Sa Stefanom Gužvicom, povjesničarom na doktorskim studijima na Univerzitetu u Regensburgu u Njemačkoj, razgovarali smo na skupu u Ljubljani priređenom u povodu izlaska njegove knjige ‘Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije tokom Velike čistke 1936-1940’ (Sophia, Ljubljana 2019.).

Vaše izlaganje i knjiga tematiziraju KPJ tokom Velike čistke od 1936. do 1940. Što vas je navelo da se bavite tom temom?

To je jedna od poslednjih velikih slepih tačaka u istoriji KPJ. Donekle je to bila i slepa tačka u Titovoj biografiji. Čak ne bih rekao toliko slepa tačka, koliko period o kojem je pisano dosta neistina i o kojem je bilo dosta pogrešnih interpretacija. Revizionistički istoričari su pogrešno posmatrali Titovu ulogu i smatrao sam da je stoga treba prevrednovati. Konačno, smatrao sam da treba posvetiti ozbiljnu pažnju i drugim teorijskim tradicijama unutar KPJ, koje su bile sukobljene s Titovom, videti zašto je Tito prevladao i kako je do toga došlo.

Treba vidjeti dvije linije Kominterne, kako je rekao sociolog Marko Kržan koji je preveo vašu knjigu s engleskog na slovenski, u čemu je ona eventualno bila ‘zločinačka organizacija’, ali i to da nikad nije odustala od neke animacijske uloge, da očekuje neku inicijativu odozdo, od drugih komunističkih partija, a ne da je samo neka komandna instanca?

Kominternu nikako ne možemo tretirati kao zločinačku organizaciju, stvar je mnogo kompleksnija od toga. Kominterna je organizacija koja čak i u tom periodu velikih čistki, nakon njezine potpune staljinizacije, i dalje ostavlja prostor za inicijativu pojedinačnim komunističkim partijama. Očekuje da vodstva KP prate neke opšte smernice, ali moraju sama da nalaze rešenja za određene situacije. Ako to posmatramo kao pitanje strategije i taktike, onda Kominterna određuje opštu strategiju, a taktički, na terenu, komunisti imaju relativnu slobodu delovanja.

Vizije narodnog fronta

Dosta puta se dešavalo da je Kominterna mijenjala smjer. Uzmimo primjer lutanja od zaoštravanja čistoće klasne borbe do ideje narodne fronte. Problem je bio tko je u pravom trenutku sustigao promjenu kursa, a to se odnosilo i na jugoslavenske komuniste?

Milan Gorkić je tu po meni paradigmatičan primer. Njegova vizija narodnog fronta u suštini je bila prosto koalicija s buržoaskim levim partijama. To je bio ujedno jedan od razloga njegovog pada, jer su njegovi kritičari smatrali da je KPJ postala prilepak Ujedinjene opozicije. Međutim, on je u suštini prosto sprovodio istu takvu politiku narodnog fronta kakvu su u to vreme sprovodile francuska i španska KP. Dok je Tito imao sasvim drugačiju viziju narodnog fronta, koja je podrazumevala vodeću ulogu komunista u antifašističkom pokretu. Taj period vidim kao onaj u kome sama Kominterna eksperimentiše s narodnim frontom. Problem je bio ne toliko u tome što je Kominterna menjala poziciju, koliko u tome što se Gorkić našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Odnosno, odnos prema narodnom frontu je počeo da se menja baš u vreme Velike čistke, kad je u SSSR-u vladala ogromna briga zbog unutrašnjih neprijatelja, zbog koje su onda došli do zaključka da je i sam Gorkić unutrašnji neprijatelj.

Povijest jugoslavenskih komunista u Kominterni bio je problem frakcijskih borbi, koji je trajao tokom cijelih 1920-ih?

Frakcije su bile normalna stvar u okviru radničkog pokreta. Frakcije su prosto bile grupe ljudi koje dele slična mišljenja po određenim pitanjima. To nisu nužno mišljenja partijske većine, mada su mogla biti. Frakcija je jednostavno unutarpartijska grupa. Frakcije su postojale unutar boljševičke partije do Oktobarske revolucije i nakon nje. Međutim, na Desetom kongresu partije 1921. godine donesena je rezolucija kojom su one zabranjene. To je odlučeno za vreme ustanka mornara u Kronštatu, kad je Lenjin odlučio da uvede Novu ekonomsku politiku. Zabrana frakcija je zamišljena kao privremena, ali nikad nije skinuta. Nuspojava zabrane bila je da je praktično cela partija podčinjena Politbirou. Kroz tu zabranu potpuno se menja ideja demokratskog centralizma. Demokratski centralizam od jedinstva u delanju prelazi u nešto što se prosto više ne može dovoditi u pitanje. Znači, ne samo da svi moramo da delujemo po donesenoj odluci, nego ako mi u nekom trenutku kažemo da ta odluka nije ispravna, onda radimo protiv partije. I tu počinju problemi u komunističkom pokretu, počinje smrt demokratije, prvo u boljševičkoj partiji, koja se kasnije kroz Kominternu prenosi i na ceo pokret.

Kad govorite o kraju frakcionaštva i preuzimanju partije od strane Titove grupe, imamo problem, a to se govori i za Informbiro, da nema untarpartijske demokracije, više nego što je nema u odnosu spram Kominterne?

U neku ruku da. Naravno, partija i dalje određene inicijative odozdo razmatra ozbiljno, ali unutar KPJ dolazi do tenzija zbog nekih tendencija koje dolaze s lokalnog nivoa. Najbolji primer je Vicko Jelaska, koji je smenjen s mesta pokrajinskog sekretara KPJ za Dalmaciju 1938. zbog bliskosti Titovim rivalima. Iako se velik broj partijskih kadrova pobunio protiv te odluke, oni nisu mogli da obore odluku Politbiroa. Tako da KPJ nije uvek bila otvorena za slušanje impulsa koji dolaze odozdo.

Prije Tita partija je podijeljena na ljevicu i desnicu. Kako bismo razlikovali ljevicu i desnicu u frakcijskim borbama 1920-ih?

Ključno pitanje je bilo, nakon 1920-21. godine, kad je partija skroz oterana u ilegalu, što to znači za partiju. Ono je također bilo povezano sa širim pitanjem za komunistički pokret: što za nas znači odumiranje revolucionarnog talasa u Evropi? Očekivali su da će revolucija da se desi u najmanju ruku u Nemačkoj, ako ne i u Italiji, Mađarskoj i dalje, a to se nije desilo. Što dalje? Levica, kako u KPJ tako i u Kominterni, smatrala je da nije došlo do kraja revolucionarnog talasa, da će revolucije ponovo da dođu i da treba raditi na zaoštravanju klasne borbe. Dakle, treba radikalizovati situaciju u društvima i dovesti je do tačke pucanja, do revolucije. U najvećem broju slučajeva levica se zalagala za federalističko uređenje Jugoslavije, u nekim slučajevima čak za razbijanje Jugoslavije, da bi se stvorila balkanska komunistička federacija. To je bilo u skladu s Lenjinovim idejama o pravu na samoopredelenje, kao i s ranijim programima balkanskih marksista. S druge strane, desnica smatra da je revolucionarni talas prošao. Ona se praktično vraća na neke pozicije Druge internacionale, prema kojima treba da se fokusira na rad u sindikatima, na maksimalnu legalizaciju rada komunističke partije, na poboljšanje trenutnih uslova radničke klase. A po nacionalnom pitanju desnica obično zauzima gledište da se treba održati status quo u Jugoslaviji. Oni to ne rade zato što ne brinu o velikosrpskoj hegemoniji unutar Jugoslavije ili zato što simpatišu srpski nacionalizam. Naprotiv, desnica se prosto brine, ako se komunistički pokret počne baviti stvarima kao što su pokret za samoopredeljenje i nacionalno pitanje, da će upasti u domen buržoaske politike i da će sama kapitulirati pred nacionalizmom i podsticati ga. Dakle, iako se zalažu za centralističku Jugoslaviju, njihova briga nije da se u centralističkoj Jugoslaviji očuvaju privilegije Karađorđevića ili vojske i dvora, nego da se loša situacija s nacionalizmom ne učini još gorom.

Pošto je u Jugoslaviji partija rano postala ilegalnom, pitanje približavanja građanskom parlamentarizmu ili ne bilo je sve samo ne akademsko. To je imalo direktne posljedice po živote ilegalaca i drugih ljudi?

Vrlo često je to bilo pitanje života ili smrti. To je donekle i okosnica staljinističke logike, kojom su se vodili i u čistkama, a to je da u trenucima opšte opasnosti, kao što je opisao Maurice Merleau-Ponty u svojoj apologiji staljinskih procesa, ne postoji razlika između neslaganja i objektivne izdaje. Naravno, u doba Velike čistke opasnost po Kominternu i Sovjetski Savez je više puta preuveličana. Ali moramo razumeti način na koji se razmišljalo da bismo mogli razumeti što je dovelo do Gorkićevog pada i na kraju krajeva što je dovelo do smrti skoro 300 jugoslovenskih komunista i oko 700 hiljada ljudi, velikim delom komunista, u SSSR-u od 1936. do 1939. godine.

Pa ipak, u 1938. godini Kominterna se odlučuje za konsolidaciju KPJ, iako je razmišljala i o raspuštanju te organizacije. Tako se otvara Titovo razdoblje…

Sam Tito je kasnije dosta pričao kako je KPJ trebala da zadesi sudbina KP Poljske, da bude raspuštena i potpuno ukinuta. Ja mislim da je on dobrim delom insistirao na toj priči radi sopstvene legitimizacije, naročito nakon raskida sa SSSR-om, da se SSSR prikaže kao taj štetni uticaj na jugoslavenski pokret.

Iako je Tito dugo vremena bio na čelu nečega što se zvalo ‘privremeno rukovodstvo’. Titove zasluge počinju od vraćanja cijele partijske scene iz emigracije u Parizu u zemlju?

Partijsko rukovodstvo je u stalnom egzilu od 1929., od zavođenja Šestojanuarske diktature. Kominterna već od 1935., sa sprovođenjem politike narodnog fronta, smatra da partija treba da se vrati u Jugoslaviju. Taj proces se razvlači u vreme Gorkića, dobrim delom zbog masovnih hapšenja komunista u Jugoslaviji. Ali Kominterna je smatrala dve stvari. S jedne strane, da će se partija s rukovodstvom u državi lakše povezati s masama i da će kroz to povezivanje doći do odumiranja unutarpartijskih sukoba jer će se ljudi baviti konkretnim radom, a ne teorijom. S druge strane, Kominterna je htela da se reši dobrog broja Jugoslovena koji su živeli u SSSR-u. Plan je bio da se ti Jugosloveni vrate u Jugoslaviju, jer se Kominterna 1936-37. sve više brinula da u redovima političkih emigranata može biti gomila špijuna.

Antifašistička orijentacija je u KPJ specifično shvaćena?

Tito je bio jedina osoba u KPJ koja je u to vreme preuzela inicijativu. Njegovi protivnici, Ivo Marić i Labud Kusovac, u kontaktu su s Kominternom i oni konstantno kritikuju, ali ništa ne rade

Antifašistička orijentacija je u neku ruku Titovo vraćanje Lenjinu. Lenjinovo gledište 1914. godine je bilo da će se svetski rat pretvoriti u revolucionarni rat. Tito isto tako posmatra i Drugi svetski rat. Tu nastaje problem zato što za Staljina i rukovodstvo Kominterne Drugi svetski rat nije revolucionarni rat, nego antifašistički rat. I ako oni krenu da guraju previše revoluciju, to će otuđiti Francusku, to će otuđiti Veliku Britaniju. Na kraju krajeva, to će otuđiti antifašističku buržoaziju u svim zemljama između. Tito je tu najviše na mestu nakon potpisivanja pakta Molotov-Ribbentrop, koji dolazi kao odgovor na propast pokušaja antifašističkog saveza, jer Tito u periodu od 1939. do 1941. može da govori javno ono što je mislio. A to je da se na buržoaziju ne može osloniti u trenutku rata, jer će ona većinom da stane na stranu fašizma, što se u Jugoslaviji i obistinilo. Tu dolaze kasniji problemi u Drugom svetskom ratu, kao što su osnivanje proleterskih brigada, stavljanje petokrake na kape, što su sve bile stvari kojima se Kominterna protivila, jer je to njima delovalo kao revolucija. Kominterna je poručivala: vi ne vodite revoluciju, vi vodite antifašistički rat.

Klica sukoba sa Staljinom

U toj samostalnosti KPJ u doba prije Drugog svjetskog rata vidi se zametak budućeg otvorenog sukoba sa Staljinom? Tito misli svojom glavom, iako je još veza spram Kominterne. Interesantno je da tu prestaje i financijska potpora Moskve.

Jedna od neočekivanih pozitivnih nuspojava krize koja je nastala hapšenjem Gorkića bila je ta što je partijsko rukovodstvo, koje se nalazilo u Parizu, potpuno odsečeno od Kominterne. Ne samo da nisu dobijali finansije, nego nisu više dobijali ni pisma, nisu znali što se dešava u Moskvi. Kad je počeo da preuzima privremeno rukovodstvo partije, Tito je morao da traži druge izvore finansiranja. S jedne strane, počeo je da finansira partiju prilozima emigracije iz Severne Amerike, jer je u SAD-u i Kanadi bilo mnogo naših ljudi koji su bili bliski komunističkom pokretu, a s druge strane oslanjao se na bogate prokomunističke porodice, kao što su Ribarovi i Ribnikarovi. Po meni, te dve stvari, finansijska samostalnost partije u odnosu na Kominternu, koja se razvija između 1937. i 1939., i Titovo gledište o Drugom svetskom ratu i revoluciji, koje je više levo od onog Kominterne, dva su glavna faktora koja već tada predstavljaju klicu sukoba između Tita i Staljina.

Tito omasovljuje članstvo i broj profesionalnih revolucionara pred rat…

Broj profesionalnih revolucionara je 350. To su ljudi kojima je posao s punim radnim vremenom da idu po Jugoslaviji i organizuju radnički pokret. A samo članstvo partije raste sa 1.500 ljudi 1937. na oko 8.000 njih 1941.

Koje je onda vaše zaključno mišljenje o Titu, zašto je on isplivao kao ključna osobnost u tim prijelomnim trenucima?

Ključno je to što je Tito bio jedina osoba u KPJ koja je preuzela inicijativu. Njegovi protivnici, Ivo Marić i Labud Kusovac, u kontaktu su s Kominternom i oni konstantno kritikuju, ali ništa ne rade. Njihov predlog je da Kominterna dođe i raščisti situaciju. Tito se, naravno ne odjednom, ali postepeno, usuđuje da preduzima konkretne korake. Znači, tokom 1938. fokusira se na učešće komunista u nekomunističkim sindikatima, u ženskim organizacijama, čak i u nacionalnim i nacionalističkim antifašističkim organizacijama, guranjem svih tih organizacija ulevo. On poduzima konkretne korake i to je ono što privlači pažnju Kominterne. S druge strane, ti konkretni koraci su opet bili u skladu s opštim direktivama Kominterne o narodnom frontu, što je bilo izrazito bitno.