Isticali ste da se režim plaši ovih protesta jer su ovo protesti mladih. Vidno je nezadovoljstvo, strah od budućnosti, ali da li je vidna politička artikulacija tog nezadovoljstva i želje za boljom budućnošću?
Ovde je, na žalost, jedna besmislica stalnim ponavljanjem prihvaćena kao istinita, a to je da je neka akcija građana diskreditovana čim se pokaže da je, kako se to kaže, "ispolitizovana". Dešavalo se čak da se na nekim građanskim protestima političari sprečavaju da prisustvuju kako bi protest ostao čist od politike. Nadam se da se nešto takvo neće i sada desiti. Jer, ako se radi o problemu koji se može rešiti samo u političkim institucijama ili promenom institucija, onda je neophodno da se nezadovoljstvo politički artikuliše i da političari, koji su, uostalom, pre svega predstavnici građana u političkim institucijama, budu građanima najbliži saveznici. Za sada, građani i političari koji ih predstavljaju jesu u zajedničkom frontu, mada je prisustvo političara na javnim manifestacijama prilično stidljivo.
Šta u ovakvoj situaciji može značiti Vučićev miting zakazan za 26. maja? Kakvu poruku vlast šalje sve većem broju demonstranata, a kakvu poruku šalje ucjenjivanjima uposlenih da dođu na taj miting?
Verujem da ni partijsko članstvo ni partijski aparat zadužen za organizovanje mitinga ne vidi njegov smisao. Teško je razumeti motive za održavanjem ove rizične, pa i skupe, a svakako posve nepotrebne manifestacije. Šta se poručuje, i kome, time što će se stotinama autobusa ljudi iz unutrašnjosti pa i iz susednih država dovesti u Beograd? Zar će ljudi čuti nešto što već nisu slušali na redovnim višesatnim predsednikovim obraćanjima sa malih ekrana? Zar će iko poverovati da se radi o manifestovanju ljubavi prema vođi i njegovim snovima? Članovi stranke čak i bolje nego oni van nje vide o kakvoj farsi se radi, jer neposredno svedoče kako se spiskovi mitingaša prave i kako se građani ucenjuju da mitingu prisustvuju. Mislim da organizovanje i održavanje ovog mitinga treba shvatiti kao neku vrstu partijsko-vojne vežbe, koja je najverovatnije hir jednog čoveka a ostali to treba da sprovedu u delo. Partijsko članstvo treba da primi k znanju da su oni faktički regrutovani u jednu paravojnu formaciju gde se od njih zahteva poslušnost, a partijski aparat se uvežbava u sprovođenju direktiva i testira se njihova lojalnost.
Koliko su do sada javni istupi predsjednika, premijerke Brnabić i ostalih predstavnika vlasti uticali na rast broja demonstranata? Može li i miting 26. maja dodatno da izvede još ljudi na protest zakazan za naredni dan, odnosno 27. maja?
Dok je zajednica bila ujedinjena tugom, uznemirenošću i strahom od nasilja, vlast je imala priliku da, makar zbog svog rejtinga, ona bude ta koja će bar na simboličkom nivou ujediniti i umiriti građane i inicirati promene koje bi se predstavile kao borba protiv nasilja. Način na koji je vlast umesto toga reagovala na tragične događaje ogorčio je građane, a verujem da je zapanjio i njihove pristalice. Prosto je neshvatljivo da su propustili da iskažu saosećanje polaganjem cveća, paljenjem sveća, upisivanjem u knjigu žalosti. Moguće da se i ovde, kao i kod predstojećeg mitinga, radi o stavu i odluci jednog čoveka, koji onda postaju uniformna naredba i za ostale oko njega. Kasnije reakcije su bile još neverovatnije: organizatori protesta protiv nasilja su nazvani hijenama, i sa naslovnih strana tabloida građanima je rečeno da oni žele da siluju njihovu decu! Niz ovakvih bizarnih reakcija, a tu spada i najavljeni miting, jeste i naljutio ljude, ali i više od toga – uplašio ih je da su ljudi na vlasti izgubili kontakt sa realnošću, i da se nešto mora učiniti dok nije prekasno. Sigurno je da takve reakcije samo povećavaju broj ljudi na protestima.
Koliko vam se čini da se izgubio fokus, a to su djeca? Da li su preduzete dovoljne mjere za sprečavanje nasilja?
U fokusu ovih protesta nisu samo deca, mada je ubistvo dece u školi ono što je najviše potreslo ljude. I taj zločin, kao i drugi masovni zločin koji se dogodio dan kasnije, u fokus je stavio nezaštićenost od nasilja koje je preplavilo naše društvo. Bezbroj je primera koji mora da izazivaju nevericu: ratni zločinac se video linkom pravo iz Haga obraća osnovnoškolcima, višestruki kriminalac postaje zvezda rijalitija od koga deca čekajući u redu traže autogram, osioni mladić danima divlja Lamborghinijem ulicama Beograda, ali, pošto se radi o predsednikovom kumčetu, policija ga ne privodi već na kraju uhapsi Lamborghini, mladić koji će kasnije počiniti masovno ubistvo godinama teroriše meštane sela ali ga štiti otac na visokom položaju... Mnogi ljudi videli su da su nemoćni da nešto promene, ali su se nadali da će, ako gledaju svoja posla, poštedeti sebe i svoje najmilije nasilja. A sada kada je očigledno da je svačija svakodnevica poplavljena nasiljem veruju da moraju barem pokušati da nešto učine. Nisu samo ti događaji razlog za paniku i za revolt. Još više je razlog za paniku uviđanje da se vlast pravi slepa i gluva i da poriče da uopšte postoji ono u šta vi upirete prstom. Kao u horor filmu, to označava da je situacija mnogo zloslutnija nego što izgleda.
