Nadomak Memorijalnog centra Srebrenica u Potočarima čuje se muzika. Deca pevaju, uz pratnju akustične gitare, jedne klavijature i bubnjeva. Repertoar je raznolik, a dok sam ulazila u zgradu "Kuće dobrih tonova" pratili su me stihovi poznate pesme Jamesa Browna: "I feel good, I knew that I would now. So good, so good, I got you." Emocije su jake, ipak izazivaju osmeh na lice, s obzirom na to da prethodna poseta Memorijalnom centru ledi dušu i srce.

Na ulazu me čeka Ismar Porić, kreativni i umetnički direktor ove škole muzike, osnovane u Srebrenici 2011. godine zahvaljujući fondaciji Bauern helfen Bauern iz Salzburga, koja je pomogla da nastane institucija u kojoj će deca i mladi iz Srebrenice i okoline imati pristup kvalitetnim edukativnim, kulturnim i zabavnim sadržajima.

Kakvi su bili počeci i zašto baš muzika?

Počeli smo bez nekog velikog plana, bez velikih novčanih sredstava i, da budem iskren, bez imalo iskustva upustili smo se u ovu priču za koju smo mislili da će trajati mesec ili dva. Međutim, tih mesec dana se pretvorilo u 14 godina. Više od 3.000 dece iz Srebrenice, Bratunca, Potočara i drugih okolnih mesta je prošlo kroz našu školu. Do sada smo razvili šest edukativnih programa koja deca uče i od kojih je najpoznatiji onaj koji se tiče muzike. Ali imamo i programe u kojima naši učenici uče o filmu, književnosti i zalaganju u zajednici.

Naša škola je alternativa klasičnoj školi, u kojoj deci nudimo sve alate za razvoj kritičkog mišljenja, ne namećući im svoja razmišljanja ili uverenja. Putem alata koje im nudimo trudimo se da ih edukujemo na način da razviju svoje mišljenje, kakvo god ono bilo. Osim muzike, koristimo i dela iz popularne kulture koja su njima bliska, od Harryja Pottera do nekih serija koje gledaju. Važno nam je da uz pomoć alata za učenje koje im nudimo stvaraju svoje poglede na svet i da postanu što nezavisniji od različitih, uglavnom štetnih uticaja koji su prisutni u medijima ili na društvenim mrežama.

Vaša ideja je bila stvaranje prostora gde se svi, zapravo deca od prvog razreda osnovne škole do osamnaestogodišnjaka, bez obzira na svoju etničku, socijalnu, religijsku ili bilo koju drugu pripadnost, osećaju prihvaćeno i dobrodošlo. S obzirom na specifičnu sredinu i okruženje u kojem se nalazite, kako vas je okolina prihvatila?

Srebrenica je jako osetljivo područje i jedna komplikovana sredina, ako ne i jedna od najkomplikovanijih u Evropi, možda i u svetu. Kada dolazite u ovaj grad i ako želite da stvorite neku održivu promenu, morate imati dobru pripremu i široka saznanja. Ako ulazite u ovu sredinu bez sposobnosti da razumete verske, ekonomske i ljudske odnose između onih koji ovde žive, onda možete naneti sebi više štete nego dobra, iako vam to nije bila namera. Ključna stvar za promene bilo je vreme. Ovde smo došli kao neki stranci, tada ne jedini, sa idejom da pomognemo ovoj sredini. Nažalost, dogodilo se da su neki polaznici na određenim projektima bili izmanipulisani i onda se stvorilo veliko nepoverenje.

Kada obiđete Memorijalni centar i posle toga dođete u našu školu, koja je puna dece i života, onda imate ceo ugođaj, da ne kažem black and white, u kojem tragedija postoji, ali postoji i nada, za koju želimo da opstane

Kako ste vi stekli poverenje?

Put do poverenja bio je dug. Pripremali smo se polako i temeljno, naučili smo prvo sve o ovoj sredini, s vremenom učili i kako ona diše. Ljudi koji dolaze spolja često misle da znaju šta je najbolje za jednu lokalnu sredinu, a ispostavi se da to uopšte nije tako. Dakle, morate uvek da pitate lokalnog čoveka šta su njegove želje i aspiracije kako biste znali šta je potrebno da se menja i šta želite da promenite. Stalno smo se propitivali, formirali smo veće roditelja čija deca pohađaju našu školu i zatim smo s vremenom postali kompaktni. Nama je muzika samo alat, pod velom razvijanja kritičkog mišljenja i medijske pismenosti, koji su izuzetno potrebni zajednici koja je preživela jednu veliku tragediju.

Marko Aurelije je govorio da kvalitet vašeg života zavisi od kvaliteta vaših misli. I to je ono čime se vodimo. Kao što junk food ugrožava naše telo, tako i loše misli čine istu stvar. To je generalno problem kod mladih, ne samo u Srebrenici, već svuda u svetu. Tako da je "Kuća dobrih tonova" samo katalizator koji im je potreban da to premoste i dođu do rešenja. Ovde postoji mantra o pomirenju koja se često zloupotrebljava. Pre bih rekao da je u ovoj sredini potrebno naučiti ljude da poštuju različitosti i da stvore potrebne kompromise kako bi se išlo dalje.

Kako se deca koja pohađaju vašu školu nose sa pitanjima i predrasudama u odnosu na rat i događaje koji se vezuju za Srebrenicu?

Kada prvi put neko dođe u Srebrenicu, u vazduhu oseća genocid, koji nikada ne treba da se zaboravi. Ali ima i jedna važna stvar, a to je da ne treba ostati u prošlosti, već se brinuti o živim ljudima u koje treba ulagati. Bez kvalitetnih ljudi koji žive ovde izgubićemo kulturu sećanja. Kada obiđete Memorijalni centar i posle toga dođete u našu školu, koja je puna dece i života, onda imate ceo ugođaj, da ne kažem black and white, u kojem tragedija postoji, ali postoji i nada, za koju želimo da opstane.

Srebrenicu nećemo nikada zaboraviti, ali s druge strane potrebno je ulagati u decu i mlade kako bi išli napred. Svako dete iz Srebrenice koje je uspešno i svaki naš koncert je poseban uspeh u odnosu na sve ono što se ovde dogodilo.

S obzirom na to da u Bosni i Hercegovini, pa čak i u udžbenicima istorije, postoje dve istine, na koji način vi razgovarate sa svojim učenicama kada je reč o genocidu?

Mi deci pružamo mogućnost da razviju svoje mišljenje. Kroz muziku različitih kultura oni uče o životu, o dobru i o zlu. Pokušavamo biti jedan neutralan prostor oko kojeg oni gravitiraju i kreiraju svoj svet. Sva deca koja su ovde rođena posle rata nose jedno breme na leđima. Imaju teško detinjstvo i odrastanje s obzirom na politiku koja se ovde sprovodi i 30 godina posle rata. Naša deca znaju čak mnogo više nego što bi jedno dete trebalo da zna o tim strašnim događajima.

Moja je velika žalost kada čujem šta sve dete od sedam ili osam godina zna o onome što se dogodilo, umesto da ima bezbrižno i srećno detinjstvo. Danas svako ima pravo na svoje mišljenje, kakvo god da je ono. U suštini, svako ima pravo i na svoju istinu u odnosu na Srebrenicu, ali mi pokušavamo da se bavimo samo činjenicama. Ovim mladim ljudima je izuzetno teško, i ja lično odobravam svaki njihov poriv za novim saznanjima i trudim se da ih usmerim. Najzaraznija stvar u životu je ideja, dobra ili loša, i samo zavisi na koju stranu će vas ta ideja odvesti.

Kroz vašu školu je prošlo na hiljade učenika. Da li ste zadovoljni rezultatima koje ste postigli i da li verujete da će vaši učenici uspeti da kreiraju neku bolju sredinu u kojoj žive?

Hor je naš najkomercijalniji deo, sa njim nastupamo svuda u regiji i inostranstvu. Do sada smo održali preko 250 koncerata, jednom smo rasprodali i sve karte za Koncertnu dvoranu Vatroslava Lisinskog u Zagrebu. Imamo još puno planova, a cilj nam je da naši učenici stvore svoj identitet kroz različita iskustva. Što više vidiš sveta, manje si sklon manipulacijama, tako da ti naši koncerti imaju i tu ulogu, da deca odavde odu u svet i vrate se sa iskustvima koja će njihov život učiniti bogatijim. To su sve mali koraci, ali znače puno.

Jednom prilikom sam bio na nekom radnom sastanku na kojem su svi osim mene bili politički predstavnici i na kojem se govorilo o različitim agendama i planovima za Bosnu. Postavio sam tada pitanje: Koliko generacija treba još da propadne, uključujući i moju, da bi se došlo do nekog rešenja? Nisu imali odgovor. Neznanje je jedna od najopasnijih stvari u svetu. Poznajem pametne mlade ljudi koji me impresioniraju, a ima i onih koji ne znaju za svoja prava, prava koja su im data u njihovoj državi.

Dakle, neznanje je veoma opasno za široke mase, jer mi smo ovde skloni praćenju ideologija, dok s druge strane imamo vrlo malo kritički osvešćenih ljudi. Tako da u našoj "Kući dobrih tonova" pokušavamo da osvestimo mlade ljude, da ih naučimo da filtriraju informacije i da postanu aktivni članovi svoje zajednice. Verujem da svaka pozitivna poruka iz Srebrenice ima puno veći impakt nego kada dolazi iz neke druge sredine. Ova deca su zaslužila da se priča o njima.