Onom ko je pre nekoliko godina pratio pozorišnu i filmsku scenu u Srbiji ime Danijele Štajnfeld poznato je zbog njenih brojnih uloga. Nažalost, nakon silovanja koje je doživela od svog kolege, učitelja i osobe kojoj je verovala bila je prinuđena na odlazak u SAD, gde je pokušala da zaceli rane. Jedan od lekova bio je i film "Zaceli me" u kome je progovorila o svom iskustvu i traumama, ali i o iskustvu, traumama i pokušajima izlečenja drugih žrtava, pa i počinilaca koji su bili voljni da nešto kažu. Film, prikazan na nedavnom ZagrebDoxu, izazvao je veliko interesovanje publike, a slično je bilo i na festivalu u Sarajevu.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film i da li se on može shvatiti kao deo vašeg višegodišnjeg procesa iscelenja?

Jeste, upravo tako. Kad sam dobila ideju za film i krenula da ga pravim, išla sam ka neambicioznom kratkom filmu iz sebičnih razloga – da bih našla zacelenje. Pošto nisam mogla da govorim o svom iskustvu, mislila sam da ću moći da progovorim kroz glasove i priče drugih ljudi. Čim sam ušla u produkciju, otvorila se Pandorina kutija sa gomilom pitanja zašto je toliko seksualnog nasilja u društvu i zašto je toliko ćutanja. Kako i pored toliko društvenih revolucija vezanih uz seksualne orijentacije kao savremeno društvo i kultura nismo mogli da prebolimo osnovnu stigmu jer je to jedan od najčešće prećutkivanih zločina u savremenim zapadnim zemljama, gde prosečno 80 odsto slučajeva nije prijavljeno. Kod nas na Balkanu te cifre i procente ne znamo, ali su sigurno mnogo veći. Tu je i postojanje stepena stigmatizacije zlostavljanja muškaraca, zlostavljanja u religioznim ustanovama, zlostavljanja dece, zlostavljanja od strane najuže porodice... Ja sam kao filmadžija bila radoznala i htela sam da ispričam priču, pa sam našla sredstva i razumevanje i napravila dugometražni film.

Da li bi bilo moguće snimiti takav film u Srbiji ili bilo gde na Balkanu?

Odgovor je – ne. Prvo, postoje velike svetske organizacije za ljudska prava poput Amnesti internešenela koje sede na ovim prostorima više od 30 godina pokušavajući da pomognu ljudima koji su preživeli ratna zlostavljanja i silovanja i koje se sistematski mučilo, pa ne mogu da nađu žene ili decu, sad već odrasle ljude, koji bi razgovarali o tome. Ti slučajevi su izuzetno retki. Ako Amnesti internešenel 30 godina šalje svoje eksperte i troši milione u naporu da nađe bilo koga da razgovara, ja sigurno ne bih mogla da nađem sagovornike za film. Drugo, da li bi meni kao žrtvi silovanja na Balkanu verovali da imam originalan, autentičan ugao i dali mi fondove da napravim film? Treće, da li bi meni kao nekoj glumici iz Srbije koja se pojavljivala po filmovima, serijama i predstavama neko dao producentsku i rediteljsku stolicu? Dakle, to su sve pitanja vezana uz problem stigmatizacije.

Koliko se u vašem filmu mogu prepoznati žrtve i počinioci silovanja, odnosno seksualnog zlostavljanja na ovim prostorima?

Mi smo imali najveći problem ćutanja posle silovanja u ratu, kako svih žrtava tako i počinilaca i svih odgovornih. Sad ratnih silovanja nema, ali statistike kažu da su zlostavljanja i seksualno nasilje užasno učestali i nama je jako teško da se s takvim statistikama nosimo. Kad dođem na neke zatvorene projekcije, jer radim sa organizacijama koje se bave traumama silovanja, vidim koliko ljudi iz publike dođe da mi kaže da se to i njima desilo. Ipak, najveća razlika je da na zapadu procesuirani počinioci zlodela dobivaju i obaveznu terapiju do kraja života ili dok nadležne službe ne zaključe da su OK. Dakle, bilo da je u zatvoru ili van zatvora, na zapadu počinilac mora da ide na terapiju. Razlika je i što su tamo počinioci skupili snagu da pričaju o tome i da se kaju, doduše retko, ali ih ima.

Koliko je zapravo patrijarhalnost, odnosno mačizam važna komponenta za seksualne delikte, s obzirom na to da danas imamo više političke korektnosti u javnosti nego pre 30 godina, ali se silovanja svejedno događaju?

Najveći problem što se tiče i naših prostora i SAD-a je postojanje normalizacije seksualnog uznemiravanja, verbalno ili fizički, od zagrljaja oko struka osobe koja to nije htela ili poljubaca, o čemu slušam svaki dan. Doduše, meni jedna koleginica kaže da se to njoj ne dešava jer kad su je prvi put tako spopali, ona ih je mlatila. Ako bismo svi bili posramljeni kad bi nas neko izdžepario, a drugi nam ne bi verovali da nam se to desilo pa kazali "dokaži" ili "ti si kriva što si imala plitke džepove", niko ne bi prijavljivao džeparenje i ono bi bilo rasprostranjeno. Poenta koju sam ugradila u film jeste da ako uspemo da postignemo normalizaciju razgovora o tome, sprečavamo zločine i spasavamo živote nekih ljudi zato što ćemo se naći kao sigurna oaza nekima koji će nam se poveriti. Jer kad se ljudi povere i prvi put progovore, to je početak njihovog zaceljenja.

Da li ste zatečeni reakcijom javnosti i medija u Srbiji i na području bivše Jugoslavije nakon što ste obnarodovali ono šta vam se desilo?

Nije me to iznenadilo, to sam očekivala. Otišla sam iz Srbije na vrhuncu karijere, kad sam imala jedanaest naslova u pozorištu i brojne uloge. Pobegla sam iz Srbije i nisam se nikad nikom javljala, nadajući se da će me zaboraviti, kao i da na sarajevskom filmskom festivalu niko neće da obrati pažnju na ovaj film, tako da se nisam pripremila za reakcije. Ono šta se desilo u srpskoj javnosti nije me iznenadilo; to je jako bolno za nas koji smo na vetrometini. Možemo da vidimo tačan i istinit presek stanja svesti vezano uz zločine i odgovore zašto svi ćute. Ako mislite da žrtve zlostavljanja mogu da prijave zločin, a da im se ne veruje ili da ih se krivi, kao što se dešava nekima od nas, ne treba očekivati da će da progovore.

Može li u Srbiji i drugim zemljama Balkana vaš film pomoći da se žrtve silovanja oglase, a da nadležne službe rade svoj posao bez predrasuda i da se donesu zakoni kojima se štiti pravo žrtve?

Po postojećim zakonima, u slučaju svog silovanja ja sam svedok i ne mogu da budem žrtva. Kao državljanin Srbije ne mogu ni da odbijem učešće u procesu, inače bih bila kažnjena. Mislim da će se zakon promeniti kad se promeni naša svest, a svest će se promeniti ako svi mi, pa i vaši čitaoci, shvate da je na svima nama da počnemo o tome govoriti na human način.

Kakve su bile dosadašnje reakcije na film i kakvi su dalji festivalski planovi?

Reakcije su zasad bile divne, i od kritike i od publike. Najznačajnije poruke dobila sam od ljudi koji su mi se obratili privatnim porukama na društvenim mrežama rekavši mi da su bili žrtve, i muškarci i žene. Poverili su mi se kad su pogledali film i kad su to mogli da urade. Od svih reakcija te su mi bile najdraže jer pokušavamo da menjamo stanje svesti. Američka premijera bila je 25. juna – film se našao na nekom od striming servisa. Napravila sam ga da bude viđen, a ne da bude nagrađivan. Što se tiče planova, više se neću baviti ovim temama, već ću se, kako sam i počela, baviti komedijom, što znači satiričnije i lakše teme.