Bojana Vunturišević rođena je u Požarevcu, a Fakultet muzičkih umetnosti završila je u Beogradu. Javnosti je postala poznata 2007. godine kao pjevačica pop benda Svi na pod, a 2017. je objavila svoj prvi solo album "Daljine". Šest godina kasnije stigla je "Ljubav", album koji prate iznimno pozitivne kritike i rasprodani koncerti. Vunturišević je danas istaknuta kantautorica i diplomirana glazbena pedagoginja, a piše tekstove i drugim izvođačima iz regije. Uskoro će, 22. svibnja, nastupiti u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, a tim povodom smo vodile razgovor u zadimljenom podrumu jednog objema estetski nevjerojatnog zagrebačkog hotela.

Publika vas voli gdje god da dođete, a kažete da vi posebnu ljubav imate prema hrvatskoj obali, odnosno otocima. Što je ono što vas najviše privlači ovom području?

Možda to dolazi od mojih roditelja. Rodila sam se 1985. godine, u vremenima kada je Jugoslavija još uvek postojala. Elektroprivreda Srbije tada je imala svoja odmarališta duž Jadranske obale, imali su ih i u Budvi i u Sutivanu na Braču, a moji roditelji su uvek birali da letuju na Braču. Iako se ne sećam tih letovanja, sećam se grupe Magazin, sećam se moja tetke koja me posebno bombardovala sa Tončijem Huljićem i Ljiljanom Nikolovskom, tadašnjom pevačicom Magazina. I nekako kada dođem u Dalmaciju, tu sam u Jugoslaviji. U Dalmaciji sam u Jugoslaviji, u Sarajevu sam u Jugoslaviji i nigde više nisam u Jugoslaviji. Mnogo mi je bilo drago danas kada su mi neki Zagrepčani rekli da, kada oni dođu u Beograd, da su u Jugoslaviji. I otud moja ljubav za Dalmacijom – zato što je moje političko, nacionalno, ne znam ni ja kakvo sve opredeljenje, to da sam Jugoslovenka. U njoj sam se rodila, te ideje i dan danas poštujem, živim ih i prenosim, ne samo na svoje dete, već i na decu sa kojom radim.

Moje političko, nacionalno, ne znam ni ja kakvo sve opredeljenje je to da sam Jugoslovenka. U Jugoslaviji sam se rodila, te ideje i danas poštujem, živim ih i prenosim. Otud i moja ljubav za Dalmacijom

Po struci ste glazbena pedagoginja, a pre deset godina ste osnovali dječji zbor DFhor. Kako vam je raditi s djecom, između ostalog i s vašim sinom Dušanom? Veseli li vas to više nego rad s odraslima ili je pak i zahtjevnije?

Dušan dođe na probe, ali neće da peva i onda mu zadam da u kuhinjici pored naše sale vežba pisanje. Mnogo mi je lakše da radim sa decom, čistije, iskrenije, sa moje strane mora da bude smislenije, sistematičnije, promišljenije itd. Deca su me naučila kako da komuniciram sa odraslim ljudima, pošto je moja priroda takva, vrlo sam temperamentna, nestrpljiva, nesistematična i onda me je muzička pedagogija baš naučila tome da moram od bližeg ka daljem, od poznatog ka nepoznatom. Deca me kupaju iznutra, kada dođem onako mrzovoljna na probu, vrlo često mi poprave dan i mislim da ću možda nekad prestati da se bavim muzikom, ali da radom sa decom neću nikada.

Što najviše vole pjevati? Biraju li sami pjesme ili ih vi odabirete?

Ja im biram pesme i, eto mene opet u Dalmaciji, imamo dve pesme od Vojka V, a to su "Cilit Beng" i "Svaki dan mi je rođendan". Pevamo i "Punjene paprike" od Dječaka, Idu Prester i Lollobrigidu. Tu su i neke autorske stvari, prošle godine smo izbacili pesmu "Suncokreti" koja je izašla na Svetski dan dece sa Downovim sindromom. Pevamo i Disciplinu kičme, uglavnom je to sve neka pop-rock muzika sa jugoslovenskih prostora.

Sve prvo mi je najdraže

Pišete i muziku za kazalište, a pisali ste između ostalog i za predstavu "Crvena: samoubistvo nacije" koja govori o nasilju nad ženama. Kako pristupate skladanju za kazalište i kako vam je bilo raditi na toj predstavi? Kazali ste, naime, kako vas od svega možda najviše privlači upravo rad u kazalištu. Zašto?

Da, to baš volim da radim. Rad u pozorištu mi je ostao u sjećanju kao jedan od najlepših angažmana koji sam ikada imala. Nisam mnogo radila, uradila sam dve predstave, a obe su nastale po tekstovima Minje Bogavac. "Crvenu: Samoubistvo nacije" je režirao Vojkan Arsić, a "Devojčice" Minja. Rad na "Crvenoj" mi je možda draži nego rad na predstavi "Devojčice" samo zato što je to bilo moje prvo iskustvo u pozorištu, a najviše volim i prvi poljubac, i prvi izlazak, i prvi koncert, i prvi album i prvu pesmu. Sve prvo mi je najdraže. Tada sam napisala osam songova. To su opasne pesme, pesme koje dižu revoluciju, te pesme ruše vlast i šalju mene i Minju u zatvor. Jako mi je žao što to nismo snimile u studiju, ali možda je tako i bolje jer smo sada ti i ja ovde, a na slobodi smo i Minja i ja.

Bili ste aktivni na prosvjedima protiv nasilja u Srbiji, a u više navrata ste marširali i za 8. mart te protiv rodno uvjetovanog nasilja. Imate li dojam da se išta mijenja na tome polju?

Pa mislim da se polako ljudi u Srbiji, i žene i muškarci, vaspitavaju da se bolje odnose prema čitavom društvu, a posebno prema ženama. Ali je i dalje ona kriva šta je radila noću, zato što je upisala glumu, jer je uradila ovo ili ono. I mislim da će nam trebati još neko vreme da te stvari malo dođu na svoje. Pretprošle godine smo imali ženske proteste, oni su mi možda omiljeni, nekako najemotivniji, najeksplozivniji. Kad bi te žene i ženske solidarnosti organizovale protest protiv nasilja u Srbiji, mislim da bi to bilo učinkovitije nego što su protesti koje imamo danas.

Deca me kupaju iznutra. Kada dođem mrzovoljna na probu, vrlo često mi poprave dan i mislim da ću možda nekad prestati da se bavim muzikom, ali da radom sa decom neću nikad

Na spomenutim prosvjedima bila je aktivna i zapažena mlada pjesnikinja Radmila Petrović. S njom ste, među ostalim, radili na drugom Senidinom albumu. Kako je tekla suradnja i kako je nastao legendarni stih "Tebi seansa, meni renesansa"?

Taj je stih napisala Radmila, a ona i ja smo se upoznale na protestima. Za njenu poeziju sam znala jer sam je čula u emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem". Potom mi je moja drugarica Marija Stojanović poklonila njenu knjigu. Na protestima smo se zapratile na Instagramu, dogovorile da se vidimo i kasnije provele jedno čitavo prepodne zajedno na kafi. Sa Radmilom razgovor kada krene, ne ume da stane, teče sve dublje i dublje, a ja sam podelila sa njom to da imam neki Senidin demo koji je drum 'n' bass, ali prilično ravna melodija, što mene baš i ne inspiriše. Volim kada je melodija raskošna, onako amplitudna. Čim je melodija ravna, u pomoć zovem Minju Bogavac ili Mašu Seničić ili Radmilu. Ona je napisala prvi deo te pesme "Senida", a ja sam nastavila. I, eto, pesma maltene postade feministička himna.

Radite li još nešto za Senidu?

Sad joj radim neke pesme za treći album. I biće jako lepo. Jedna od tih pesama, "Delija", izašla je nedavno i oslanja se malo na srpsku lirsku pesmu. Uradila sam joj i jedan blues, ja ga zovem "U tri lepe", ali nismo još uopšte razgovarale o naslovima. Treću zovem "Idi gade, ko te dade" i ona je malo svadbarska, a četvrta, poslednja koju sam uradila, zove se "Alo, alo". Bukvalno dan posle mog beogradskog koncerta koji se desio 23. marta, bila sam zgažena, umorna, ležim kod kuće i Senidah mi piše: "Pomagaj, ja sam na Tajlandu, sutra mi dolazi snimatelj, prekosutra snimamo spot za pesmu koja nema lirikse." Govorim joj: "Sendi, Dušanu je danas rođendan, sutra slavimo. Pošalji, ali ne obećavam." Ona mi je poslala i to je iz mene samo krenulo da curi i nastala je lepa pesma.

Bojana Vunturišević (Foto: Sandro Lendler)

Može svet da se ruši ako sam napravila dobru pesmu

Mislite li da najbolje stvari, najveće inspiracije dolaze onda kada ste "na dnu", u nekom teškom životnom periodu?

Kada si na dnu, verovatno je umjetnost kao lepa stvar i jedina za koju možeš da se uhvatiš da bi se iščupao. Kada sam srećna, iz mene samo izlaze banalnosti. A kada sam na dnu, kada sam u nekom blatu, verovatno vapim za nečim lepim i onda iz dubine duše, stomaka, srca, ne znam ni ja čega, iz dubine sebe vadim lepe stvari. Verovatno je to ta čežnja za nečim lepim, za osmehom, za srećom, za nekom pozitivnom emocijom. Vapaj.

Kako vam bude kada prođe taj teži period i kada se osvrnete na pjesme koje su nastale u tom duhu?

Onda poželim da patim ceo život. Meni može svet da se ruši ako sam ja napravila dobru pesmu. To je neko prokletstvo svih nas koji se bavimo muzikom, književnošću, slikarstvom, da nam je to važnije od nas samih.

Naše majke su takve. Žene koje nemaju sopstvene živote, koje žive živote svojih muževa, svoje dece. I na nama je da prekinemo taj niz

Osim ljubavi po kojoj je nazvan vaš drugi album, čest motiv koji se ističe u vašim pjesmama je samoća, primjerice u "Soliti", a ako se ne varam, i u "Svemirskoj ljubavi"?

"Svemirska ljubav" kada krene ne znam da li da skačem od sreće ili da sednem i da plačem. Asocira me na dve osobe koji imaju isto ime – Dušan, to su moj tata i moj sin. Taj refren, "A kad dođe taj dan, kada ostaneš sam, ti ne plači", zapravo govori o smrti. Volela bih da je to meni moj tata rekao kada je umirao. Ali za to ti je verovatno potrebna velika snaga, a pošto on to meni nije rekao, to sam ostavila svom sinu u pesmi, da zna da ću ja njemu uvek biti tu u srcu.

Kada govorimo o samoći, kako gledate na otuđenost i usamljenost ljudi u današnjem kapitalističkom, ali i konzumerističkom svetu u kojem se na ljude gleda kao na profit i proizvod?

Ne znam kako se boriti protiv toga. I ja isto pokleknem, krenem za tim materijalnim, krenem u potrošački mindset. Onda me nešto vrati, verovatno prijatelji i porodica. Ali ruši se to polako, na primer u Srbiji je jedno vreme vladao taj neki kultur-fašizam – ako nisi gledao neki određeni film, ako nisi pročitao neku knjigu, ako slušaš nešto što nije rokenrol, bio si stavljen na crnu listu. To šta slušaš je određivalo tvoj identitet. Danas se to ruši, pogotovo na Twitteru, ljudi su jako oštri. Sve one koji se i dalje drže tog kultur-fašizma sada kensluju. Meni je jako drago da je došlo do toga jer je ranije važilo pravilo da, ako slušaš turbofolk, ti si neinteligentan, neobrazovan, ti jednostavno ne vrediš. A prosto ta priča više ne pije vodu.

Kakav je vaš dojam kada dođete ovdje nastupati? Je li slična atmosfera kao kada nastupate u, primjerice, Beogradu?

Kad god se izmestim iz moje kuće, meni je fantastično. Verovatno kad bih ostala ovde duže, osetila bih društvo i kako ono diše.

Pisali ste pjesmu i za Natašu Bekvalac, "Mala plava". Kako je pak bilo pisati za glazbenicu čiji je žanr uvelike različit od vašeg? Stavljate li se u tuđu kožu kada pišete?

Radila sam muziku i tekst za tu pesmu. Nataša me zvala u trenutku kada se njena lična tragedija polako završavala, ona je bila žrtva porodičnog nasilja. Tada sam se stavila u njenu kožu, ta priča me je inspirisala i njena jačina da nakon tako velikog kraha krene napred, a tekst se tako i završavao "Dalje ide mala plava". Ali su ona i Coby to promenili u "Nisam zdrava mala plava". Super mi je bilo sa Natašom, ona ima neke pesme koje su jako dobre. U početku 2000-tih se pojavila na našoj sceni sa svojim prvim albumom koji je producirao Vlado Georgiev, a na kojem se nalazi pesma "Ne brini". Ta pesma je drum 'n' bass. Da neki muzički urednik ne zna da to peva Nataša Bekvalac, ta pesma je mogla komotno da se zavrti na B92-ci, na SKC radiju. Ali, to je taj kultur-fašizam koji ne prepoznaje dobru i lošu pesmu, nego prepoznaje samo fijoke u koje pakujemo pevače i pevačice. Tako da mi je bilo jako izazovno. Htela sam to da pokidam i mislim da smo i Coby i ja uspeli. Jer Natašu i dan danas, nakon već šest godina, u intervjuima predstavljaju kao Malu Plavu. Tako da sam je rebrendirala i izgleda da imam i malo te marketinške skillove koje dobro implementiram kod drugih, samo ne kod sebe.

Zašto mislite da je to tako?

Mislim da se više dajem drugima nego što se dajem sebi. To vidim i kada pišem pesme za druge ljude. Više promišljam, a za sebe kada pišem se malo kočim, sama sebe zakočim, cenzurišem, stiskam. Ali učim da i sebi pustim. Da sebi pustim sebe kao što sebe puštam drugima.

Novinarka Nade Katarina Bošnjak i Bojana Vunturišević (Foto: Sandro Lendler)

Mnogo verujem u nove generacije

Kako je to i je li teško voljeti sebe, pogotovo u dobu kada nemamo vremena ni odmoriti i razumjeti odnos prema sebi?

Sebi sam uvek na posljednjem mestu, ali to je taj neki mentalitet ljudi sa naših prostora. Tako sam vaspitavana, takva je moja mama. Mi smo njoj na prvom mestu, mi, njene sestre, njena mama, pa tek onda ona dolazi na red. Naše majke su takve. Žene koje nemaju sopstvene živote, koje žive živote svojih muževa, svoje dece. I na nama je da prekinemo taj niz. Mnogo je težak taj prekid jer su tako živele i naše babe i prababe. To se transgeneracijski prenosi, ali prekinućemo ga.

S druge strane je tu i patrijarhat, no čini mi se da polako nestaje kod generacija rođenih u novom mileniju. Kako gledate na generacije koje su došle nakon vaše?

Mnogo verujem u vaše generacije. Mnogo mi se dopadate i mnogo volim da sedim, pričam i da radim sa vama. Malo mi je žao što nisam i ja ta generacija. Nekako ste slobodniji, otvoreniji, pristupačniji, baš se ne bojite. Ni ja se nisam bojala u vašim godinama, ali sam uvek imala prethodne generacije koje su mi sa velikom dozom cinizma govorile "e, baš ćeš ti da promeniš svet". Ali ja to sebi ne dozvoljavam, i zato sam uvek uz vas, uz nove generacije, jer stvarno mislim da možemo da promenimo svet.

Posljednjih godina radili ste na i pjesmama koje su se natjecale na srpskom izboru Pesme za Euroviziju. Ove godine je to bila pjesma Kat Dose "Tajni začin", a 2022. "Muškarčina" Sare Jo koja je doživjela zapaženiji uspjeh, plasiravši se odmah iza Konstrakte. Kakvo vam je bilo to iskustvo i kako gledate na Euroviziju? Jeste li njen fan?

Nisam bila fan Eurovizije, bila sam uvek fan Beovizije, ali mi smo to gledali i smejali se svemu tome. Onda se desio rebranding i na Pesmi za Euroviziju 2022. je Sara zapela da ide, a Coby, Luxoni i ja smo uradili pesmu "Muškarčina". To mi je najlepše iskustvo u studiju ikada, jako smo se dobro zezali i jako smo se dali u tu pesmu. Tada su i moje Žene sa faksa došle da pevaju, a koje pevaju i danas sa mnom na koncertima. Sara je bila favorit, ja sam bila ubeđena da idemo na Euroviziju, a onda se pojavila Konstrakta. Ona mi je promenila čitavu percepciju Pesme za Euroviziju, pa i same Eurovizije. Čak sam i ja poželela da se prijavim u jednom trenutku jer smo se mi toliko dobro tamo zezali. Ali, više volim da sam autorka, ne prija mi tolika pažnja, a ako se samo pojaviš na tom festivalu, privlačiš veliku pažnju. Opet, možda mi to bude izazov da pobedim sebe, videćemo.

Običaj je da ovakve intervjue uvijek završimo s istim pitanjem – što vam daje nadu?

Nadu mi daje ovaj razgovor sa tobom, nadu mi daju svi ljudi koje sam danas srela u Zagrebu, i to je sasvim dovoljno. Svi ti razgovori koje smo danas vodili, knjige i novine koje sam dobila mi daju nadu. Znam da postoje ljudi koji veruju u isto što i ja, da možemo da živimo zajedno, lepo, pristojno, da se volimo i da lepo razgovaramo. Malo nas je, ali može ta manjina da nauči većinu da ništa nije strašno, ni sve to što su u prošlosti pokvarili. Ne mi, nego naši preci. Mi smo od predaka bolji, a to je i poenta – da budemo bolji od naših roditelja, i da naša deca budu bolja od nas.

 

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.