Mnogi su skloni situaciju sa protestima u Crnoj Gori kontra usvojenog Zakona o slobodi veroispovesti usporediti sa dešavanjima sa kraja 1980-ih, kad je tzv. antibirokratskom revolucijom počelo čišćenje nepoželjnih kadrova. ‘Dešavanje naroda’, tako su ga zvali, a taj narod se dešavao i Novom Sadu. Više od tri decenije posle Novi Sad u neku ruku opet postaje centralno mesto srpskog nacionalizma. O tome smo pričali sa Laslom Vegelom, piscem, jednom od novosadskih legendi i jednim od najboljih hroničara, ali i kritičara grada za koji kaže da više nije njegov, ali opet da bez njega ne može.

Manjine su, naročito posle 1990-ih, prepolovljene. Tako da one više ne igraju značajnu ulogu ni u Novom Sadu, pa ni u Vojvodini. Prema tome, radi se o nacionalizmu koji je umislio da ima neprijatelja

- Više ne mogu da prepoznam ljude koje sam poznavao. Stvari su se promenile i dosadno je. Ne pojavljuju se nove snažne ideje, novi pokreti. Novi Sad je jako uspavan. Možda nikad nije bio toliko uspavan - kaže nam Vegel.

Čini se da živost pokazuje na drugačiji način: sve je veći broj desničarskih organizacija, ulice vrve nacionalizmom?

Živ je jer ima jedna generacija koja još nije definisala sebe i koja pokazuje jedan spoljni aktivizam. Naoko pokazuje živost, ali i to je uspavana generacija. Ne pojavljuju se sa novim idejama, nema generacijskih sukoba. Grad se sve više provincijalizuje, pa i omladina sa njim. Nisam video da mlad svet protestvuje u Novom Sadu. Ne mislim samo u političkom smislu, nego da traži neki drugi put i oseća neke zapreke. Oni žive u vakuumu i ova živost što postoji, to je prividna živost.

U klopci mrtve prošlosti

Koliko ona ima veze sa ‘Nesahranjenom prošlošću’, kako se zove vaša najnovija knjiga koja tek treba da izađe na srpskom? Koliko je ta živost ona iz prošlosti, koja nas spopada iz raznih ćoškova?

Mi bežimo od sopstvene prošlosti. Možda ima i razloga, ali to je veliki međugeneracijski problem i to traje duže vreme, ne samo u poslednjim decenijama. U celoj Jugoistočnoj Evropi, a posebno Vojvodini, nijedna generacija nije uspela da završi svoju priču. Uvek je prekinuta, morala je da započne jednu novu eru. I to je tako još od 1918. Onda je došla 1941, pa 1945, onda 1989. To su bili suviše veliki lomovi. Nijedna generacija nije mogla da sahrani svoju prošlost dostojanstveno, nego su je ostavljali kao leševe. Prošlost je jedna vrsta leša koji bazdi i mi bežimo od njega. To je suština nesahranjene prošlosti. Mi smo, u stvari, u klopci mrtve prošlosti ili prošlosti koje se odričemo. Već krajem 1980-ih očevi su se odrekli svoje prošlosti za vreme Jugoslavije. Nosimo u sebi sve laži 20. veka. To važi za čitavu Jugoistočnu Evropu, ali Vojvodina je specifični prostor koji je uvek bio migrantski, gde se stanovništvo prebrzo menjalo, gde su se sistemi menjali ideološki i etnički i zbog toga mi više osećamo taj teret krvavog 20. veka.

Da li kroz ovo možemo sagledavati činjenicu da se vrlo često Novi Sad spominje kao jedna od centralnih tački srpskog nacionalizma?

Da, ali to je dosta paradoksalni nacionalizam, zato što se bori protiv svoje tradicije. Srpska kultura u Novom Sadu se bori protiv jedne tradicije koja je isto srpska. Tu može nacionalizam da se razvije jer je bez rizika. Manjine su, naročito posle 1990-ih, prepolovljene. I to traje. One su sad praktično više ukras koji bi trebalo čuvati, ali se ne čuvaju. Tako da manjine više ne igraju značajnu ulogu ni u Novom Sadu, pa ni u Vojvodini. Prema tome, ovo je nacionalizam koji je umislio da ima neprijatelja.

Što se tiče struje koja je kritikovala NIN-ov žiri, jedan književnik ne bi trebao da se ponaša kao političar, nego da napiše takvu knjigu da bude slavljen u celoj Evropi. Očekujem da će oni napisati značajne tomove i to će onda Handke da promoviše u Nemačkoj

U Istočnoj Evropi postoji jedna nova pojava, da glavni gradovi, od Varšave, Praga, Budimpešte, sve više postaju levi, kosmopolitski. Na najnovijim izborima u tim zemljama ispalo je da se glavni gradovi ne slažu sa autokratskim sistemom. Ti znakovi se pojavljuju i u Beogradu. Oni su konfuzni, ali su ipak znakovi. Stoga mislim da Novi Sad igra jednu čudnu ulogu kao kontrapunkt Beogradu, kao opomena, kao poruka. I Novi Sad, bar politička elita u njemu, želi da bude jedna vrsta krajnje desnice koja želi da smiruje beogradske subverzije. Novi Sad igra ulogu kojom, prvi put u svojoj istoriji, u odnosu na Beograd postaje retrogradan. I to je nešto novo. To je ta retrogradna ideja koja u tom vakuumu, u izgubljenom identitetu lako može da se razvije i to će trajati dok Novi Sad ne dobije novi identitet. Ali ne vidim težnje koje bi ga formirale. Novi Sad se odriče sopstvene tradicije i tranzicije.

Pisali ste ‘Šta je Evropa danas’. Koliko ta Evropa sve više postaje isključivo grupa nacionalnih država?

EU je velika ideja. Stvorila je mir u Evropi, sem na našem Balkanu. Ima bezbroj pozitivnih i vrednih stvari, ali je ona ipak savez nacionalnih država, gde svaka država ima pravo veta i to dovodi do krize. Evropa će biti sve slabija, nemoćnija i ta kriza će pojačati ekstremnu desnicu i evroskeptike. Međutim, ako se EU raspadne, onda se možemo pripremiti za neki rat. Ne kažem da će biti onakav kakav je bio Prvi ili Drugi svetski, ali neka vrsta digitalnog rata je moguća. Ako se raspadne EU, čeka nas dosta crna budućnost. Ne samo u kulturnom i ideološkom smislu nego i ekonomski. Slaba EU će oslabiti i nacionalne države.

Koliko je Mađarska sa Orbanom model u koji Evropa tone?

Mađarska je neverovatno pitomo, bez konflikata, prešla iz jednopartijskog u višepartijski sistem. Nisu se borili za demokratiju, jednostavno su dobili demokratiju kao poklon od jedne intelektualne elite koja je sela za sto i dogovorila se oko tranzicije. Ali ako je nešto poklon, onda čovek možda i ne zna da ga vrednuje. Poklon uvek ima i neke mane. Odjednom smo videli da on nije takav kakve su bile nade. U Mađarskoj je bilo velikih snova da će živeti kao u Austriji, ali to se nije desilo niti će se desiti. Razočarali su se u poklon, pa se onda teži nečem drugom. A to vodi iluziji da će doći pravičan autokrata koji će ponovo da deli istinu i koji će napraviti društvo koje će se zasnivati na istini. Mnogi ljudi koji glasaju za autokrate to rade iz najboljih namera, ali i sa dobrim namerama se stiže u pakao. Mađarska je dosta raslojena, permanentno se povećava razlika između siromašnih i bogatih, a sa druge strane postoje dva društva. Jedno je više levo, liberalno orjentisano, a drugo nacionalno i nikako da nađu zajednički jezik, ali to ne vredi samo za Mađarsku nego za sve postkomunističke zemlje. U Srbiji sve otežava i raspad Jugoslavije. Mi imamo i taj teret, a raspad ni danas nije razumno sahranjen, već se svaki dan pojavljuje kao neka vrsta leša.

Leša koji bi na neki način mogao isplivavati i dovesti do reprize 1990-ih, iako to više nije ista država?

Srbija mora da se pomiri sa tim da nije velika država, da nije ekonomska velesila i da se broj stanovnika rapidno smanjuje. Ima konflikt sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom, a tu je i Kosovo. Suviše konflikata za jednu malu državu. Da li ona može to da izdrži? Da li danas radikalno nastrojeni ljudi vode sopstvenu domovinu u propast? Neprijatelji države nisu oni za koje vlada kaže da su neprijatelji, oni su dosta nemoćni. Neprijatelji su unutar vladajućeg sloja, ti radikali koji vode ovu državu u sve teže i teže situacije. A da ne govorimo o tome da treba bar 30 godina intenzivnog rada da bi se nadoknadilo izgubljeno u ratovima, ali sa jednom razumnom politikom. Mi to nismo postigli i verovatno će još nekoliko generacija plaćati ratove 1990-ih. Oni će imati dugove i kako da idu u nove konflikte? U Srbiji i u celoj Istočnoj Evropi trebala bi jedna nova generacija koja će nas da izbriše i neka nas zaboravi.

Ćosićevi epigoni

Gde je tu uloga intelektualaca? Oni bi mogli i morali biti ti koji će predvoditi taj talas, ali od Memoranduma SANU do danas nije se puno promenilo…

Intelektualci su osetili da nemaju moć preko svojih romana, svog duha, pa su se latili politike, približili politici. Nisam za apolitičkog intelektualca, ali slažem se sa Kamijem da ako se suviše udalji, onda će da se smrzne, a ako se suviše približi, onda će da izgori. U višepartijskom sistemu je uloga intelektualaca sasvim drugačija nego u jednopartijskom, a mi smo ušli u višepartijski sistem sa jednopartijskom refleksijom. Smatrali su da su oni ti koji daju legitimitet vladajućoj političkoj klasi, ali prevarili su se. Danas se legitimitet dobija na izborima, a intelektualac može da služi kao dekoracija. Intelektualac je seizmograf društva, uloga mu je da pokaže gde je istina, gde je glupost. Seizmografu samo smeta blizina vlasti. Mora biti kritičan i prema vlasti. Intelektualci su 1980-ih šurovali sa političarima, kojima nisu bili potrebni. To se i vidi. Milošević nije ozbiljno shvatao intelektualce. Kad je trebalo, odrekao se i Dobrice Ćosića, bez razmišljanja. Ćosićeva paradigma je poučna za svakog intelektualca. On je možda tragična ličnost, ali i poučna.

Koliko su zaista naučili tu lekciju? Nekako je Ćosićeva premisa da je Republika Srpska jedina ratna pobeda Srbije koja je opstala. I po reakciji velikog broja ‘intelektualaca’ protiv žirija za dodelu NIN-ove nagrade vidimo da je ta matrica koju je proizveo vrlo živa. Nisu li oni samo nastavljači Ćosićeve politike i samim tim najgori đaci?

Više epigoni nego đaci. Ono što je Dobrica radio bila je tragedija, a ovo je komedija. Književnik mora da ima dostojanstvo. Nikad se ne buni protiv žirija koji nije tebi dodelio nagradu nego nekom drugom. To je zlatno pravilo, to voli i publika. Njihova reakcija otvara drugo pitanje. Struja koja je kritikovala žiri misli da treba veći naglasak stavljati na nacionalno bivstvovanje, a jedan književnik ne bi trebao da se ponaša kao političar, nego da napiše takvu knjigu da bude slavljen u celoj Evropi. Učiniće tako veliku stvar za svoju naciju. Očekujem da će oni napisati značajne tomove i to će onda Handke da promoviše u Nemačkoj, ali treba napisati to delo, to žiri neće napisati umesto njih.

Vratimo se Novom Sadu. Još 1966. napisali ste ‘Memoare jednog makroa’, a Aleksandar Tišma je govorio da je to prva urbana hronika grada. Danas je Novi Sad samo jedan od gradova koji živi ‘filosofiju palanke’?

Tad je Novi Sad bio važan grad, ne samo u Jugoslaviji. Novi Sad je imao velike čari i vrednosti. Imao je časopise – ‘Simpozijum’, ‘Polja’, Tribinu mladih, festivale jugoslovenskog karaktera. U tom romanu ima jedno subverzivno nezadovoljstvo mlade generacije, što se videlo 1968. Imao sam neki predosećaj. Baš je jedan mađarski kritičar pričao na jednom savetovanju u Novom Sadu da će jedan od junaka ‘Memoara jednog makroa’ napisati taj roman o Novom Sadu. Nije taj roman napisao taj junak nego ja. Napisao sam ‘Neoplantu’, od koje je napravljena i predstava. Ako sveukupno gledamo, ceo svoj život posvetio sam Novom Sadu. Novi Sad je topos i u drugim romanima, to je mesto koje osećam kao kuću dok pišem. Naš odnos je složen. Meni je jako teško sa njim, ali još teže bez njega. Ne znam šta bih bio bez njega i žao mi je da gledam njegovo propadanje. Dugo sam verovao u to da ako se užurbanim tempom Srbija priključi Evropi, Novi Sad će vratiti svoj stari sjaj, pronaći neki svoj kontekst u EU-u. Kao što ga je pronašla Rijeka, kao grad kulture. A i ona je bila rub bivše Austro-Ugarske. Šta je reklo to otvaranje? Da se ne odriče tradicije. Rijeka je hrvatski grad, ali se ne odriče tradicije, nego sa tom tradicijom ulazi u hrvatsku kulturu, a isto tako poslala je i poruku Evropi. To otvaranje je bilo poruka Evropi da se vratimo pravoj evropskoj tradiciji zasnovanoj posle Drugog svetskog rata, a to je antifašizam.

Novi Sad je naredne godine Evropska prestonica kulture. Rijeka kroz svoju priču pokušava tu tradiciju da oživi, iako radna mesta i ljude ne mogu da vrate, ali mogu da ih komemorišu i ukažu na postojanje. Kako Novi Sad iskorišćava tu šansu?

Bio bih najsretniji kad bi Novi Sad tu šansu iskoristio. Nemam ni formalne ni neformalne veze sa tom grupom. Informacije su šture, apologetske. Prerano je da sudim da će to biti negacija te tradicije. Bilo bi mi jako drago da naprave preokret i subverziju i da isto kao u Rijeci to bude jedna antifašistička, evropska i internacionalna kultura. No bojim se da je to moja iluzija.