Kada se dokazani naučnik u poznim godinama dohvati literature, to obično ne sluti na dobro. Međutim, nije uvek zlokobna slutnja jača od nade, kako je voleo da ‘besedi’ uvek zabrinuti ‘veliki nacionalni pisac’, jedan od sporednih likova romana ‘Ravnoteža’ Svetlane Slapšak. Romana koji nije fikcionalni prvenac ove političke antropološkinje, feministkinje, poznavateljke antičke starine i kulinarološkinje, autorke proze za decu ‘Leon i Leontina ili Priča o istrajnosti’. Druga manje poznata činjenica o ‘Ravnoteži’ je da je počela kao disbalans, tj. da je napisana još polovinom 1990-ih godina i da tada, po rečima autorke, nije postojalo interesovanje kod izdavača u Srbiji da je objave. Tako dobijamo paradoks svoje vrste, roman objavljen dve decenije nakon što je napisan koji dobija dve zapažene nagrade: Vitalovu u Srbiji i regionalnu, ‘Mirko Kovač’, u Rovinju.
Razume se, tadašnja aktuelnost romana danas postaje evokacija ili zakasnelo ‘svedočanstvo’, kako Dragan Velikić u ulozi blurb-recenzenta vidi noseći narativ ‘Ravnoteže’, ali inicijalna parodijska invektivnost ostaje i danas izvor malicioznog uživanja u rvanju Dobrice Ćosića sa pripovednim stilom i smislom rečenica. Još po nečemu je roman ‘Ravnoteža’ osoben: deleći preovlađujući poetički profil epohe, nudi angažovanu postmodernu u jednom džender osveštenom i feministički borbenom duhu, što je uvek tako bolno nedostajalo tunjavom&sladunjavom proznom ženskom pismu u Srbiji.
Ovo nije ‘roman o ženama’, kako vele korice, već roman u kome je autorka ciljano svoje ženske likove načinila glavnim (ne i jedinim) junakinjama svoje proze. U ratom okupiranom Beogradu, gde je Beograd taj koji osvaja i destruira po bratskom komšiluku, ali i trpi štetu zbog toga, grupa junakinja romana Svetlane Slapšak gotovo da predstavlja malu ćeliju pokreta otpora, čiji je aktivistički recept univerzalno primenljiv. Ključni fenomen je prijateljska solidarnost i međusobna ispomoć, koja obuhvata kontinuiranu brigu o poznanicima i ponekom nepoznatom: ratnim izbeglicama, smrtno obolelim i narko-ovisnicima, što ‘Ravnoteži’ pribavlja notu utopijskog romana. Reč je o složenom porodičnom i društvenom romanu, čija fabula usled množine likova i njihovih pojedinačnih životnih krivulja deluje nedovoljno razvijeno i prebrzo dovršeno, ali ja bih ovde izdvojio tek njegove osobenosti u koje spada oblikovanje i individualizovanje likova životinja, najviše mačaka, kao i, sa druge strane, predočavanje homoseksualnih veza. Beogradski ‘bestijarijum’ obolelih i drugačijih, nad kojim bdi kolo feminističkih sestara (i erotski aktivnih gospođa), proširen je jugoslovenskim i egzilantskim miljeom radnje (Dalmacija, Slovenija, Sarajevo, Kanada, Mađarska). Uz povremenu eruditsku glazuru (monološki esej o usponu i padu šarma beogradskog duha ili danteovska šetnja po izohipsama limba noćnog Beograda 1990-ih) sve to preti da eksplodira obiljem ispod opne ‘Ravnoteže’.
Koncept romana ‘3 u 1’, koji ističe Velikić, ‘parodija, pastiš i svedočanstvo o 90-im’, vidljiv golim okom u ‘grafičkom plesu’ različitih fontova, i nije tako osoben, ali su i parodija i pastiš racionalnog sentimentalizma sestara Bronte efektno izvedeni. Zapravo, tek pastiš uspeva da obrazuje povezan i suvisao narativ, dok parodija Ćosićevih istorijsko-porodično-erotskih sinteza igra ulogu neke vrste komičke relaksacije u romanu. Pastiš o privatnoj učiteljici i anonimnoj spisateljici Ešan, i njenom racionalnom okršaju sa ljubavlju i aristokratskom opresijom, paralelno pojačava generalnu poentu romana o imperativu ženske samostalnosti u svetu kojim vladaju muškarci.
‘Ravnoteža’ je stilski izbrušen, duhovit i rodno poučan roman koji investira u aktivnu solidarnost u doba kada vreme ‘izađe iz svog zgloba’. Jer ravnotežu uspostavlja jedino nemirenje sa okolnostima i otpor.
