Knjiga "Ero l'uomo della guerra" ("Bio sam čovek rata") svedočanstvo je o jednom životu. Zapravo dva života, kako naglašava njen pisac i protagonista Vito Alfieri Fontana. U prvom životu bio je inženjer i proizvođač nagaznih mina, da bi u onom drugom postao volonter i operater nevladine organizacije INTERSOS koja je posle rata u Jugoslaviji bila angažovana na razminiranju minskih polja na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Ovu knjigu, u izdanju Editori Laterza, napisao je zajedno sa italijanskim novinarom Antonijem Sanfrancescom kao, kako kaže, poslednji obračun sa samim sobom. Želeo je da sumira svoj nimalo jednostavan život, koji je stao na oko dvesta stranica. Da sagleda izbore zbog kojih se i dandanas kaje, kao i odluke koje je svesno doneo u nadi za iskupljenjem.
Bili ste vlasnik kompanije Tecnovar iz Barija koja je proizvodila protivpešadijske mine. Od 1977. do 1993., koliko ste vodili ovu porodičnu firmu, proizveli ste više od 2,5 miliona mina i prodali ih širom sveta. Godine 1997. konačno ste zatvorili fabriku zbog krize, ali ne finansijske, već krize identiteta i savesti. Jednog dana vaš vas je sin pitao da li ste ubica. Da li je to bio trenutak vaše transformacije?
Vozio sam Ludovika u školu. U autu sam zaboravio nove kataloge koje smo tek odštampali i moj sin ih je uzeo i počeo da lista. Krenuo je da mi postavlja pitanja: šta su nagazne mine, čemu služe, u kojim se zemljama najviše prodaju. Nisam hteo da ga lažem i posle nekog vremena, slušajući ono o čemu sam mu pričao, sin me pitao da li proizvodim oružje. Probao sam da mu objasnim da neko mora i taj posao da radi, a on me je pitao zašto moram baš ja da ga radim. Posle pauze ćutanja, moj osmogodišnji sin mi je rekao: Dakle, tata, ti si ubica! Posle tog razgovora nisam imao više niti jednu činjenicu koju bih iskoristio kao opravdanje zbog čega proizvodim oružje.
U jednoj emisiji na televiziji RAI, Gino Strada, osnivač i predsednik humanitarne organizacije EMERGENCY, opisao je šta je nagazna mina i kakva osakaćenja i povrede izaziva, posebno kod dece. Tada ste se i vi priključili kampanji protiv mina, koja je rezultirala donošenjem zakona o zabrani njihove proizvodnje u Italiji.
Strada me pozvao telefonom upitavši me da li sam svestan šta radim. Pozvao me tada da se priključim kampanji koju je on pokrenuo. Jednom prilikom bio sam na skupu aktivista kada me jedan mladić pitao šta sanjam noću. Pitao me da li možda sanjam kako će izbiti još jedan rat i kako ću mnogo novca da zaradim. Bili su to vrlo neprijatni susreti u doba kada još uvek nisam znao šta da radim. Fabrika je imala oko stotinu zaposlenih.
Senat Republike Italije je 1993. izglasao predlog zakona protiv proizvodnje protivpešadijskih mina i obavezao se da ratifikuje protokol konvencije Ujedinjenih nacija iz 1980. godine, sa odlukom da se mine više neće prodavati u inostranstvu i da će Italija da učestvuje u čišćenju minskih polja u ratnim područjima. Te iste godine sam odlučio da Tecnovar mora definitivno da prestane sa proizvodnjom, a fabrika da bude prenamenjena. Moj otac, koji je osnivač Tecnovara, moju je odluku teško podneo, ali ja sam znao da je to jedina ispravna stvar. Fabrika je na kraju propala.
Vito Alfieri Fontana 2017. u Bosni
Tada počinje vaša borba, u kojoj ste razmišljali i o samoubistvu. Međutim, Nicoletta Dentico, dobitnica Nobelove nagrade za mir 1997. koja je vodila kampanju protiv mina, pozvala vas je u Oslo, na završnu konferenciju na kojoj su učestvovali predstavnici 88 zemalja, koji su bili potpisnici teksta zakona o zabrani proizvodnje mina. Da li je to bio trenutak koji vas je osvestio da možete da uradite i nešto dobro?
Nicoletta mi je rekla da sam im potreban. Da kao inženjer znam više od njih, u slučaju da bude nekih nesporazuma oko vrsta mina koje su se našle u tekstu. Bio sam srećan da mogu da pomognem. Rođen sam loš, svoju inteligenciju i profesionalizam stavljao sam u službu zla dugi niz godina, anestezirajući svoju savest i pribegavajući smešnim samomistifikacijama. Iz takve situacije teško je okrenuti se dobrom. Međutim, dobrota i humanost su često plod teškog putovanja. Na svom putu odvojio sam se od porodice, proveo sam dvadeset godina na Balkanu, izgubio zdravlje, ostao bez jednog oka. Iako znam da nikada neću moći da nekome nadoknadim nogu ili ruku koju je izgubio zbog mine, mirniji sam zbog činjenice da sam očistio mnoga minska polja.
Koje vrste mina ste proizvodili?
Nagazne i rasprskavajuće mine. Prve eksplodiraju tako što ih nagazite, dok se druge aktiviraju pomoću inicijalnog užeta i ubijaju na mestu. Za nesrećnika koji naleti na njih bolje su druge, kada ne bi bile napunjene metalnim šrapnelima koji povređuju bilo koga ko se nalazi u okolini. Nakon što bismo proizveli minu, ne bismo je nikada testirali na lutki koja simulira ljudsko biće, već na čeličnoj ploči 50 puta 50 centimetara i debljine pet milimetara. Minu bismo postavljali na ploču i detonirali je. Ako bi probila ploču, to znači da je prošla test i da "proizvod" funkcioniše. Kada mina ne bi probijala čelik, osećao sam se očajno. Sve je to bilo tako neljudski. Nisam želeo da vidim da ta ploča za testiranje nije bila samo ploča, već je mogla da bude otac porodice, dete koje igra fudbal na poljani ili trudna žena.
Kojim zemljama ste prodavali svoje oružje?
Najviše Egiptu, koji je putem ministarstva vojne proizvodnje delovao na raznim ratnim područjima. Upoznao sam bivšeg oficira koji je bio verni sledbenik Sadama Huseina. Tokom rata između Iraka i Irana komandovao je vojnim inženjeringom u Egiptu. Jednom prilikom mi je ispričao da mu je Husein rekao: "Nemam pojma odakle ih nabavljaš, ali je samo važno da imaju taj italijanski miris." Tecnovar je trgovao i sa Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadom, Južnom Korejom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Francuskom i Tajlandom. U Bosni su takođe pronađeni naši uzorci koje smo obezbedili nemačkoj vojsci. Nikada nisam shvatio kako su završili tamo.
Gde se danas kupuju mine?
Kina, Rusija, Indija, Iran, Severna Koreja, Južna Koreja, Pakistan, Mjanmar, Kuba, Singapur i Vijetnam i dalje ih proizvode, uprkos zabrani. Proizvode ih i Sjedinjene Američke Države tvrdeći da su mine neophodne kako bi održale bezbednost granice između dve Koreje. Danas niko ne može da proceni koliko još ima nerazminiranih minskih polja. Samo na granici Irana sa Irakom ima sigurno više od 40 miliona mina. Od njih je nastradalo najmanje pola miliona ljudi, među kojima su mrtvi i osakaćeni.
U knjizi pišete da ja Balkan za vas bio terapija. Kako ste odlučili da odete na Kosovo?
Čuo sam na radiju reklamu da INTERSOS traži operatere na Kosovu. Prijavio sam se i 15. septembra 1999. sleteo u Prištinu. Bio sam i u Bosni i u Srbiji, gde sam proveo tri meseca kada smo oko Kopaonika demontirali NATO-bombe. Taj posao sam radio skoro dvadeset godina. Kada sam se prvi put našao u minskom polju, tek tada sam imao jasnu sliku zla koje sam proizvodio. Razminirao sam na hiljade mina, međutim taj broj ništa ne znači naspram uništenih života za koje sam odgovoran.
Danas su u toku dva velika rata. Koliko će godina trebati da se razminiraju minska polja kada završi rat u Ukrajini?
Najmanje dvadeset godina, uz ulaganje od 200 hiljada evra mesečno.
Posle svega, da li danas možete mirno da spavate?
Donekle. Razminiranje minskih polja za mene je bilo kao vaskrsnuće. U svoja dva života shvatio sam da je za rat dovoljno oružje, dok je za mir potrebna hrabrost.
