Nedavno je objavljen prvi broj punk fanzina White Riot, čiji ste urednik. Predstavite nam ukratko njegov sadržaj i kontekst nastanka.
Međunarodna naučna konferencija koja se ove godine "jubilarno", dvadeseti put zbiva na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, ima za temu: "Punk is not dead: 50 godina pank roka". Prijatelj, informatičar Stefan Sekulić, predložio je da program konferencije i knjigu rezimea napravimo kao fanzin, što se pretvorilo u viziju: pusti program, publikovaćemo fanzin. Dogodio se, naime, veoma lep i panku naklonjen odziv, a onda je dobio i egzistencijalnu, političku i socijalnu potporu: studentske blokade.
Zin je zamišljen kao jubilarni gest, pola veka panka, a koncepta i nema, ima samo dve stalne rubrike: "Aktuelnosti" i "Koja je najbolja pank pesma ikada?" Sve ostalo su tekstovi različitih "žanrova", od poezije do eseja, od priče do "skice" nekog benda, od ispovesti do autobiografske beleške, u narednim brojevima i intervjui… A u prvom broju: Mihajlo Pantić, Branko Kukić, Marko Vojnić, Sava Stjepović i toliko drugih, meni posebno dragi stihovi Stevice Šepre Mihajlović i tekst Igora Aleksića (Đubre)...
Kako gledate na muzealizaciju punka s jedne, a kako na njegov aktualni potencijal s druge strane?
U uvodnom tekst fanzina, Gregor Tomac (ex Pankrti) zapitao se – u duhu istorijske avangarde, jer pank uspostavlja snažne relacije sa kulturnom i književnom avangardom prve polovine prošlog veka – da li je pakovanje panka u muzej njegov kraj. Iskustvo sa pravljenjem fanzina, opet, razuverilo me je da su pankeri danas isključivo "stari" pankeri, što je činjenica kada odete na neki koncert: prosek godina 55 i kusur.
Na White Riot odazvali su se mladi – kao da su čekali ovako nešto da mogu da progovore u inat svima nama koji smo kulturne i društvene vrednosti akademizovali, politizovali, i tako umrtvili, jer u panku vide slobodu izraza, demokratizaciju stvaralaštva, eksploziju kreativnosti usmerene protiv ponižavanja, nasilja, represija, državopoklonstva, nacionalizama. Pank mladi osećaju kao metaforu autentičnog života. Između, dakle, muzejizacije i "žive" refleksije na pank, izbor je čini mi se pao na pank kao autentični egzistencijalni izraz.
Iz perspektive pjesnika koji se poziva na punk, ali i teoretičara književnosti, koja je književna važnost punka?
Nije li nas pank naučio da čitamo kako Remboa, tako i Bibliju, kako Hakslija, tako i Orvela, da razumemo Holokaust...? U mišljenju, poeziji, biti pank jednako je biti – čovek. Nije li pank poslednja modernistička emancipacija, krajnji vapaj za boljim svetom. I oblik "čiste" neposrednosti: ja čitam, razumem, mene boli, obespravljen sam. Tako i u poeziji, prozi: ako se ne čuje neposrednost ljudskog krika, to nije literatura.
Tako i u kulturi: ako se ne čuje vapaj, bilo onaj Munkov, onaj Meštrovićevog starozavenog Jova, Borisa Davidoviča Novskog, onog "London’s Burning" ili "Give Us a Future", tog krika koji postaje "proglas", ako se ne oseti da je upućen nama i da ga moramo čuti i odazvati se – nema nas. Zato se i u teoriji literature mora ići otvaranju problema i načina mišljenja koji tek čekaju da budu artikulisani, knjigama koje traže naše razumevanje, empatiju, "politički" otpor našoj korumpiranosti i sterepotipima... Ovako: Ako ne čitaš i živiš književnost i kulturu kao panker, nema ni književnosti, ni tebe. Ovako: Budi pank, budi čovek, budi kultura!
