Talijanski aktivist, socijalni radnik i ilustrator Francesco Piobbichi sebe ne naziva umetnikom, već "društvenim crtačem". Njegove ilustracije prikazuju život, patnju i nadu migranata koji putuju Mediteranom. On je također i jedan od operativaca organizacije "Mediterranean Hope", koja je nastala na inicijativu Federacije jevangeličkih crkava u Italiji, a od 2013. pruža podršku migrantima u njihovom pravu da se kreću, da traže zaštitu i da se integrišu u novoj sredini. Piobbichi je trenutačno angažovan na projektu koji nosi naslov "Dambe so", što na jeziku bambara, jednom od najrasprostranjenijih u Africi znači "kuća dostojanstva". On podrazumeva izgradnju hostela za migrante koji na jugu Italije, u Kalabriji, rade kao sezonski radnici, berači voća i povrća, a žive u nehumanim uslovima, uglavnom u šatorima. Piobbichi najviše vremena provodi na Lampeduzi, ostrvu usred Mediterana na koje svakodnevno stiže stotine migranta, uglavnom iz Libije.

Vaši crteži teže naraciji koja izbegava manipulaciju tuđom nesrećom i bolom. U jednom intervjuu ste rekli da niste pljačkaš nesrećnih priča. Na šta ste tačno mislili?

Kao socijalni radnik neprestano sam u kontaktu sa ljudima čija su iskustva veoma bolna. Većina nas koji radimo u tom sektoru uglavnom ne govorimo javno o onome što svakodnevno doživljavamo. S druge strane, dajemo pristanak na stvaranje priča onima koje te priče prodaju, dobro ili loše. Upoznao sam mnogo novinara koji bi došli na Lampeduzu, napravili priču, otišli, prodali je i nikada se više ne bi vratili. Kolonijalistička ideja, da se ljudska drama koristi na vulgaran i nasilan način, pri čemu se nimalo ne vodi računa o osetljivim ljudima, mora da prestane. Kada kažem "kolonijalistička" mislim na to da su migranti više izloženi javnosti, kao inferiornija bića.

Sećate li se okolnosti u kojima ste napravili svoj prvi crtež?

Bilo je to 2014. Sećam se da je duvao široko, saharski vetar, topao i vlažan i da je u to vreme bilo baš puno nesreća u moru. Sedeo sam u jednom kafiću nadomak obale i nekim slučajem imao sam kod sebe bojice koje inače koristimo za bojenje ukrasnih predmeta u centrima za prihvatanje migranata. Tada sam nacrtao svoj prvi crtež "Umanità tramonta" ("Čovečanstvo na zalasku"), na kojem su prikazani ljudi u moru raširenih ruku uprtih ka suncu. Zapravo sam taj crtež posvetio svima onima koji spašavaju migrante i često se susreću sa situacijama u kojima moraju da biraju koga će da spasu. Posle toga sam ih nacrtao još nekoliko i shvatio da je to ono što želim da radim. Međutim, sebe ne definišim umetnikom, već koristim umetnost da bih rekonstruisao određene događaje.

Prvi crtež Francesca Piobbichija "Umanità tramonta" ("Čovečanstvo na zalasku")

Vaše ilustracije deo su dve zbirke – "Crteži sa granica" iz 2016. i "Na bodljikavom moru" iz 2018. Jednom prilikom ste rekli da su te dve knjige posvećene ljudima koji nemaju čak ni ime.

U Mediteranu se već godinama dešava zločin. Navikavanje na stradanja migranata, koja su maltene svakodnevnica, deo su zločina. Možemo ga nazvati i indirektnim genocidom koji se dešava usred Mediterana koji je crna rupa koja briše sećanje na žrtve migrantske krize. Jer kada otvorite neku jamu ili masovnu grobnicu, tu ćete naći tela ili ostatke tela žrtava, dok u Mediteranu često ne ostaje ništa. Na hiljade migranata je nestalo u tim vodama.

Migrant je siromah koji dovodi u pitanje logiku dominacije između država. On sa sobom nosi zahtev za slobodom i pravdom, jer i najsiromašniji na svetu polažu pravo na mobilnost, kao i bogati ljudi. Međutim, jasno je da je sloboda kretanja političko pitanje

Bodljikava žica vam je čest motiv, a koristite i termin "bodljikavo more". U kom kontekstu?

Mediteran je bodljikavo more zato što je postalo žilet-žica koja degradira i eliminiše ljudska tela. I oni koji prežive, u tom moru ostavljaju svoje dostojanstvo. Na mojim je crtežima bodljikava žica glavni simbol. Na nekima od njih, a kada je reč o ilustracijama migranata koji rade na plantažama voća i povrća, ona im stoji oko vrata, kao prepreka na njihovom putu da postanu građani.

Ko je za vas migrant?

Migrant nije žrtva, već mučenik koji se bori za slobodu. On je siromašan čovek. Bogati ljudi putuju, oni su turisti. Migrant je siromah koji dovodi u pitanje logiku dominacije između država. On sa sobom nosi zahtev za slobodom i pravdom, jer i najsiromašniji na svetu polažu pravo na mobilnost, kao i bogati ljudi. Međutim, jasno je da je sloboda kretanja političko pitanje. Pomislimo samo na nedavno nestalu podmornicu milijardera, gde su se svi mobilisali da pomognu i da je pronađu. To se ne dešava u drugim prilikama.

Crtež Ana Frank i barka

Na prezentacijama i predavanjima često pominjete sećanje kao isceljiteljski element. Mislite da je moguće stvoriti moralnije društvo?

Za razliku od fotografije, crtež ima dublju, kreativniju formu razrade i identifikuje se u čoveku. Moji radovi su veoma teške emotivne priče, u kojima oslikavam događaje koje sam doživeo, svoje utiske. Nekada su to i iskustva migranta koje sam upoznao i njihove lične priče. Sve one imaju lekovitu dimenziju, za mene, ali pre svega za slušaoca i za zajednicu.

Ljudi vas često pitaju kako mogu da pomognu. Šta im na to odgovorite?

Kažem im da moramo da iznova izgradimo moralno društvo, koje je ovaj sistem u kojem živimo uništio. U svojim crtežima koristim i mitove. Recimo, meduza je postala biće koje ima kosu od bodljikave žice i zaista zastrašujuće izgleda. Strah je ono što sprečava bilo kakvo kritičko mišljenje. Granice su primer urušavanja društva, kao mesto gde sva značenja destrukcije morala poprimaju tako uzorno značenje da je gotovo banalno. Solidarnost sa siromašnima, u pokušaju da ih spasimo, postaje zločin. U današnjem društvu ideja o nepoštovanju bilo koje vrste morala postaje vrednost, dok nepravda leži na dnu mora jer je beda postala zločin. Više nema čak ni validnog obrazloženja o uzrocima koji određuju činjenicu zbog koje ljudi ne mogu da ostanu na sopstvenoj teritoriji, ne mogu da je napuste, a ne mogu ni da joj se vrate. Migrant je danas zaglavljen u okvire šematskog, ekonomskog rezonovanja, koje ga je učinilo osobom bez osnovnih ljudskih prava. To je dobrodošlica kolonijalnog tipa, čak i ako je reč o dobroj nameri.