Naš sugovornik Goran Musić ekonomist je i historičar, istraživač na Univerzitetu u Grazu i njegovom Centru za studije jugoistočne Evrope. Urednik je portala Crvena kritika i aktivist Marksističke organizacije Crveni. Najpoznatiji je po svome radu na historizaciji rada i radničkog pokreta te svakodnevnog života radnika kako u Jugoslaviji, tako i u tranzicijskim zemljama nasljednicama. O tome je pisao u zborniku ‘Društvo u pokretu. Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas’ (Cenzura, Novi Sad 2009.), u vlastitoj monografiji ‘Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013’ (RLS, Beograd 2013.). Nedavno je njegov rad uključen u zbornik ‘Social Inequalities and Discontent in Yugoslav Socialism’, koji su uredili Rory Archer, Igor Duda i Paul Stubbs. Urednik je i bloga Između klase i nacije, što je ujedno naziv trogodišnjeg projekta na kojemu radi.
Imidžom jakog vođe koji upija i ujedinjuje sve struje dosadašnje tranzicione politike Aleksandar Vučić je u velikoj meri obesmislio ideološku podelu između liberala i nacionalista na kojoj je plivao Boris Tadić
Napisali ste studiju o radničkoj klasi Srbije u tranziciji (1988-2013). Kako je izgledao radnički otpor u doba Jugoremedije i sličnih poznatih primjera otpora, a kako izgleda danas? Što nam govore slučajevi Goše i naročito ovaj aktualni Fiata u Kragujevcu?
Štrajkovi koji se odvijaju u fabrici šinskih vozila Goša i Fiatu paradigmatični su za nedavne promene u strukturi i klasnoj svesti dela radničke klase u Srbiji. Goša predstavlja kontinuitet sa štrajkovima kakve smo navikli da viđamo tokom protekle decenije i po. U pitanju su bivše jugoslovenske fabrike koje su prošle kroz ‘neuspešne’ privatizacije ili koje su jednostavno ostavljene da se ugase same od sebe. Na prvi pogled, metode borbe kojima su se ovi radnici koristili, poput blokada puteva, okupacija fabrika i štrajkova glađu, izgledale su radikalno. No to su mahom bili defanzivni štrajkovi, koji su išli za isplatom zaostalih zarada, povezivanjem radnog staža, pristupom zdravstvenom osiguranju, isplatom dela deonica preduzeća i omogućavanjem odlaska u penziju. Radikalnost i spontani karakter ovih borbi je češće bio rezultat očaja nego samopouzdanja i mogućnosti radnika da nametnu svoju agendu.
Štrajk u Fiatu jeste novi tip radničkih borbi u novim, visoko profitabilnim fabrikama sa savremenom tehnologijom koje su prethodnih godina otvarale multinacionalne kompanije privučene državnim subvencijama i jeftinom radnom snagom. Zahtevi Fiatovih radnika za povećanjem plata, isplatom bonusa i otvaranjem novih radnih mesta su ofenzivnog karaktera, a štrajkači koriste drugačiji akcioni repertoar. Kako su u pitanju profitabilne fabrike koje proizvode u punom obimu, radnici su svesniji svoje pregovaračke moći. U Fiatu se odvija klasičan štrajk obustavom rada sa jasno strukturiranim sindikalnim vođstvom. Radnici svakodnevno dolaze na posao i disciplinovano stoje pored montažnih traka. Oni razumeju da njihova snaga proističe iz uzajamne solidarnosti i obustave proizvodnje umesto stavljanja u poziciju žrtve i nade da će spektakularnim potezima poput samoizgladnjivanja i vezivanja za pruge skrenuti pažnju političara.
Štrajk i u Slovačkoj
Kako se ovi štrajkovi i novi trendovi u oblicima otpora uklapaju u širu sliku političkih i ekonomskih promjena u Srbiji? Po čemu se za radnike razlikuju nekadašnje vrijeme predsjednika Borisa Tadića i današnje predsjednika Aleksandra Vučića?
Aleksandar Vučić je imidžom jakog vođe koji upija i ujedinjuje sve struje dosadašnje tranzicione politike u velikoj meri obesmislio ideološku podelu između liberala i nacionalista na kojoj je plivao Tadić. Frustrirani sporim tempom približavanja Evropskoj uniji i otporom društva prema tržišnim reformama, mnogi iz liberalnog kampa su prećutno ili otvoreno digli ruke od uspostavljanja političke kulture parlamentarne demokratije i prihvatili da je za dalje sprovođenje reformi potrebna snažna ruka. S druge strane, posle godina otpora proevropskom kursu bez značajnih rezultata i bez konkretne alternative, nacionalisti su prigrlili ideju ‘branjenja nacionalnih interesa hladnom glavom’, kroz saradnju sa zapadnim silama i pokušaje kandidovanja Srbije za ‘faktor stabilnosti’, tj. pouzdanog lakeja imperijalizma u regionu. Sledeća bitna promena koju je Vučić doneo jeste ekonomski model tranzicije. Oslanjanje na prodaju državnih preduzeća, zaduživanje i porast potrošnje zamenili su model privlačenja grinfild investicija i doslednija politika štednje. Ovi prelomi otvorili su prostor za nove političke ideje. Identifikacija projekta ‘evropeizacije’ sa Vučićem i sve veća ogoljenost sprege međunarodnog kapitala i države umanjili su privlačnost liberalnih ideja za čitav sloj mladih aktivista, koji su se zainteresovali za koncept javnog dobra i izgradnju društvenih pokreta, što se najbolje videlo u pokretu ‘Ne da(vi)mo Beograd’.
Mnoge leve inicijative traže prečice kojima će preko noći postati medijski propraćene i društveno relevantne. I dalje smatram da su ovo kratkovidi proboji koji rizikuju da na kratak rok naprave jedan korak napred, a dugoročnije dva unazad
Spontani ulični protesti nakon Vučićeve pobede na nedavnim predsedničkim izborima otišli su korak dalje, lansirajući socijalne zahteve i otvoreno se suprotstavljajući merama štednje sa parolama poput ‘Nećemo da budemo jeftina radna snaga’. Među radnicima sve ređe čujemo priče o ‘poštenoj privatizaciji’ i ‘ozbiljnim stranim investitorima’. Kragujevački Fiat je moderna fabrika koja funkcioniše po istim menadžment principima kao sve njegove filijale u svetu. Iluzija o tome da će više kapitalističke modernizacije doneti opšti boljitak polako nestaje. Sindikalno vođstvo štrajka u Fiatu se otvoreno služilo jezikom nepristajanja na status jeftine radne snage i dovođenja u pitanje vladajućeg razvojnog modela.
Što možemo očekivati od štrajka u Fiat Chrysler automobilima u Kragujevcu?
Još uvek je rano reći koji će biti krajnji rezultat štrajka, ali potencijal je velik. Kao što sam već spomenuo, Fiat je samo najznačajnija od mnoštva investicija multinacionalnih kompanija u Srbiji, u čijim su halama uslovi rada isti, ako ne i gori. Pobeda u Kragujevcu bi dala samopouzdanje radnicima u podružnicama stranih kompanija da se kolektivno organizuju i u javnost proguraju teme rada na neodređeno, slobode sindikalnog organizovanja i niskih plata. Uostalom, Fiat uz sebe veže velik broj lokalnih kooperanata, gde će štrajk takođe ostaviti traga.
Je li moguće proizvesti i međunarodnu solidarnost?
Mediji u regionu nedavno su stidljivo prenosili vest o štrajku radnika Wolksvagena u Slovačkoj, pa ipak, ljudi su pričali o ovome i komentarisali štrajk na društvenim mrežama. Radi se o istorijskoj pobedi, prvom uspešnom velikom štrajku u istočnoevropskoj zemlji koja proizvodi najviše automobila po glavi stanovnika u svetu danas. Pobeda slovačkih radnika označava početak kraja prostornog rešenja, koje je automobilska industrija kratkotrajno ostvarila selidbom proizvodnje u Istočnu Evropu. Italijanski sindikalci iz sindikata CGIL i FIOM, koji već godinama biju bitku sa menadžmentom Fiata, već su objavili pisma podrške sa štrajkačima u Srbiji. Ne treba sumnjati da se štrajk u Slovačkoj komentarisao i u Kragujevcu, da će pisma podrške odjeknuti u proizvodnim halama i da će radnici u Srbiji učiti iz iskustva drugih i pokušati da uhvate priključak sa borbama u ostalim centrima svetske automobilske industrije. Međunarodno povezivanje je jedini način da se prekine globalna trka do dna.
Strpljiva izgradnja partije
Istražujete tvornice u poznom jugoslavenskom socijalizmu. Tu se dobro vidi vaša tema odnosa klasnog i nacionalnog. Naime i neki budući nacionalistički vođe počeli su se profilirati još kao radnički predstavnici u samoupravljanju (npr. Branimir Glavaš). Kako je to izgledalo na primjeru tvornice Rakovica, koju ste proučavali?
Pitanja solidarnosti i radničkog internacionalizma bila su ključna i za razvoj događaja s kraja 1980-ih u Jugoslaviji. Formalno gledajući, radničko samoupravljanje pružalo je iz današnje perspektive nezamisliva prava, dok je nacionalistička ideologija bila javno prokazana. Međutim, istovremeno nepostojanje institucija koje bi povezivale radnike izvan preduzeća i rivalstvo na ‘socijalističkom tržištu’ ohrabrivali su parohijalnost. Vrata za otvoreno nacionalističke političare otvorili su menadžeri, sindikalni lideri i lokalni savezi komunista u svakoj od republika napuštajući jugoslovenski okvir u savladavanju krize. U Rakovici se širila teza kako je povećanje plata u Srbiji direktno vezano uz smanjenje plata u Sloveniji. U nedostatku zajedničke jugoslovenske platforme, u radničkim sredinama je od nacionalističke opozicije preuzeta tema samoviktimizacije kao i ideja o unapređivanju životnog standarda kroz savez sa lokalnim socijal-šovinističkim vođstvom.
Usporedite ukratko što je tvornica značila radnicima u socijalizmu, a što im znači danas?
U samoupravnom socijalizmu radnici su fabriku često nazivali ‘drugim domom’. Zaposlenje i rad su bili izvor mnoštva socijalnih usluga poput ishrane, medicinske nege, letovanja, zabave i distribucije društvenih stanova, ali i prava upravljanja pa i političkih prava. Naravno, postoje razlike u obimu u kome su različite grupacije radnika bile vezane uz fabriku, ali radno mesto je svakako igralo vrlo bitnu ulogu i u građenju identiteta svakog zaposlenog Jugoslovena. Danas se fabrika više doživljava kao mesto na kome se zarađuje nadnica. Moderni menadžment kapitalističkih korporacija takođe poklanja pažnju identifikaciji sa firmom, ali to je puno teže u situaciji kada radnici nemaju nikakvih prava upravljanja, a profit ne ostaje u lokalnim zajednicama.
Analizirajući stanja u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, prije više godina rekli ste da ne vjerujete u formiranje neprincipijelnih lijevih fronti čiji je jedini zadatak učiniti neke grupe malo vidljivijima. A onda bi radnici samim time pohrlili prema toj ‘pravoj’ ljevici. No nije li upravo to ono što se u međuvremenu događa?
Tada sam primetio tendenciju ka traženju prečica na levici kojima će marginalizovane inicijative preko noći postati medijski propraćene i društveno relevantne. Radi se o pokušajima rasta putem širokih frontova, fokusa na lokalne i pojedinačne teme, kao i ulaska u parlamentarnu politiku po svaku cenu. U međuvremenu, mnoge inicijative se oslanjaju na ovakve taktike, poput Udružene levice u Sloveniji (sada Levica), Zagreb je naš u Hrvatskoj i Levice u Makedoniji. I dalje ostajem pri stavu da su ovo kratkovidi proboji koji rizikuju da na kratak rok naprave jedan korak napred, a dugoročnije dva unazad. Kao reakciju na vulgarni aktivizam i elektoralnu kombinatoriku često imamo dizanje ruku od bilo kakvog angažmana i beg u istraživačko novinarstvo ili panelske kontemplacije o ‘traženju alternativa’ bez konkretnih političkih zaključaka. Od sve silne teorije i citiranih autora, ostaje se ‘na pozicijama levice’, što može značiti svašta – jer ne znači ništa. Potrebna nam je strpljiva izgradnja budućih radničkih partija sa vrlo jasnim programskim načelima i revolucionarnim perspektivama. Ovo zahteva formiranje kadrova kroz spajanje teorije i prakse – izradu analiza društvenih fenomena, konkretne predloge o narednim koracima, koji bi unapredili klasnu borbu i njeno širenje među radništvom i društvenim pokretima. Komunisti ne smeju biti lovci u mutnom, jer će ih mulj u jednom momentu progutati.
