Protestno okupljanje ili "čišćenje migranata", kako su najavljivali na društvenim mrežama, organizovale su prije nekoliko dana "Narodne patrole" u parku kod beogradskog Ekonomskog fakulteta, a u kojem obično borave migranti jer se nalazi blizu autobuske stanice. Sa druge strane, u znak solidarnosti sa izbeglicama, okupile su se levičarske organizacije, među kojima i Marks21. Tim povodom razgovarali smo sa njihovom članicom Anjom Ilić.
Ovo nije prvi skup niti prva akcija "Narodnih patrola" kontra izbeglica. Zašto ste se sad odlučili na reakciju?
Kada su samozvane "Narodne patrole" prvi put dospele u oko javnosti, krajem februara ove godine, nakon što su organizatori patrola objavili snimak u kome izbeglicama ograničavaju slobodu kretanja i prete im kako tobožnji napadi na "srpske žene i devojke" neće proći nekažnjeno, odreagovali smo post factum: sećam se da smo organizovali izvidnicu i, tada, zaključili da malobrojni učesnici patrola žele pre svega da se propagandno predstave kao "antisistemski element". Mislim da patrole i druge krajnje desne, pa i fašističke grupe, poput npr. Levijatana, zapravo predstavljaju režimske poslušnike koji obavljaju one poslove kojima vladajuća stranka neće da prlja ruke. Oni su poslušna, šovinistička kvazi opozicija Aleksandru Vučiću. Razlog što smo (tek) sada organizovali solidarnu akciju je dvojak: s jedne strane, činjenica da su se patrole osokolile u tolikoj meri da gotovo nedelju dana ranije najavljuju akciju "čišćenja" parka od izbeglica bio je jasan signal da je krajnje vreme da im se stavi do znanja da za šoviniste i fašiste nema mesta na našim ulicama; s druge strane, ovo je bilo bitno neposredno iskustvo u prilog ideji, već dugo prisutnoj ali i dalje nerealizovanoj, da moramo da oformimo strukturu sposobnu da brzo odreaguje na ovakve događaje, ali i da inicira suprotne, solidarne događaje sa izbeglicama
Kako ocenjujete reakciju policije? Park je očigledno prethodno već bio "očišćen", pa kao da su uradili posao umesto "Narodnih patrola"?
Mislim da je ovo zapažanje od centralnog značaja. Policija je, naime, u danima koji su prethodili našoj akciji rasterivala izbeglice iz beogradskih parkova i sa drugih javnih površina, pritom pokazujući zavidnu brutalnost. Upravo zato ne treba imati iluzije o policiji kao nekakvim zaštitnicima nemoćnih. Kao i u susednim zemljama, policija i ovde vija, rasteruje i dehumanizuje izbeglice, a ujedno i one koji u izbeglicama vide ljude, a ne "neprijatelje srpstva". Ne treba gubiti iz vida da je policija mogla da spreči najavljenu akciju "Narodnih patrola" – štaviše, zakonom je obavezana da ne dozvoli održavanje skupova na kojima se podstiče rasna, nacionalna, verska ili mržnja po nekom drugom osnovu. Umesto toga, policija je zaustavila nas antifašiste i antifašistkinje na putu da izbeglicama podelimo topao čaj, sugerisala da smo mi ti koji činimo prekršaj jer ometamo prijavljeni skup (makar on bio i "čišćenje" parka od ljudi!), i rekla nam da je park zatvoren – a kada su nas napokon pustili da dođemo do parka, u njegovom središtu su bile "Narodne patrole", sa sve ozvučenjem. Kordon policije između fašista i antifašista je državna poruka da je ona tobože neutralan akter u sukobu "dva ekstrema", desnog i levog.
Očekujete li dalje slične akcije? Bojite li se radikalizacije?
Očekujem ih i mislim da je dovoljno upozorenje činjenica da su "Narodne patrole" od februara do oktobra prešle put od grupice koja noću spopada izbeglice na ulicama do organizatora jedne ovakve akcije, čiji je broj učesnika rastao kako je događaj odmicao, usred bela dana. Dominantno osećanje mi, ipak, nije strah, već rešenost da u narednim mesecima izgrađujemo širok i snažan antifašistički front koji će uspešno odagnati i strah i opasnost. Fašisti računaju s našim strahom dok seju opasnost – a samo kada osetimo snagu zajedničke borbe, možemo da prevaziđemo sopstvene granice i da se masovno suprotstavimo njihovoj agendi mržnje i nasilja. Čaj solidarnosti, koji se na licu mesta razvio u antifašistički protest solidarnosti, tek je početak.
Na koji način senzibilizirati javnost? Kako vidite odnos medija prema tom problemu?
Tabloidni, senzacionalistički pristup temi izbeglica u Srbiji – koji većina, ili barem najglasniji deo medija, baštini – svakako odmaže u cilju senzibilizacije javnosti za njihove probleme. Izbeglice su laka meta. Mediji - čak i nerežimski, "kritički" – koji su skočili na svaku lažnu vest o "migrantskom napadu", a onda nekako zaboravili da napišu demanti kada se ispostavilo da je vest lažna, saučestvuju u opasnoj predstavi krajnje neodgovornosti prema javnosti. Zato je jako bitno da se u svakoj prilici suprotstavljamo lažnim predstavama o izbeglicama kao dežurnim krivcima i da ne samo upućujemo na to ko su i gde sede pravi krivci i za naše i za njihove nedaće, već i kako da se izborimo protiv zajedničkog neprijatelja. Oni koji orkestriraju ratove i ekonomsku nemaštinu na Bliskom istoku i u severnoj Africi – odakle izbeglice mahom dolaze u Srbiju – isti su oni čijem je ekonomskom i političkom diktatu poslušna vlast u Srbiji. Ako smo "mi" žrtve svoje vlasti i njenih politika, onda su i "oni" žrtve svojih – i to je najbitnija poveznica između "nas" i "njih", mnogo snažnija nego što je poveznica jednog običnog radnog čoveka u Srbiji sa onima koji sede u skupštinskim foteljama, parazitirajući na njegovom radu. Svi načini na koje možemo da izrazimo tu povezanost – kroz ono što pišemo na društvenim mrežama i, ukoliko ih imamo, u svojim glasilima; kroz organizovanje akcija podrške i pomoći, ili priključivanje onim već postojećim; kroz suprotstavljanje svima koji se drznu da negiraju tuđu ljudskost samo zato što su druge boje kože ili vere – i više su nego dobrodošli kako bismo javnost ne samo senzibilisali, nego i široko uključili u solidarnu borbu.
