Dragana Dukuljev za nekih 15 tisuća korisnika Instagrama i preko 53 tisuće TikTokera poznatija je kao Daca Magic. Rođena je 1993. godine, odrasla u Pančevu, a završila je Filološki fakultet u Beogradu. Jedno vrijeme je držala časove engleskog, bavila se marketingom i copywritingom. Kako nam je rekla, pokušava ući u vode plus size modelinga koji kod nas "tek treba da zaživi". Trenutno je fokusirana na online aktivizam i zajednicu koju okuplja na društvenim mrežama. Tamo – otvoreno, posve opušteno i bez osuđivanja - diskutira o temama poput tjelesnosti, intimnosti i međuljudskih odnosa. Podjednako opuštena i otvorena bila je i kad smo razgovarale za Nadu.

Kako ste došli do toga gdje ste sad? Ulazite u svijet modelinga, veoma ste vidljivi na društvenim mrežama, ljudi vam se često obraćaju i traže savjete.

Nekako odmalena sam bila van okvira društva po stavovima i pogledima na svet. U kući sam bila okružena ljudima kojima je to OK. Mislila sam da je to normalno, svako je drugačiji. Ali onda kao da su me škola i to društvo pokušati ugurati u nekakav kalup. Čak sam jedno vreme mislila da su možda oni u pravu, pokušala sam da se ponašam "kako treba" i kako otprilike dolikuje za žensku osobu na Balkanu. Ali svaki put kada sam to pokušala, nisam bila srećna. I onda sam shvatila: pa zapravo ne moram ovo da radim. Šta mi je pomoglo da dođem do toga? Upoznavala sam ljude iz drugih kultura i shvatila da oni gledaju na neke stvari potpuno drugačije. Na primer, na moje telo. Kada sam upoznavala momke, recimo, iz Afrike, njima je bilo prelepo što imam obline, dok kod nas to nije prolazilo.

Shvatila sam da je to do društva i da želim da pokušam da to ljudima prenesem. Ne da ja njih nešto naučim, da im solim pamet, nego da im pokažem da postoji opcija da oni mogu da razviju svoje kritičko mišljenje i da odrede šta njima najviše prija. I onda sam krenula tako u životu, prvo sam htela blog, pa YouTube, pa sam došla do Instagrama. Ta platforma mi je dala opciju za sve, i za slike, video, ankete, da se izrazim kreativno... Shvatila sam da stvarno ne mogu da sedim sa strane i da ćutim, da pustim ljude da žive toliko nesrećno u ovom kalupu. Moja želja je bila da prosto otvorim diskusiju i dijalog.

Ako sam punija, ne znači da nisam zdrava

Zagovornica ste body positivityja, odnosno pristupa kroz koji prihvaćamo različitosti tijela i odbacujemo nametnute standarde ljepote. Je li uvijek bilo tako?

U suštini sam, ono što sam ranije rekla, imala uspona i padova. Isto važi i za telo. Nekako sam uvek imala osećaj "šta fali, meni je moje telo lepo, udobno mi je u njemu". Ali društvo jeste imalo uticaj na mene kad sam bila u školi. Imala sam ideju da moram biti mršava, eksplicitno mršava, ono 50 kila da bih bila lepa i prihvaćena, da neki dečko hoće da bude sa mnom i slično. I kad bih oslabila, navežbala se maksimalno, napravila ono što ljudi očekuju, mislila sam: to je to. Kad ono, krenu priče "tebi su i dalje preširoki kukovi, prevelika guzica..." Onda sam shvatila da je to moja građa. Shvatila sam da trebam da prihvatim svoje telo ovako kako jeste i da ga zavolim zato što je to moje telo. Ne mogu da ga menjam. I zašto bih ga menjala? A i otkad sam počela da objavljujem na Instagramu mnogo sam napredovala. Tada, kada sam prvi put izbacivala neke slike, gde sam, na primer, pokazala kukove, brinula sam o uglu, o svetlu i kako da prikažem to da bude prihvatljivo ljudima. Da bude malo izvan njihove zone komfora, ali da ih ne napadnem baš previše. Sad sam u fazonu "slikaj sve, uopšte me ne zanima njihova zona komfora". Ako je meni udobno da to pokažem, ja ću da i pokažem. Tako da, to je proces.

Poenta body positivitija je da volim i prihvatam sebe u svakom stanju. To što ja prihvatam sebe sada ne znači da nekad neću željeti da se promenim. Ali zbog sebe, a ne zbog društva

Kako gledate na kritike tog pristupa? Dobivate li često komentare da se radi o promicanju nezdravog načina života?

Kažem ljudima da oni zapravo nisu istražili šta je pravi body positivity. Poenta body positivityja je da volim i prihvatam sebe u svakom stanju. To što ja prihvatam sebe sada ne znači da nekad neću željeti da se promenim. Ali šta je poenta te promene? Poenta je da želim da se promenim zbog sebe, a ne zbog društva. Ako imam osećaj da mi nije udobno, na primjer, u ovoj kilaži, želim da se ugojim, ili oslabim, uradit ću to zbog sebe, a ne zato što mi društvo, novine, televizija, mediji, kažu da moram. Body positivity uopšte nije promovisanje lenosti niti toga da ja ne trebam da radim na sebi, naprotiv! Konstantno pričam o radu na sebi. Ima još jedna velika stigma, o čemu često pričam, pogotovo kada pričam o modelingu. Ljudi često napadaju ideju da ja mogu biti model i da se slikam, na primjer, za sportski brend. Slikala sam se za Intersport, tu je bilo dosta kritike jer nisam ideal fitnessa. Ovako sam im rekla: "Pričate kako mi debeli treba da treniramo. A kada pokažem tim punijima da ima stvari za njih, da i ja mogu da treniram, vi to napadate." Uz to, kao da ne vide pravu sliku. To što si ti mršav, ne znači nužno da si zdrav. Postoji i nezdrava mršavost, možda odeš u anoreksiju. Isto tako, ako sam punija, ne znači da nisam zdrava. Treniram i osećam se super, zdrava sam, nemam nikakve bolesti. Razumem da neka kilaža može da pređe neku granicu koja može mene da ugrozi, ali ne vredi za svakog isto.

Posvećeni ste kritiziranju i ogoljavanju društvenih normi koje su usmjerene prema ženama. Koliko je duboko to ukorijenjeno i koliko smo toga zapravo svjesni?

Odlično pitanje i nije uopšte lako odgovoriti na njega. Mogu reći da su, barem iz mog iskustva, te norme više ukorenjene u muškarcima. On verovatno nema razloga da se sam od sebe upita zašto ženama nije dozvoljeno, recimo, da imaju seks sa svima, a njemu jeste. Naravno, neki će se upitati, ali većina neće. Zato što njima to ne smeta i ne ugrožava ih. Samim tim, mislim da se to više promenilo i iskorenilo iz žena zato što je nama potrebnije da se promeni. Jer staromodno društvo više ugnjetava nas nego muškarce. Iako, nije ni da njima ništa ne radi. Pokušavam i njima da objasnim – ali oni se koprcaju, neće da slušaju - da patrijarhat zapravo loše utječe i na jedne i na druge i da svi treba da radimo na tome da ga se rešimo. Feminizam je tu za sve nas, a ne da pregazi muškarce. Rekla bih da tih ukorijenjenih normi ima još dosta kod žena i kod muškaraca. Mislim i da toga ima više u manjim sredinama. Vrlo često oni odbace, na primer, ovo što ja kažem, u smislu "to je njena glupost sa Zapada, to ne može tako da funkcioniše u mom selu". I razumem da to rade iz straha da ne budu prihvaćeni, da budu odbačeni u svojoj familiji i rodbini. Često devojke iz manjih sredina pišu da se one slažu, na primer, sa mojom slobodom seksualnosti i da bi one volele da mogu da biraju ili da promene partnera, da eksperimentišu, da otvoreno kažu nešto o svojem užitku tokom odnosa. Ali se plaše da će neki dečko njih da okarakteriše kao kurvu ili laku, da će onda celo selo da ih ocrni i da neće moći da imaju normalan život. Strašno puno devojaka još živi u strahu iako su već osvestile da to ne treba da bude tako. Uvek ih ohrabrim da pokušaju da pričaju o tome i da se zauzmu za sebe zato što je to jedini način da dođe do promene i u tim manjim sredinama. Prosto mora da neko krene. Ali takođe im ne nabijam pritisak. U današnje vreme je bitno naglasiti da su neki od ljudi koji pričaju na društvenim platformama postali previše strogi. Ako im neko kaže tako nešto – da se plaše ili da znaju da ne treba tako, ali ne mogu drugačije – odmah kreću u napad. A ljudi imaju razne razloge ili polaze iz različitih tačaka u životu.

(Foto: Tina Marić)

Mnogo sam naučila od zajednice

Jedna od čestih tema na vašim profilima je seksualnost, posebice ženska o kojoj se često govori kao nečemu što je komplementarno muškarcu, odnosno čiji je krajnji cilj zadovoljiti muškarca. Kako razbiti taj stoljećima star mit?

Sad sam se setila članka iz novina koji sam postavila na društvenim mrežama. Pisalo je da žena na početku veze ispunjava muške potrebe i glumi da uživa u tome. Mene to užasava. Mislim da je jako bitno da pričamo o ženskom telu. I o ženskom orgazmu. O tome da nije mit da žena može da doživi orgazam ili da klitoris postoji. Ljudi govore da su žene aseksualna bića ili uopšte ne žele seksualnost. Jako je bitno da osvestimo žensku anatomiju i da znamo o ženskom užitku. Kada pričam o tim temama, muškarci mi često komentarišu u fazonu "žene ni ne uživaju u seksu, njih uvek boli, žele što pre da se završi i ja uvek njih moram da molim". Kažem im da je to zato što nikad nisu stigli do tačke da i ona uživa. Naravno, kada u nečemu ne uživaš, ti to nećeš ni želeti da radiš. Ima još jedna stvar koja je jako bitna. Moramo učiti devojke, ali i muškarce, da shvate da devojke imaju pravo glasa i pravo izbora, da imaju pravo da kažu da nešto žele ili ne žele. Ako ona nešto predloži, nije odmah laka, a ako odbije, ne može biti reakcija "kako ti smeš mene da odbiješ". I dečki i devojke imaju podjednako pravo reći "ne".

Strašno puno devojaka još živi u strahu iako su već osvestile da to ne treba da bude tako. Uvek ih ohrabrim da se zauzmu za sebe zato što je to jedini način da dođe do promene i u manjim sredinama. Ali takođe im ne nabijam pritisak

Interakcija s pratiteljima vam ide jako dobro. To je dvosmjeran odnos koji redovito održavate. Koliko vam znači povratna reakcija zajednice i učite li i od nje?

To je jedna stvar koju mnogo volim na svojim profilima, volim taj osećaj zajednice. Jako mi je lepo kada netko od ljudi koji me prati ima osećaj toliko slobode i sigurnosti da mi kaže neke stvari iz svog privatnog života. Mnogo sam naučila od moje zajednice, mnogo volim kada diskutujemo i razmenujemo mišljenja i to je razlog zašto stalno postavljam pitanja. Samo kažem "pišite mi, šta ste mislili o ovome, kako vam se čini". Nemoguće je da u svom životu imam iz toliko različite osobe, iz svake zemlje. Na društvenim mrežama učim od ljudi i iz Crne Gore, Hrvatske, Bosne. Volim da pravim tu analizu, razlike, statistike. Mnogo mi to znači i ne bih volela da to izgubim. Jako često kažem na profilu, i ne kažem to reda radi, hajde da učimo jedni od drugih.

Svake nedjelje preko vaših Instagram storyja otvara se "Ispovedaonica". Koncept je jednostavan, ostavljate mogućnost da netko podijeli nešto potpuno anonimno, a najzanimljivije ispovijesti objavite kasnije na storyju. Neke poruke su šokantne, neke smiješne, ali ima zapravo toliko iskustava s kojima se mnogi mogu poistovjetiti i shvatiti da nisu sami. Vidite li i vi taj potencijal?

O, da! To je bila jedna od ideja "Ispovedaonice" još od starta. Ako je nešto smešno, prosto mogu da podele s drugima. Ili i ako im je nešto teško, možda im lakne da kažu nekome totalno anonimno. Znate onaj osećaj kad je nekad lakše nešto reći nekome koga ne znaš, nego nekome koga znaš pa trebaš da objašnjavaš? Ovde samo napišeš i skineš neki teret. Ljudi mi često pišu da im mnogo znači kada vide da drugi prolaze kroz isto što i oni. Čak sam razvila priču malo dalje, davala sam opciju pratiocima da napišu nešto za što oni imaju osećaj da su u manjini ili da samo oni vole, rade, misle i da onda pravimo anketu da vidimo koliko ljudi zapravo se slaže s tim ili oseća tako. To sam radila par puta i ljudi su se oduševili.

Istovremeno, tamo zaluta svakakvih komentara – homofobnih, transfobnih, mizoginih ili naprosto konzervativnih. Pretpostavljamo da ih ima više nego što objavite. Jesu li i takvi komentari u neku ruku korisni, u smislu da daju uvid u društveni kontekst u kojem se nalazimo?

Rekla bih da nekad jesu korisni. Trudim se da ne zatrpavam takvim komentarima i stvarno ih retko objavljujem zato što ne želim da mračim profil. Često ih ima. Ali mislim da su korisni da mi zapravo vidimo kako neke osobe razmišljaju i koliko sebi daju za pravo da meni, kao nekoj random osobi, bacaju hejt i užasne negativne stvari. Poći ću od toga šta meni znači jer želim da ljudi vide zapravo kroz šta prolazim, da vide da zbog te želje da donesem promenu, moram da pretrpim dosta. Ne žalim se, želim ovu pozitivnu stranu, nju i gledam, ali želim i da podelim s ljudima realnu sliku društva.

(Foto: Tina Marić)

Seksualna edukacija je neophodna

Na vašem profilu se nedavno razvila rasprava o društvenom konceptu nevinosti, a bilo je i dosta govora o poliamornim vezama. Jeste li i tu uočili kako društvo diše, nekakvo licemjerje?

Bilo mi je, ne znam da li licemerno, da li besmisleno, ne znam kako da to nazovem, kada su ljudi govorili "nikad ne bih bio u nemonogamnom odnosu, fuj, to nije ljubav, ja ću prije da prevarim". Bukvalno su to izrekli: ja ću pre da prevarim pošto je to društveno prihvatljivo. Radije bi lagali partnere i prevarili ih, nego da iskreno kažu šta žele jer se plaše i jer to nije očekivano ponašanje. A što se tiče nevinosti, tu je tek bilo kontradiktornosti! Klasika: devojke moraju da se čuvaju za brak, momci ne moraju. Kad sam pitala zašto, jer me zanima šta kaže zajednica, došlo je do velikog pokazivanja neznanja. Rekli su: "Pa kod devojke to može da se proveri i zna se, a kod nas momaka to ne može da se vidi." To je ona lažna ideja nevinosti, neznanje o telu. Još mnogo ljudi stoji iza te ideje da žene moraju biti čiste do braka, muškarci ne. Videla sam dosta na TikToku da se često pozivaju na religiju, a meni je to malo bizarno. OK, ti veruješ u tu religiju. Ali dobro znam da dosta tih koji se pozivaju na religiju uopšte ne živi po tim pravilima. Taj lik koji kaže da ti moraš po Bogu da budeš nevina, on će takođe da ode da se napije, potuče, drogira, ima petsto žena, da bude sa ženama koje su u braku, sve nešto što bi po religiji bilo nedozvoljeno. Da, kontradiktornosti ima puno.

Jako mi daje nadu kada vidim da ljudi žele da razmišljaju. Ne moramo mi da se slažemo, samo neka imaju svoje kritičko mišljenje

Društvene mreže otvorile su prostor ženama koje drugačije gledaju na društvene norme i koje koriste taj prostor da educiraju o ženskim pravima, zdravlju i intimi. Smatrate li da je to ponekad velik teret za pojedinke i da društvo, odnosno institucije poput obrazovnih ili zdravstvenih trebaju također bolje odraditi svoju ulogu?

Apsolutno se zalažem i mislim da nam je neophodna seksualna edukacija u školama, ali i šire. Kada kažem ljudima da je to neophodno i za starije, oni se pitaju šta će im jer "već znaju, rodili su decu". Ali stariji treba da uče tu svoju decu, a često ni oni nemaju pojma pošto nisu dobili te informacije. Evo, sad kada sam pitala devojke šta su im rekli roditelji i okolina za tu čuvenu nevinost, ispada da im niko ništa nije reko. Samo su rekli da ne smiju ništa do braka. Često čujem ljude, bune se, kažu – neki koji su možda već roditelji - da ne treba seksualna edukacija u školama jer će to decu naterati da budu seksualna bića mnogo ranije nego što treba. Totalno netačno. Deca će sve videti na internetu. Mogu u petom osnovne da skrolaju pornografiju, a da ni ne znaju šta je to. A kada znaju koji su rizici i kako treba da se postupi, neće ranije da stupaju u odnose, nego će trezveno razmišljati, sačekati do tačke kada su spremni. Nećemo tinejdžere zaštititi od njihove seksualnosti neznanjem. Svi koji mogu, treba da se uključe u priču: škole, knjige, udžbenici, mediji.

I došli smo do posljednjeg pitanja: što vam daje nadu?

Daje mi nadu kada vidim promenu. Već je vidim. Daje mi nadu da jedna osoba, kada pričamo o nekoj temi, kaže nešto pozitivno u fazonu "nikad nisam razmišljala na taj način" ili "da, sada ja to vidim tako, pre nisam". I kad se ljudi uključe pozitivno u diskusiju. Jako mi daje nadu kada vidim da ljudi žele da razmišljaju. Ne moramo mi da se slažemo, samo neka imaju svoje kritičko mišljenje.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma