U organizaciji časopisa Tragovi, koji izdaju Arhiv Srba u Hrvatskoj i Srpsko narodno vijeće, 14. oktobra u prostorijama "Prosvjete" u Zagrebu održan je razgovor s beogradskim historičarima. Novinar i suradnik Arhiva Tihomir Ponoš razgovarao je s Kostom Nikolićem, autorom knjige "Jugoslavija: poslednji dani, 1989-1992", direktor Instituta za savremenu istoriju Predrag Marković govorio je o aktivnostima institucije kojoj je na čelu, dok je časopis "Historija XX veka", koji izdaje Institut, predstavio glavni i odgovorni urednik Dragomir Bondžić.

Urednik časopisa Tragovi Dejan Jović najavio je Nikolića kao autora brojnih knjiga koji je nekoliko puta bio gost Arhiva Srba u Hrvatskoj, a kako je rekao, da nije bilo korone, dolazio bi i češće.

Nikolić je tom prilikom predstavio treći tom trilogije koji se pod naslovom "Razaranje države – stvaranje država" bavi periodom od 1991. do 1992. kad se Jugoslavija konačno raspala.

- Raspad Jugoslavije je moj život. Moja generacija nije razmišljala o ratu. Ukradene su nam najlepše godine života - objasnio je Nikolić razloge za bavljenje ovom temom. Bitan razlog za nastavak rada na knjizi su bogati arhivi Haškog suda koji su svima lako dostupni i to besplatno i u kojima je velik broj dokumenata.

- Zato bi istoričari trebali da podignu spomenik Karli del Ponte. Zbog brojnosti izvora pustio sam aktere da sami pričaju i nisam naturao zaključke - kazao je.

Podsjetio je na većinski istoričarski i društveni narativ koji po svaku cijenu brani Srbiju iz tog perioda i manjinski koji je za sve optužuje.

- Ja sam uvek bio na strani žrtava koje nemaju narodnost - rekao je i naglasio da u Srbiji prevladava stav da je Jugoslavija razbijena spolja i da je Zapad kriv za to. - Svako želi da sakrije svoju odgovornost, ali je za raspad pre svega odgovoran domaći faktor. Domaći političari su izabrali ratni način raspada - istaknuo je Nikolić, koji se pozabavio i, kako se pokazalo, neuspješnom konferencijom o Jugoslaviji u Hagu koja je počela s radom 7. septembra 1991. godine.

Naglasio je da Srbi nisu bili homogeni i da Slobodan Milošević nije imao neograničeni utjecaj na ostale.

- Goran Hadžić i Mile Martić nisu imali iste stavove kao Milan Babić, kojeg je Milošević dao smijeniti na Skupštini RSK-a početkom 1992. Lomljenje Babića i Srba iz Hrvatske išlo je teško, kao i pokušaj uticaja na Crnu Goru i Srbe u BiH. Srbija je zapravo imala najmanje razloga za rizik, jer je njoj rat bio najmanje potreban. Kako nije imala ratne ciljeve i strategiju, najgore je prošla. Iako se tvrdilo da Srbija nije u ratu, Miloševićevi protivnici su govorili da ako Srbija i nije, njeni građani jesu, s obzirom na paravojne jedinice i obaveštajce. Uostalom, sve govori podatak da je mobilizacija u rezervni sastav JNA u Beogradu iznosila šest odsto, u Srbiji 20, dok je Crna Gora imala procent od 60 do 90 posto mobilisanih. Taj nizak procent mogao bi biti doprinos pomirenju. Možda bi i u Zagrebu trebalo podići spomenik srpskom dezerteru. Pa i ja sam bio među onima koji su izbegli rat - kazao je Nikolić.

Odgovarajući na pitanje tko je naredio napad na Dubrovnik, Nikolić je podsjetio na Miloševićevu izjavu da to Srbiji nije trebalo.

- Ili se vadio ili nije znao, ali je poznato da su Crnogorci kao ratni cilj imali zauzimanje Prevlake i teritorije dokle stignu na pravcu prema Dubrovniku – naglasio je.

Istaknuo je i da je Jugoslavija prestala da postoji 18. jula 1991. kad je po dogovoru Srbije i Slovenije JNA povučena iz te zapadne republike i upućena u BiH.

- Tek tada Nemačka, koju mnogi optužuju kao glavnog krivca za raspad, menja dotadašnju politiku nastojanja održavanja Jugoslavije. A u BiH je vođen rat sa svima protiv svih, pa su po pitanju samostalnosti SDA i HDZ protiv SDS, dok su HDZ i SDS bili protiv unitarne BiH za koju se zalagala SDA – rekao je Nikolić.

Za mišljenje o datumu smrti Jugoslavije pitalo se i Budimira Lončara, dugogodišnjeg šefa diplomacije SFRJ i Hrvatske.

– Za mene je dan smrti Jugoslavije bio u septembru 1991. kad je postalo jasno da se JNA i Milošević zalažu za ratno rješenje - rekao je Lončar.

Bondžić je rekao da časopis "Istorija XX veka" izlazi 40 godina.

- Izlazimo dva puta godišnje, iako smo nekih godina zbog krize i nedostatka sredstava izlazili kao dvobroj. Tema su Srbija, Jugoslavija i Jugoistočna Evropa u evropskom i globalnom kontekstu, a sada se fokusiramo na sam kraj XX veka, pa je sve manje građe iz perioda pre 1914. Nastojimo imati što aktualnije teme i nove metodološke pristupe, a od 2016. imamo svoju web stranicu - naglasio je Bondžić.

Po riječima direktora Predraga Markovića, Institut je najmanji, ali najaktivniji među srodnim ustanovama.

- Poslednja smo federalna institucija u nauci; zapravo od 50-ih godina ne postoji neki federalni projekt. Obradili smo više tema koje izazivaju kontroverze: ustanovili smo

tačan broj žrtava u Kragujevcu 1941. kojih je bilo 3000 umesto 7000 kako se pisalo, napravili smo reviziju srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu i ustanovili da je i njih manje nego što je bila službena cifra. Bavimo se i žrtvama Jasenovca. Mi smo protiv viktimizacije, od čega znaju patiti naše kolege u BiH - rekao je Marković i kao jedan od najznačajnijih projekata naveo onaj nazvan "Multinacionalna država i nacionalni identiteti – Srbija u 20. veku".

- Istoriografija je svuda u velikoj krizi zbog smanjivanja interesa, a onda i sredstava. U Srbiji je nešto manja, jer se svi od vozača taksija nadalje razumeju u istoriju i imaju svoje stavove o istorijskim pitanjima - zaključio je.