt sa Međunarodnom ligom za novo obrazovanje nastalom posle Prvog svetskog rata i tog masovnog sunovrata čovečanstva, i tako doneo ovaj vetar u Beograd 1924.

Što vam znači kad kažete da su Vera Pavlovna i Mala Zora zaspale?

Proučavanje žanra utopističke naučne fantastike, tačnije podžanra koji čine naučnofantastični romani čija radnja počinje onog trenutka kada glavni/a junak/inja pada u san i budi se u "snu na javi", u Arkadiji, nekoj vrsti fantazmatskog, idealnog vremensko-prostornog pejzaža, što je upravo slučaj sa Malom Zorom, nemoguće je bez pominjanja neizbežnog amblematskog romana, poznatog i pod nazivom "Četiri sna Vere Pavlovne", tačnije knjige Nikolaja Černiševskog "Šta da se radi?: pripovetke iz života novih ljudi" (1863.), a koji u srce svoje naracije upravo smešta progresistički san glavne junakinje. Knjiga-sanovnik Nikolaja Černiševskog "Šta da se radi?", jedna od knjiga koja je inspirisala neverovatno velik broj odgovora-varijacija – istoimene knjige napisali su Svetozar Marković, Tolstoj i Lenjin – a koje su sve zajedno ostavile nesumnjiv uticaj na tok svetske istorije, postavši time još jedna od knjiga utopijske fantastike koja je imala (in)direktan uticaj na političku i revolucionarnu praksu novog sveta. Sama knjiga "Šta da se radi?" pisana je u ćeliji petrogradskog zatvora u kojoj je Černiševski bio zatvoren zbog svojih naprednjačkih i revolucionarnih ideja, a sadrži zapravo zbornik četiri sna junakinje Vere Pavlovne, vesnice idealne vizije ljudske egzistencije koja se poboljšava životom utemeljenim na slobodnom, kreativnom radu i socijalističkim principima.

Detalj iz knjige "Nepredvidiva prošlost budućnosti, o političkom potencijalu utopije"

Štrajkovi đaka i šegrta

Đački štrajkovi su zbilja fikcije?

Posebno poglavlje mog uvodnog teksta pripada štrajkovima đaka i šegrta, kao fantastike života i gotovo fiktivnih delova zbilje u kojima se čitav jedan poredak okreće naopačke. Zahvalna sam Danielle Ranciére, filozofkinji koja je i sama bila predavač u gimnaziji, a koja je pisala u 3. broju revije Les Révoltes logiques, 1976, čiji je jedan od urednika upravo bio i njen suprug Žak Ransijer, o đačkim štrajkovima u Velikoj Britaniji 1911. Iako su ovi štrajkovi nastali na talasu većih pobuna koji su najavljivali generalni štrajk, revolt učenika je svakako bio najneočekivaniji. Zahtevi đaka štrajkača u Britaniji sažeti su u parolu "Manje batina, više gumica!"

Štrajk šegrta u nas, koji bi mogao biti pandan britanskom štrajku učenika po svojoj neočekivanosti očiglednog, tj. mogućnosti da se najmlađi i najslabiji pobune, nadovezuje se na serije natpisa iz tadašnje štampe koji govore o bespomoćnom položaju dece na obuci, čime se štrajk najmlađe populacije čini još nezamislivijim i važnijim. "Šegrt – dete ulice", "Šegrt koji je svoje bekstvo pokušao da predstavi kao samoubistvo", "Opet nestao jedan šegrt", "Samoubistvo preosetljivog frizerskog šegrta", "Osveta dvojice šegrta", samo su neki natpisi u Politici, dnevnom listu u periodu između 1935. i 1939. godine.

Što vam znači zapitanost: čitati i(li) živjeti naučnu fantastiku?

Snovi na javi, snovi za novi, pravedniji, harmoničniji svet, odigravali su se kroz istoriju, kako u "fikciji stvarnosti", neplaniranim iskakanjima iz zadatih linearnih vizija progresa i/li stagnacije, tako i često prvo na malim scenama književnih fikcija, da bi svoju "reprizu" doživljavali na velikoj sceni života: u praksi zaživljenosti ideja koje je fikcija zagovarala. I pored toga, književne i epistolarne utopističke vizije budućnosti, nailazile su na velike otpore među misliocima radikalnih društvenih promena. I dok je Karl Marks u jednom pismu Arnoldu Rugeu otvoreno pozivao protiv Kabeovog "Puta u Ikariju", u istom duhu, Engels u čuvenoj brošuri "Razvitak socijalizma od utopije do nauke iz 1888. presuđuje utopijskim tendencijama, zaključujući da je preduslov socijalizma kao nauke da se on postavi na "realno tlo". U ostvarenju tog cilja smetaju mu, zaključiće Engels, potapanje vizija u vode utopija, koje čine da "pojedini sastavni delovi u toku rasprave gube oštrice određenosti, kao što šljunak gubi svoje oštrice u potoku".

No, i pored Marksove i Engelsove kritike svakog idealizma, Hegelove teze o svetu "postavljenom naglavačke" na primeru Francuske revolucije, značiće, kako i sam Engels zaključuje, realizaciju tvorevina ljudskog mišljenja i principa otkrivenih mišljenjem kao osnove celokupnog ljudskog delovanja i udruživanja, a koje će ne jednom zbaciti okove nepravde i koncipirati društvenu jednakost upravo kroz "predumišljaj" fikcije. Drugim rečima, njihovoj realizaciji prethodiće tvorevine ljudske mašte, imaginacije i mišljenja koji prate u stopu "realne pokrete".

Naši eksperimentalni kursevi koji obuhvataju znanje kao sveobuhvatno polje i ne polaze od separacije između onih koji znaju i oni koji ne znaju, daju izuzetne rezultate u smislu samopouzdanja i emancipacije polaznika i eksperimentatora

Objasnite nam izraze komunizam fikcije i fikcija komunizma.

Ako je komunizam sivi bezlični predlog, izgubiće zamišljenu bitku, poručuje Frederik Lordon u "Figurama komunizma". Upravo zato mnogo figura i slika koje nudi komunistički naučno fantastični dečiji roman "Šetnja kroz budućnost", kao i mnoge druge utopije, ostaju ti važni znakovi u daljini, prema kojima možemo da orijentišemo svoju političku imaginaciju i realnu akciju. Celokupna "Šetnja kroz budućnost" i "ondašnjost" Male Zore i njenih savremenika, kao i nas, njenih današnjih čitalaca, navešće nas na zaključak o važnosti komunističkih fikcija, od kojih mnoge ni sto godina kasnije ne uspevaju da se uruše ni evaporizuju te izgube na svežini. U vremenu pisanja mog uvodnog teksta za knjigu o kojoj govorimo, u vremenu neke vrste zaživljene distopije: socijalne, i ne samo fizičke distance, svetske pandemije i nemoći celokupnog čovečanstva da se od iste zaštiti, kao i usled toga svih amplificiranih starih ili novonastalih kriznih narativa – nezaposlenosti, masovnih problema mentalnog zdravlja, problema novih i starih ratova, prisilnih migracija, nerešenog pitanja ravnopravnosti žena i nasilja nad njima, ekoloških katastrofa, nepoverenja u vladajuće strukture, problema organizovanja obrazovanja u novonastalim situacijama, sve češćeg zaduživanja studenata i podizanja školskih kredita za potrebe školovanja – reklo bi se da destruktivna i rezignirajuća realnost, više nego ikada žudi za fantazmatskim ne/i/gde kao potrebnim odmorištem i polaznim tačkama promišljanja celokupne rekonfiguracije postojećih odnosa u svetu.

Što je "Doktorat za jednu noć"?

Doktorat za jednu noć ("PhD In One Night") je međunarodna samoorganizovana i (uglavnom) samofinansirana platforma za estetsku eksperimentaciju koju koordiniram već petnaestak godina kao kolektivnu akciju novih načina prenošenja znanja kroz učenje posmatrano kao umetničku kreaciju i kao neočekivani proces spajanja "nespojivih" elemenata ili teritorija (sa)znanja. Kroz dosadašnja dragocena iskustva u kojima smo sa kolektivom edukatora/eksperimentatora radili  na patentiranju i eksperimentisanju s novim, alternativnim, indisciplinarnim metodama podele i razmene znanja, eksperimentisali kako kroz umetnost – skulpturu, elektro-zvučne instalacije, kolaže, ples, baštovanstvo – učiti i saznavati druge discipline – matematiku, geometriju, francuski jezik, fikciju, filozofiju i još puno toga. Naši eksperimentalni kursevi, koje smo držali najviše u Finskoj (srednjim školama i univerzitetu te Akademiji umetnosti) i širom Evrope (osnovne škole, Akademije umetnosti, univerziteti), udaljena ostrva (Vis), kao i u migrantskim centrima (opismenjavanje na francuskom jeziku kroz savremeni ples i kolaž) pokazali su da ovakvi kursevi koji obuhvataju znanje kao sveobuhvatno polje i ne polaze od separacije polja znanja, kao ni od separacije između onih koji znaju i oni koji ne znaju, odnosno onih koji su sposobni i onih koji nisu, daju izuzetne rezultate u smislu samopouzdanja i emancipacije polaznika i eksperimentatora, a i u postignutim rezultatima obrazovnog procesa. Oni su ta škola najboljeg u nama i pokazuju da svako poseduje potencijal za mnogo toga i zna već mnogo toga što je potrebno aktivirati.  A zajednica emancipovanih je zajednica eksperimentatora, kako nam poručuje neprestano Ransijer.

 

Zagonetna škola budućnosti

Biljana Andonovska napisala je uvod u "Šetnju kroz budućnost". Što za nju znači "Stanica za proučavanje dečjih sposobnosti" koja se u romanu spominje?

Najvažnija vaspitno-obrazovna stanica "zagonetne škole" budućnosti jeste "Stanica za proučavanje dečjih sposobnosti", gde deca uče odrasle kako da im se obraćaju tako da ih ova razumeju, i gde se deci dopušta da spontano iskažu šta ih zanima i za šta su sposobna, kako bi to potom bilo društveno podržano i podsticano u daljem procesu obrazovanja i usavršavanja. Ovaj deo nastave izvodi se u velikim salama za vežbanje u raznim praktičnim sposobnostima, u svojevrsnoj "školi igračaka", gde deca imitiraju svet odraslih, "prave sami šta i kako znaju", ispoljavajući svoje prirodne sklonosti, na osnovu čega će potom biti preusmereni u odeljenje za tehniku, zanate, nauku i filozofiju, umetnost itd. Predstavljajući školu budućnosti, Vladisavljević nastoji da narativno konkretizuje mnoge važne momente socijalističko-komunističke pedagogije. U komunističkoj školi deca se ne smeštaju u unapred spremljene šablone, već se prate njihovi impulsi, darovi, intuicije, sve dok učenje-rad ne počne da proizvodi čisti užitak. To je i jedan od vrhunaca ovog dela narativa – trenutak kad Mala Zora oseti da počinje da joj se "uslađuje" u tom "dečjem raju", poručuje nam Biljana Andonovska u propratnom tekstu.

U romanu su odrasli umnogome prepustili djeci da rade na samoodgoju, no oni su pozadini prisutni kao stalni nazor. Kako vidite to proturječje?

Nadzor odraslih mi se čini kao metafora nužnog prelaznog perioda ili eventualno kao figura enigmatičnog "učitelja koji ne zna". To bi mogle da budu figure-garanti da će se zaista obaviti samopodučavanje, da će se stići do zadatog cilja, uz naravno otvaranje prema zadatom horizontu samoorganizujuće zajednice svih, koja će se dogoditi kada eksperiment bude prešao u kanon, u društvu u kome vlada hipoteza poverenja, odnosno u kome odrasli nisu više nadzor nego jednaki članovi društva jednakih. Nadzor odraslih u imaginariju autora "Šetnje kroz budućnost" može još da bude i pokazni modul dece koja upravo dozvoljavanjem prismotre daju na znanje odraslima da mogu veoma lako i bez njih.

Kome je ovaj dječji roman danas namijenjen? Ima li šanse da on stigne i do današnje djece i kako?

Roman kao i cela knjiga oko romana je namenjena svima, ma gde da se nalazili, s obzirom na to da postoji pretpostavka da ovakav roman jeste jedinstven po mnogo čemu u svetu, dakle cilj nam je da ga što vise ljudi otkrije. Ali pre svega, u kapitalističkom društvu distopije i zakočenosti, u kome se komunistički narativ koristi kao baba roga za plašenje male dece i odraslih, dragoceno je pokušati putem i oko ove knjige, širom sveta, pokretati razgovore na temu revolucionarnog potencijala utopije i svakog vida samoautorizovane fikcije kako bi se u "danu mrmota" u kome živimo, konačno stvari postavile naglavačke, što je po meni jedino moguće rešenje da se preživi ovakav svet oko nas i mi u njemu.