Za potrebe ove komparacije Prokrustovih dimenzija bilo bi zgodno napraviti tabelu sličnosti i razlika između ove tri knjige - Dinko Telećan: "Azijska suita" (Sandorf 2015); Jerko Bakotin: "Bratstva i ubojstva, gajđin" (Algoritam 2015); Marko Pogačar: "Slijepa karta" (Fraktura 2016).
Gledano geografski, Dinko Telećan forsira deo jugoistočne Azije (Indija, Nepal, Tibet, Šri Lanku) i Kinu; Jerko Bakotin preferira Daleki istok (Mongolija, Japan) i zemlje kojih nema i ima na političkoj mapi (Zapadna Sahara, Palestina, Kosovo), dok je Marko Pogačar kontinentalno najzaigraniji, od obeju Amerika preko Afrike (Senegal, Mali, Maroko) do Evroazije sa naglaskom na Kavkaz (Jermenija, Gruzija, Rusija, Kina), Pariza i domicilnog Beča. Gledano žanrovski, Bakotin je sklon političkoj reportaži iz kriznih zemalja i putopisnom dnevniku iz dalekoistočnih, što mu je dodirna tačka sa tekstovima Dinka Telećana, pisanim između 2009. i 2014. godine, zajedno sa uspelim crno-belim fotografijama, koje kod Bakotina čine zasebnu vizuelnu celinu između putopisa, a kod Telećana pojedinačni intermeco između stavova suite, koje čine poglavlja. Pogačarevi tekstovi su dati vizuelno klot, ali su stoga žanrovski najzamršeniji, ni izveštaji sa puta, ni prtljag impresija, ni kulturološki komentari. Bakotin je najdidaktičniji, krcat fusnotama i objašnjenim nepoznatim terminima, Pogačar najrelaksiraniji, otuda sklon metatekstualnim pasažima i putovanju unatrag, po bogazama porodične povesti, Telećan najviše aficiran prirodom i složenom jednostavnošću istočnih kultura, toliko da će, inače smirene iskaze blagog temperamenta uzburkati u polemički prekor starom Fritzu, eruditi Krleži zbog ohole ignorancije ispoljene prema Aziji.
Zajednička tačka svim putopiscima je kritički refleks, ispoljen više prema Zapadu, ali i ukršten sa blagonaklonošću prema Istoku od koje se trezni i koju obnavlja (Telećan), sa patetičnim simpatijama prema getoiziranima i zaboravljenima (Bakotin), sa ciničnim ljuštenjem privida i prokazivanjem vlastitog cinizma privilegovanog putnika i posmatrača (Pogačar). Zajedničko im je i to što svi odreda teže književnom putopisu, kao da je taj atribut ‘književni’ alhemijski peti element koji preobražava faktografsko-intimnu triviju u tekst sakralne razine. Ovde se jasno očitava prednost kada unutar ličnosti putnika koji piše čuči pesnik, zbog poetskih sublimacija koje iskustvo spoznaje i dodira novog sažmu u kameni cvet teksta, posebno kod Pogačara i Telećana. A nekako, uz pesnika stoji i ahasferski blizanac, koji nateže uporednike kao konopce ne da bi saznao ili promenio sebe ili svet, koliko da bi živeo vlastitu obeskorenjenost u stalnom dodiru sa prividom razlike. Nulti stepen razlike jeste splitsko-zagrebački background odrastanja i svakodnevice, te uz hrvatsko i jugoslovensko kulturno nasleđe kao stvar izbora, posebno kod Pogačara i Bakotina, na kojoj podlozi se detektuju klasne razlike i ekonomski koreni političkih sukoba i ratova. I još jedna im je zajednička crta: čednost i zakopčanost koja u drugi plan gura erotske avanture, kao da ih nigdar bilo ni, ili hotimično ruku sklanja pred zabranjenim voćem.
Ipak, svaka knjiga je specifična.
Bakotinovi putopisi otkrivaju senzibilnog i angažovanog posmatrača, koji je u stanju da uprkos simpatijama koje oseća za pustinjske borce za nezavisnost iskaže rezervu prema realističnosti njihovih ciljeva. Njegovi tekstovi prelaze put od mladalačkog bacanja u naručje daljini Istoka bilo kao socijalno bliskog ili apartnog drugog (Mongolija naspram Japana), preko novinarskih zapisa sa političkim stavom podrške potlačenima (Zapadna Sahara, Palestina) do osvajanja multiperspektivizma glede kosovskog čvora. U poslednjem se očitava empatija za žrtve ratnog sukoba i od svoje države napuštene izbeglice u kontejnerima i jasna osuda srpskog nacionalizma kao vinovnika istorijskog nasilja.
Putopisi Dinka Telećana u najvećoj meri odgovaraju konvenciji žanra i pokušaju da se nepretenciozne beleške sa puta uobliče kao svojevrsno sentimentalno i duhovno putovanje. Fizičko kretanje po mestima autoru bliskog budističkog učenja postaje dopadljiv paradoks ipak nemoći da se putopisac oslobodi svog zapadnog svlaka, ali i liši čežnje prema projektovanoj slici Istoka kao izvora, koja se u dodiru sa tzv. presnom stvarnošću Indijskog potkontinenta preobražava u individualnu zrelost putnika i pisca kao trajno dvojnog bića.
Najbrojniji, ujedno i najuzbudljiviji tekstovi Marka Pogačara mogu imati zaokružen oblik priče (čekanje najavljenog uragana Irena u Bruklinu, koji omane i ne pojavi se u svojoj razornoj snazi) ili podloška za road movie (grupno putovanje po Senegalu i Maliju), ali je često genius loci povod za asocijativan, katkad teško isprativ, introspektivni narativ fokusiran na pojedinačni fenomen (dim u Kini, punkrock u Alabami, voz/vlak u Rusiji, hip-hop u Senegalu, strah u Beču…). U takozvane ove putopise ulila se hermetična sublimnost njegovog poetskog jezika, sraz Jugotona (koji) gori! i Boga (koji) neće pomoći, pokretna antipohvala nomadizmu, krusederska prozivka buržoazije diljem globa, dekonstrukcija pulsirajućeg, živog sveta na jezik i na govna, na označitelja i na naš nevidljivi nusprodukt. Slijepa karta (nema karta), zavera putujućeg kartografa koji praznini vraća (svoj/njen?) odraz. Kao da je i ovde načinjen korak dalje, u gorčinu zrelosti, ali bez pomirenja sa zatečenim, svakako bez predaje.
