Književni prevodi su i dalje nasušna potreba, naročito manjih kultura. Prevođenje se često upoređuje sa mostovima, uz isticanje njihove utilitarne plemenitosti (povezivanje udaljenog) – mada se zaboravlja ona vijetnamska poslovica koja savetuje da se ne bude most, da ne bi svi po tebi gazili. I po prevodima svi ‘gaze’: izdavači koji izrabljuju prevodioce, posebno sa engleskog jezika, angažujući često neiskusne i neuke, koliko i čitaoci kojima je original često nedostupan ili pisan na njima ‘apartnom’ jeziku. A književni prevod je kreacija svoje vrste, mnogo više od prezrene književne kritike, iako obe imaju isti zadati okvir i cilj, kao što im je interpretacija (adaptacija) osnovni metod. Koliko su pisci i spisateljice dobri prevodioci? Pa, umeju da budu.
Jedan od takvih je (bio) Danilo Kiš. Lako je stati iza takve tvrdnje a bez podilaženja i izlišne glorifikacije pisca koji je već deo književnog kanona i školske lektire (u Srbiji) i, što je važnije, čija dela se iznova štampaju, koja čitaju i tzv. obični čitaoci i pisci, o kome se frekventno pišu naučni radovi, i sve to kako u post-yu regiji tako i kojekuda vani. Ono što je odlikovalo Kišov autorski rukopis, semantička preciznost, floberovski odnos prema jeziku pripovedanja i sklonost stilskim modifikacijama u svakoj svojoj novoj knjizi, jasno se vidi i u njegovim prevodima, koji su zapravo većinom prepevi. Kao da je Kišu prevođenje poezije ili drame u stihu pružilo priliku da se pod maskom prevodioca ‘autuje’ kao pesnik, kao i da prevodom učini da zavibrira za nijansu ili dve jače žica sentimentalnog, čega se klonio u simfonijskom intoniranju rečenica u svojoj prozi.
Poznato je da je prevodio sa francuskog i mađarskog jezika, ali i sa ruskog, istina pojedinačne pesme (Osipa Mandeljštama, Marine Cvetajeve, Jesenjina), kao i kratke priče Lava Konsona. Svojevrsni kuriozitet je da je sa ruskog preveo stihove u romanu ‘Petrograd’ Andreja Belog. Dakle, nije se libio da prevodi klasike, već prevedene, pa tako i pesme Bodlera, Pola Verlena, Žaka Prevera i Šandora Petefija ili Molijerovu komediju ‘Don Žuan’. I sâm sam u drugoj polovini 1990-ih spremao francuski klasicizam iz njegovog prevoda Kornejeve drame ‘Sid’. Kao prevodilac Kiš je upamćen možda najviše po prevodima knjiga Rejmona Kenoa: ‘Stilske vežbe’ i ‘Caca u metrou’, koje su doživele brojna izdanja i pozorišne inscenacije. Manje su poznati drugi njegovi prevodi: Lotreamonovih ‘Maldororovih pevanja’ i ‘Pisama’, drama Ežena Labiša ‘Kasica prasica’ i Žana Ipolita Tiserana ‘Poslednji dan na smrt osuđenog’ ili novele ‘Čudnovata usamljenost’ Filipa Solersa (koju je preveo zajedno sa Mirjanom Miočinović). Ili sa mađarskog, pored knjiga pesama Endre Adija ‘Na čelu mrtvih’ i ‘Krv i zlato’, što je možda šire poznato, Kiš je preveo knjige poezije: Atile Jožefa ‘Noć predgrađa’, ‘Strmom stazom’ i ‘Borska beležnica’ Mikloša Radnotija, Đerđa Petrija ‘Večni ponedeljak’ i ‘Zoo’ Ota Tolnaija. Zanimljivo, sa Nadom Bojić Kiš potpisuje prevod knjige Bernara Anri-Levija ‘Pohvala intelektualaca’.
Još 1969. godine Kiš je preveo dramu Remoa Forlanija ‘Rat i mir u kafani Snefl’, francuskog dramskog i proznog pisca, scenariste i filmskog kritičara poluitalijanskog porekla (1927-2009). Dramu koja se ove godine pojavila kod izdavača Kiša iz Novog Sada, u okviru edicije ‘Veliki prevod’, na koju takođe skrećem pažnju, jer je objavila prevode nekih drugih pisaca: na primer prevod Aleksandra Tišme knjige Tibora Derija ‘Niki – priča o jednom psu’, prevod Vitmenovih ‘Vlati trave’ Ive Andrića, Tina Ujevića i Tihomira Vučkovića ili Deblinove ‘Bajke o materijalizmu’ u prevodu Vojislava Despotova itd.
Čudna (ili predvidljiva) je sudbina Forlanijeve drame koja posredno udara na francusku mitomaniju i nacionalnu sujetu smeštajući radnju u okupirani Pariz tokom Drugog svetskog rata. Štampana i izvedena je svega jednom, kako nas obaveštava beleška Mirjane Miočinović. I srpski izdavač od svih francuskih autora jedino za nju nije dobio finansijsku potporu. Eto nauka: ko se drzne na mitomahiju, to svojevrsno bogoborstvo nacionalističkih društava, čeka ga Kavkaz prećutanosti i dubok bibliotečki mrak. Ali čekaju i srodnici po duhu, ‘biseri rasuti po celom svetu’, kako peva Bajaga, koji će ga jednom iskopati, kao Bili iz ‘Maratonaca’, i ponuditi urbi et orbi (kao klin u čorbi) retkim svojim jeretičkim saputnicima.
Drama ‘Rat i mir u kafani Snefl’ napisana je u stihu i prevedena govorno-lascivnim idiomima tako aktuelnim i bufonerijski efektnim da se autor pogovora Predrag Čudić ‘uplašio’ da li je tekst originala tako dobar kao u prevodu. A u drami naturalističkog bekgraunda koja nema simpatija za ‘ponižene i uvređene’, u toj crnoj komediji sa natruhama teatra apsurda smeštenoj u stalni mizanscen zabačene kafane, protuve ne piju čaj nego vinca rumena. Kriju se od okupatora i mobilizacije i hule na sve, od Jevreja koji ‘drmaju svetom’ do rata koji im diše za vratom. Nasilnom antisemiti biće dodeljene antiratne tirade koje skrivaju njegovu ciničnu samoživost. I sam maršal Peten zakucaće im prerušen jedne večeri na vrata, da se, putnik iz Višija, lično uveri kako mu živi puk, dezorijentisani vitez i senilni kvisling, izložen više podsmehu nego preziru. Posetiće ih, istina ne svojom voljom, Musolinijev leš, persona muta, koji je jedan lik osvojio na kocki, ponevši ga sa sobom ne bi li zaradio novac javno ga izlažući kao redak objekat u cirkusu. Iako nisu svi likovi probisveti, pa ni ovi koji to jesu nisu samo to, kao da Forlanijeva drama poentira o niskostima ljudske prirode koje naročito dođu do izražaja i umnože se u egzistencijalno graničnim situacijama. Kada proradi životinjska borba za opstanak, a uniforma pruži izgovor za sadizam, nema heroja – ima samo preživelih, onoliko koliko ih pretekne.
