Zdravi bili, za Anu Đurić Konstraktu već ste čuli svi. Godinama je bila vodeća vokalistica indie pop sastava Zemlja gruva osnovanog 2007. godine. Solo karijeru započela je 2019. objavom singla "Žvake". Početkom lanjske godine objavila je "Triptih", autorski projekt koji uključuje pjesme "Nobl", "In corpore sano" i "Mekano". S "In corpore sano" bila je predstavnica Srbije na Eurosongu, kad su joj i glas i ruke i poruke upamtili u čitavoj regiji, a i šire.

S Konstraktom se upoznajemo na Danima srpske kulture u Zagrebu, a ovaj razgovor kasnije nastavljamo preko mejlova i Google dokumenata, tipkajući između božića i novih godina. U moru distrakcija, lovile smo pokoji fokusirani val, a Ana ga je s nama entuzijastično i velikodušno čekala. Idemo mekano, nek' je prokleto.

Prije Konstrakte bila je samo Ana. A ta je Ana nekad bila mala, dijete. Gdje ste i kako odrastali, što vam je danas upečatljivo iz tog perioda?

Odrastala sam osamdesetih i početkom devedesetih na Novom Beogradu. Život na Novom Beogradu osamdesetih znači i mnogo prostora za igranje i druženje – blokovi u zelenilu, prolazi između zgrada za štekove. Mnogo nas je, ali funkcioniše komšiluk. Pečemo paprike za ajvar zajedno ispred zgrade, svi kupujemo na jednom mestu itd. To je ono čega se prvog setim iz detinjstva. Možda i najvažnije.

Kad je stvaranje muzike postalo dijelom vašeg života, sjećate li se prvih muzičkih koraka?

Oduvek sam volela muziku i ona je bila značajni deo mog emotivnog odrastanja. To je ujedno i ono što u muzici i danas najviše cenim, tu njenu pomalo katarzičnu i emancipirajuću moć. Čistim spletom okolnosti sam počela da učestvujem u stvaranju muzike. Dok sam studirala, družila sam se sa ljudima koji su pravili muziku u okviru sastava Mistakemistake. Tu mi je pružena prilika da napišem pokoji tekst, a kasnije da eventualno i izvedem to što sam smislila. Svaka moja izvedba je bila gotovo komična, ali i to je imalo svoju čar.

(Foto: Kosta Đuraković)

U arhitekturu sam slučajno zašla

Studirali ste arhitekturu. Što vas je u tome najviše zanimalo i što vas je kasnije od arhitekture maklo?

Kao i u muziku, u arhitekturu sam slučajno zašla. Videvši oglas na vratima moje srednje škole, koji je nudio pripreme za upis na arhitekturu, odlučila sam da odem tamo. Da je bio oglas za pripremu za japanski, otišla bih možda tamo. Srećom, obrazovanje koje je devedesetih nudio arhitektonski fakultet u Beogradu bilo je dosta široko, pre svega teoretski. Najvrednije i najuzbudljivije od svega su bile diskusije u okviru projektantskog studija, kod Ivana Kucine i Milana Đurića, gde smo naučili da promišljamo i koncipiramo, kao i časovi istorije umetnosti kod čuvenog Miška Šuvakovića.

Kakvo je bilo stanje u praksi?

U praksi se desi osvešćivanje da si ti, mlad i neiskusan, uglavnom servis za investitora, i tu se pretežno i ostaje u toku karijere, daleko od onih zanosnih narativa o arhitekti misliocu i autoru, u kojima si se kretao kroz školovanje. Ne mislim ovde ništa loše i nije to razlog zbog koga sam napustila projektovanje. U projektovanju sam se kratko zadržala jer mi je prosto bilo životno isplativije da radim muziku i budem sa decom.

Oduvek sam volela muziku i ona je bila značajni deo mog emotivnog odrastanja. To je ujedno i ono što u muzici i danas najviše cenim, tu njenu pomalo katarzičnu i emancipirajuću moć

Kako je počeo vaš put sa Zemljom gruva?

Zemlju gruva smo osnovali mi koji smo ranije radili u okviru sastava Mistakemistake, koji je bio elektro pop sastav i čiji je zvuk bio baziran uglavnom na zvucima čuvenog Rolanda 303. Poželeli smo da radimo na drugačiji način, da imamo svirački bend i da promenimo zvuk, pa smo sastavili ni manje ni više nego bend sa trinaest ljudi, sa velikom duvačkom sekcijom, dve gitare, tri vokala i tako dalje. Vremenom je bend menjao članove i sastav, u skladu sa mogućnostima. Danas je bend Zemlja gruva znatno manji, nema duvačke sekcije i s nama je na bini opet Roland, ovog puta 808, kojim upravlja Ivan Bon iz Mistakemistake. Sve u svemu, sami sebe rasplićemo, sami sebe zaplićemo.

Muzikom se bavite dvadesetak godina. Što vas na srpskoj muzičkoj sceni inspirira, a što frustrira?

Muzičku scenu vidim šire od Srbije. Manje-više slični su uslovi svuda oko Srbije. Ne mogu da kažem da me nešto frustrira ili inspiriše, pre da se divim dovitljivosti naših muzičara-autora i pomalo mi je žao kad naiđem na ideju o podeljenosti scene na "mi" i "oni", zapravo na naprama postavljanje autora. Ali toga je sve manje.

Kazali ste više puta da imate manjak vremena za čuti samu sebe otkad ste postali senzacija na Beoviziji i Eurosongu. Kakva je situacija trenutno, imate li išta mira, vremena za refleksiju?

Nema vremena za češljanje misli, ono kad ih prođeš, proveriš i proživiš milion puta pa si siguran u stav. Na biznis terenu nema vremena za to, moraš da ideš sa rizikom, skoro na prvu loptu. To je sasvim drugačiji sport.

Kroz vaše pjesme se na različite načine provlači pitanje izbora, toga koliko uopće izbora imamo u kapitalizmu, pod tiranijom tržišta. Zašto vam je bitno baviti se tim pitanjem?

Pitanje izbora je danas kapitalistička patka, kao i pitanje novog, i pitanje boljeg, na koju najbolje i sasvim lagano naseda tzv. srednja klasa. Meni nije ni bitno da biram, bitno mi je kako se osećam. Osećaj sigurnosti prividno može da se kompenzuje kroz nekakav privid izbora, koji se svodi na izbor lajfstajla. Ne znam na koji drugi način je moguće razumeti stvarno stanje stvari koje upire prstom na veliki narativ o izboru čiji je sadržaj zaista prazan. Dovoljno je setiti se narodne poslovice "koliko para, toliko muzike" da bi bilo jasno kakav je status izbora, bio i ostao. Imamo narativ o slobodi izbora koji u praksi ostaje zaglavljen u nemogućnosti jer zavisi od tržišta moći koje leži u rukama apsolutne manjine.

 

Verujem da ima budućnosti za starije

Uši ste kritički i prema self-help prorocima i plošnim slikarima "povratka prirodi". Pjevate kako nemate šamana. Kako znati tko si, ako nemaš šamana? I što da se uopće radi s "dubokim" spoznajama o sebi – o tom operativnom koraku dalje ne čujemo previše?

Poseta šamanu je deo priče o selfcareu. Da se razumemo, selfcare može biti blagotvoran, ukoliko nije jedino na šta mogu da se oslonim. Drugo, selfcare je zapravo dostupan boljestojećima. Šaman je danas, između ostalog, uglavnom pitanje naplative usluge koja nije dostupna svima. A jedna od šamanskih funkcija izvorno je i da zaštiti čitavu zajednicu te da nas dovede do spoznaje kako smo svi povezani. To da smo povezani, to je bitna spoznaja za mene, revolucionarna čak.

S tim u vezi, ideja responsibilizacije koja nam se propagira je podla i preskače činjenicu da smo deo društva. Servira nam se uz sveprisutnu retoriku o tome da svako može da od svog života napravi čudo te da, ako se to ne desi, problem je samo u nama samima i mi sami smo u potpunosti odgovorni za sopstvenu bedu. Dodala bih, identitet jeste živa stvar, nije konačan, vazda je promenljiv i u sprezi sa zajednicom s kojom je u interakciji. Konačno pronalaženje sebe nam beži poput svake potrage za boljim. U pesmi "Nema šamana", između ostalog, dotičem spiritualni turizam i potrošnju rituala gotovo na estetskom, a ne na nivou uverenja koja su deo neke zajednice.

Imamo narativ o slobodi izbora koji u praksi ostaje zaglavljen u nemogućnosti jer zavisi od tržišta moći koje leži u rukama apsolutne manjine. Meni nije ni bitno da biram, bitno mi je kako se osećam

U "Noblu" režete oštro na više frontova, dotičete se među ostalim i cijene starenja u ovakvom društvu, naročito za žene koje oko starenja vuku i strah i sram. A budućnost je starenje, pjevate. Ima li u ovom sistemu budućnosti za star(ij)e?

Na starost se često gleda kao na neko vrstu nepotrebnosti, na ćorsokak. Logički gledano to nije tako. Starost je sastavni deo života jednako kao detinjstvo, mladost i odraslost. A svako od tih razdoblja je teško i lepo na svoj način. Mislim da je u osnovi pogrešno misliti o mladosti kao nečem boljem od starosti, a iz svog iskustva i okruženja mogu reći da skoro svaka druga osoba, ako ne i više, ima predrasude u odnosu na starije, što ima posledice u mentalnom zdravlju. Činjenica, ili uverenje, da je život nepobitno konačan je posebno teška ukoliko se kraj, zapadnjački je to tako, doživljava kao nešto nepoželjno. Posledično, ostajemo često zaglavljeni u grčevitoj i iscrpljujućoj težnji za produžetak mladosti koja se prezentuje kao mogućnost za ostvarivanje dobrog života. Ako telo izgleda mlado, to bi trebalo da znači da imamo još vremena za ostvarivanje svega onoga što nam govore da je nužno kako bi potvrdili svoje živote.

Ali sistem tu igra svoju ulogu, čini starenje teškom rabotom?

To uverenje da je starost nesiguran teren, pun straha od napuštenosti i samoće, sami smo sebi obezbedili, najviše usled nedostatka sistemskog upravljanja ovim pitanjem. Iako je zamišljeno da starost, tj. penzija, donosi slobodno vreme i mnoge mogućnosti poput hobija, daljeg obrazovanja, druženja i putovanja, te mogućnosti su u direktnoj sprezi sa zdravljem i parama. Javno zdravlje je komodifikovano, zdravlje kupujemo nauštrb ulaganja u te mogućnosti slobodnog vremena. Iako je zamišljeno da pravo na penziju jeste pravo na korišćenje sopstvenog ulaganja, penzioneri se ponegde tretiraju kao oni koji ne ostvaruju višak te su u tom smislu teret.

Imajući sve ovo u vidu, i još mnogo toga, dolazimo do pogleda na starost i same starosti bez dostojanstva. Tu smo u problemu koji se proteže na sve generacije. Ako je dostojanstven život za svakoga bez razlike ono što nam svima služi, mladima i starima, onda bi valjalo i uspostaviti takav zahtev. Ovde nije zgoreg pomenuti i to da Svetska zdravstvena organizacija navodi da će do 2030. godine svaka šesta osoba imati preko 60 godina. Do 2050. godine očekuje se da će se broj osoba starijih od 80 godina utrostručiti. Očekuje se da će najstarija populacija u budućnosti biti dominantna i u siromašnijim zemljama. Dakle, starenje jeste budućnost, ne samo za pojedinca, već i za društvo. Pitanje dostojanstvene starosti je jako važno i verujem da ima budućnosti za stare, ali i da je ono jedno od pitanja koje je neophodno tretirati van tržišne logike.

Puno je (samo)ironije u vašoj muzici. "Mekano" u tom pogledu posebno bode, taj portret umrtvljenih građanista koji diskutuju o neoliberalizmu, čude se ljudskoj gluposti pa posle jedu lepo, gledaju serije i filmove, opuštaju se. Zašto vam je humor bitna alatka u pisanju i promišljanju tekstova?

Mišljenja sam da humor na intelektualnom, kao i muzika na emotivnom nivou, najbrže radi, i da je dobro sredstvo za osvešćivanje ili čak otpor. Na određeni način ja u stvari delim sopstvena suočavanja sa sobom, u kojima se mnogi prepoznaju na ovaj ili onaj način. Govorim pre iz pozicije publike i govorim ponekad autoironično, autosarkastično, a ne iz uloge Jovanke Orleanke. Također, ono što može da produži duh pesme jeste nezavršena interpretacija. Ne postoji ono nešto konačno što je autor hteo da kaže, a njegov kritičar da odgonetne, već svaki tekst živi u otvorenom procesu raspršene i neiscrpne (re)interpretacije.

(Foto: Kosta Đuraković)

Identitet je generička kategorija

Idemo na još jednu našu interpretaciju. Nasilje, strukturno, slojevito, sistemsko pišti iz vaših stihova. U pjesmi "Žvake" pjevate kako "ovo nije život, ovo je rat", a ljudi pucaju k'o baloni što ih čovjek radi kad žvače žvake. Na koje vas sve načine nasilje opsjeda autorski, tematski?

Nisam do sada tako imenovala ono oko čega se razvija pesma "Žvake" – nasilje. Sad kad tako kažete, možda mogu da kažem da je nasilje ta taktika responsibilizacije, prenosa totalne odgovornosti na pojedinca s jedne strane, i s druge strane potpuna relativizacija istine i privid izbora, koji su uglavnom interesno kontrolisani. Čovek ostane sluđen, ili barem ja sam sluđena, u psihološkom sukobu, između ushićenja i nadomak obećanja rešenja i depresivnog razočaranja. Svako je postao svoj prorok, u večitom traženju te duboke konačne istine koja beži. Evo ima još i ovo nešto novo u ponudi terapija (pa i uverenja), nešto što još uvek nisi probao, a možda pomaže i daje smisao. Na primer, odlazak na Ho'oponopono havajsku terapiju, ili kupanje u pivu, ili otrov žabe, gledanja novog levičarskog podkasta, ili đotiš, odlazak u manastir, borba za očuvanje koralnog grebena, sve smisleno i besmisleno u istoj ravni… I to te ostavlja u večitoj borbi iz koje povremeno deluje da bi neupitno poverenje u jednu ideologiju olakšalo stvar. Bilo bi lako kad bih verovala, Jesus.

Skloni smo komforu, izlazimo na protest vikendom, ili ako ne pada kiša, ili ako nemamo neka preča posla. A znamo i da kapitalizam lako usisa aktivizam i prezentuje ga maltene kao zabavu određenih grupacija

A problematično je i to neupitno povjerenje?

Naravno. U svetu tzv. slobodnog izbora i prava, sve je jači teror izjašnjavanja i zauzimanja strane, svrstavanja… Izraženi partikularizam, insistiranje na razlikama i pitanje individualne slobode je do te mere pervertirano da je individualna sloboda postala nesloboda ostalih. A stvar je veoma jednostavna: moja sloboda je ograničena slobodom ostalih i obratno, zar ne? Niko ne bi trebao nikome ništa da nameće, već je potrebno da se postane ono što jesi na mestu na kome se jesi. Dakle, identitet nije apsolutna, već je generička kategorija.

Ipak, optimistična sam. Verujem u ovo, verujem u ono, dvojaka je to tema – s jedne strane tema pomenute sluđenosti, a s druge tu postoji potencijal izbegavanja subjektivizacije, nesvrstavanja ili čak svesvrstavanja. Neka mogućnost otvorenog mišljenja, onoga koje je otvoreno za druga mišljenja, druge diskurse.

Kazali ste u jednom ranijem razgovoru da ste razočarani u klasične modele aktivizma. Što vas je konkretno razočaralo?

Čini mi se da nije fer da pričam na ovu temu, nisam aktivista. Ranije sam o tome nešto rekla da mi se čini da protestiranje na ulici možda više nije adekvatno, dovoljno u današnjem vremenu. Skloni smo komforu, izlazimo na protest vikendom, ili ako ne pada kiša, ili ako nemamo neka preča posla… Mada, u krajnjim situacijama i nemaš ništa osim svog tela. A opet znamo da kapitalizam lako usisa aktivizam i prezentuje ga maltene kao zabavu određenih grupacija. Devalvira sam pojam. Također, ono što meni deluje kao dobra strategija jeste "zalaganje za", a ne "borba protiv". Ali, kažem, ne čini mi se korektno da ja o tome pričam.

Da vam za kraj postavimo ono vaše pitanje – i šta ćemo sad? Što vam, svemu unatoč, daje ili bi moglo dati nadu?

Počnimo ljubav ispočetka, kao po čitanju u novoj pesmi Bojane Vunturišević.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma