S povjesničarom Stefanom Gužvicom razgovarali smo o polemici koju je vodio s kolegom Matkom Globačnikom, ali i o stanju u historiografiji i položaju marksista u njoj.
Bilo je više osvrta na vašu knjigu "Prije Tita. Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940.", koja je kod nas objavljena 2020. u izdanju Srednje Europe. Kakva je bila recepcija?
Knjiga je generalno pozitivno primljena u akademskim časopisima, a mislim da je i u široj javnosti prošla prilično zapaženo s obzirom na to da se relativno malo čita i da teme vezane za istoriju komunističkog pokreta privlače malo pažnje, osim kada se radi o površnim senzacionalističkim demonizacijama. O tome verovatno najbolje svedoči činjenica da je knjiga rasprodata, što je u našoj struci ovih godina retkost. Nadam se da će se u nekom trenutku otvoriti prostor za dopunjeno, hrvatsko-bosansko-srpsko izdanje, ali trenutačno radim na drugim projektima, pa ne stižem da se fokusiram na završavanje nove verzije.
U Časopisu za suvremenu povijest, koji izdaje Hrvatski institut za povijest, Matko Globačnik, međutim, objavio je recenziju na koju ste odlučili odgovoriti. Zašto?
Drago mi je da naučne polemike prati još neko osim stručne javnosti. Kada se sedamdesetih vodila polemika oko "Istorije Jugoslavije" Ekmečića, Dedijera, Ćirkovića i Božića, jedan od brojeva Jugoslovenskog istorijskog časopisa je rasprodat. Danas je teško zamislivo da knjiga dostigne tiraž koji je naučni časopis imao pre pola veka, a kamoli da se takav tiraž rasproda. Lani sam u Beogradu pomagao izdavaču Draganu Stojkoviću da promoviše zbornik tekstova "Istorija Jugoslavije u svjetlu kritike", koji je na temelju te polemike priredio Božidar Jakšić, i jedva smo pronašli medij zainteresovan da o tome izvesti.
Što se mog odgovora na Globačnikovu recenziju tiče, smatrao sam da je nužno da odgovorim zbog obilja činjenično netačnih tvrdnji o mojoj knjizi i njenim tobožnjim faktografskim i metodološkim nedostacima. Pored toga, smatrao sam za shodno i da polemici dam širi značaj jer sam zaključio iz njegove recenzije da animozitet proističe iz činjenice da sam deklarisani marksista, pa se otvorilo pitanje tabua marksizma u jugoslovenskoj i široj istočnoevropskoj istoriografiji. To, naravno, ne znači da smatram da kritike ne treba biti, ali Globačnikova u Časopisu za suvremenu povijest bila je nekolegijalna, tendenciozna i činjenično netačna. Neke druge kolege uputile su konstruktivnu kritiku u časopisima i od tada smo u kontaktu i razmenjujemo naučna znanja o temama koje su nam zajedničke.
Parović i Tito
Što je, kako kažete, Globačnik učitao u vašu knjigu?
Radi se o netačnim tvrdnjama da nisam koristio relevantnu nemačku i rusku istoriografiju i sitničavim izmišljenim optužbama poput one da negiram da je Titovu partnerku, Luciju Bauer, ubio NKVD, odnosno da sam pobrkao hronologiju vezanu za smrt Kamila Horvatina. Smatrao sam da na sve te netačnosti i tendenciozne tvrdnje u njegovoj kritici treba ukazati jer napadaju moj istraživački integritet. Smislenije kritike tiču se pitanja poput toga da li je prihvatljivo razumeti staljinizam: Globačnik izjednačava razumevanje sa apologijom, a ja smatram da je razumevanje bitan deo kritičkog procesa nevezan za moralni sud o Staljinovim političkim ubistvima. Nadao sam se da će se polemika, pored metodoloških pitanja, razvijati u tom smeru. Nažalost, ona je u Globačnikovom odgovoru otišla u sasvim sumanutom smeru na koji smatram da nema potreba da odgovaram niti da se njime bavim jer je to stvar za opskurne ekstremno-desničarske portale, ne za diskusiju u naučnim časopisima, a sa knjigom nema nikakve veze.
Odupirete se identifikaciji da ste srpski povjesničar. Pišete na engleskom, prevođeni ste na slovenski, hrvatsku i srpsku varijantu našeg jezika. Kako biste opisali svoj identitet? Točnije, za koga pišete?
Srpski sam i hrvatski državljanin, dakle ja sam i Srbin i Hrvat. Iskreno, i dok sam živeo u Hrvatskoj jako me je nervirala implicitna pretpostavka da je neko ko se zove Stefan automatski Srbin, što odmah povlači i pretpostavku da je njegovo stanovište "srpsko". Naša kontrarevolucija devedesetih nije poništila samo tekovine ruske, nego i francuske revolucije. No moje hrvatstvo i srpstvo stvar su državljanstva. Lično govoreći, pre svega sam internacionalista i zaista ne vidim kako je etnička podela značajnija od fundamentalnog društvenog antagonizma: da li neko živi od svog rada ili od prisvajanja viška vrednosti tuđeg. Odnosno vidim jer se na tome itekako može profitirati na individualnom nivou, ali na društvenom nivou, nacionalne države su bivšoj Jugoslaviji donele nekoliko besmislenih ratova i stradanja, pustoš iseljavanja zbog siromaštva i besposlice te zapravo gubitak suvereniteta kroz ekonomsko podčinjavanje stranom kapitalu.
Nacionalne države su bivšoj Jugoslaviji donele nekoliko besmislenih ratova i stradanja, pustoš iseljavanja zbog siromaštva i besposlice te zapravo gubitak suvereniteta kroz ekonomsko podčinjavanje stranom kapitalu
Izjašnjavate se kao marksist. U čemu se sastoji vaša marksistička metoda? Ona nema pretenziju da bude historijski materijalizam.
Što se istoriografije tiče, optuživali bi me za komunizam i da nisam komunista, kao što to rade mnogim liberalnim kolegama koji samo savesno obavljaju svoj posao. Ja samo, za razliku od njih, imam luksuz da tu etiketu i prihvatim. Izjašnjavam se kao marksista i kao komunista jer verujem da čovečanstvo ima kapacitet za stvaranje globalnog društvenog poretka zasnovanog na racionalnom ekonomskom planiranju koje će raspodelu resursa vršiti bez posredstva novca. Da li mi je, uzevši u obzir da sam marksista, istorijski metod materijalistički ili ne, zavisi od okolnosti i tematike. Materijalizam je svakako prikladniji metod za knjigu na kojoj sada radim nego za kratku studiju o Velikoj čistki. No mislim da je marksizam neophodan za razumevanje savremenih problema, osim ako ne biste celog života kao Index.hr da se vrtite ukrug i pitate se kako vaš ekspoze o 274. korupcionaškoj aferi vladajuće stranke ne utiče na njenu izbornu podršku dok su za dve trećine države jedine opcije u životu ulazak u HDZ i emigracija.
Je li u znanstvenom, posebno povjesničarskom mejnstrimu etiketa marksista svojevrsna diskvalifikacija? Kada konstatirate da marksisti imaju pravo profesionalno se baviti poviješću, pa onda i poviješću KPJ, pada nam na pamet pitanje koje je u svojoj knjizi o nacionalizmu svojedobno postavio britanski marksistički povjesničar Eric Hobsbawm, a glasi: "Imaju li nacionalisti pravo baviti se nacijom?"
Zanimljivo je, ali naravno nimalo iznenađujuće, da 30 godina niko nije postavio to pitanje antikomunističkim istoričarima koji pišu o komunizmu. Jedini izuzetak koji znam je Toma Milenković u svojoj kritici knjige Koste Nikolića polovinom devedesetih, mada je na taj tekst malo ko obratio pažnju. U međuvremenu se u javnost provuklo obilje pseudoistorije, što kroz javnu sferu, što kroz akademsku istoriografiju. Nagađanja i površnost istorije komunizma kod nas čine da socijalistička jugoslovenska istoriografija, uprkos arhaičnosti i određenim tabu temama, deluje kao bastion objektivnosti i naučne rigoroznosti. Navešću samo jedan primer, priču o tome kako su Blagoja Parovića u Španiji tobože ubili komunisti, pošto kolega Vladan Vukliš i ja imamo i članak o tome koji će izaći kroz par meseci. Tu kuloarsku bajku u širu javnost je lansirao Vladimir Dedijer još 1990.
Demantovao ju je Milorad Gončin u Politici, neoborivim argumentima. Demanti je štampan na istom mestu u sledećem broju, kao što se to nekada radilo. Uprkos tome, taj mit je od tad ponovio u naučnim knjigama, nekad u ublaženoj formi "sumnjanja", "smatranja" i "pretpostavljanja", čitav niz istoričara. Čak i bez Gončinovog demantija, priča očito ne štima jer je Parovića tobože ubio Tito kao svog rivala za generalnog sekretara nakon hapšenja Gorkića, iako je on uhapšen tek nakon Parovićeve pogibije. S obzirom na to da je gomila kolega nekritički ponavljala tu očiglednu laž bez provere najosnovnijih istorijskih fakata, očito je da se radi o ideološkoj odluci da se delegitimiše komunizam kao pokret ubica željnih vlasti, a ne o pokušaju otkrivanja istorijske istine.
Srp bez čekića
Kako biste okarakterizirali stanje u ovdašnjoj historiografiji?
Stanje naučne proizvodnje u istoriografiji nije nimalo loše. Imamo mnogo kolega koji se bave kvalitetnim i raznovrsnim temama, kako u državama Jugoslavije tako i u inostranstvu. Imamo socijalnu istoriju, istoriju rada i stanovanja, kulturnu istoriju, istoriju detinjstva, ideja i prosvete. Mnoge teme se istražuju profesionalno i u skladu sa najvišim svetskim standardima. Čak ni revizionizam nije jak i uticajan kao što je bio pre deset ili dvadeset godina, a metodološki nacionalizam jenjava čak i među onima koji bi sebe politički smatrali nacionalistima. Uz to imamo i odlične portale kao što su Historiografija.hr i Historiografija.ba, koji omogućavaju koleginicama i kolegama da na jednom mestu prate najvažnija dešavanja u struci. Postoje, međutim, i dve izrazito negativne pojave.
Jedna je generalno rezanje sredstava koje pogađa nauku i koje se sa konstantnom ekonomskom krizom pogoršava. Ono ide rame uz rame sa nedostatkom specijalizovanih institucija i porastom prekarnog zapošljavanja, odnosno nestankom ugovora na neodređeno vreme. Druga je ta što se javnost obično ne upoznaje sa istoriografijom direktno, nego posredstvom medija ili državnog obrazovnog sistema. I jedno i drugo strukturno služe, u najboljem slučaju, održavanju statusa quo. To je svojevrsni začarani krug jer u tom procesu nastaje i potražnja na koju onda mediji odgovaraju. Tako je, za većinu stanovništva, historija i dalje samo vojna i politička istorija, a jedini žanrovi koji dolaze do šire javnosti su romantizacije kraljeva i apologije ratnih zločina. To, naravno, ne iznenađuje: mnogo je korisnije za svaki klasni režim da se neko ko danas rinta po deset sati dnevno poistovećuje sa izmišljenim srednjovekovnim herojem nego sa nekim ko je pre sto godina rintao deset sati dnevno kao Vicko Krstulović ili Vukica Mitrović, i onda zbog toga uzeo pušku u ruke.
Za većinu je historija i dalje samo vojna i politička. Naravno, mnogo je korisnije za klasni režim da se neko ko rinta deset sati poistovećuje sa izmišljenim srednjovekovnim herojem nego sa nekim ko je pre sto godina rintao deset sati i onda uzeo pušku u ruke
Možemo li reći da postoji i znanstvena dijaspora, čija se djela pisana uglavnom na engleskom, za razliku od vaših, slabo prevode? Što to govori o našoj intelektualnoj sredini?
To je još jedna oblast u kojoj je stanje dosta loše, ali ne bih nužno krivio našu intelektualnu sredinu. Problemi su materijalne prirode. Sa finansijske tačke gledišta, izdavaštvo je u jednako lošoj, ako ne i goroj poziciji u odnosu na naučne institucije. Troškovi štampe i prevoda su veliki, profit skoro nikakav, a i pomenuto odsustvo medijskog interesovanja za nauku snosi deo krivice. Iako to možda zvuči nelogično javnosti, koja pretpostavlja da je "kod nas" sve uvek najgore, mnogi u dijaspori su u bitno lošijoj poziciji od onih koji rade u državnim naučnim situacijama u bivšoj Jugoslaviji. Potonji imaju mnogo stabilnije prihode, uprkos tome što se i taj proces polako menja, odnosno da je stalnog zaposlenja sve manje, naročito u Hrvatskoj.
Sad, ako ste se odlučili da naučnu karijeru ipak nastavite u zapadnoj Evropi ili SAD-u, pored konstantnog imperativa pisanja članaka i knjiga, za koje obično ne dobijate apsolutno nikakvu finansijsku nadoknadu, morate stalno da menjate poslove jer su "poslovi" zapravo privremena zaposlenja od "projekta" do "projekta", u rasponu od šest meseci do maksimalno nekoliko godina. Drugim rečima, pored toga što ste istraživač/ica, morate biti i organizacija koja stalno piše prijave za projekte ili učešće u njima. Ako je prethodni projekat završen, a niste ga proveli pišući prijavu za novi projekat, na šta vrlo često odlazi većina vremena, onda se odjednom nađete bez ikakvog izvora prihoda, što znači da morate da radite nešto honorarno. Nekome će se zalomiti da može da predaje, ali i tu su plate mizerne i moraju da se traže alternativni prihodi. Ako povrh svega toga imate i porodicu, otkud vam vreme da se još mučite sa traženjem izdavača u Srbiji ili Hrvatskoj koji ionako nemaju novca da vas prevode?
Na čemu trenutačno radite i kakve uvjete imate u Visokoj školi ekonomije u Sankt Peterburgu u kojoj ste sada angažirani?
Trenutno pretvaram svoju doktorsku disertaciju u knjigu na engleskom. Naslov je "Srp bez čekića: Revolucija i nacije na Balkanu od 1900-ih do 1930-ih". Knjiga govori o odnosu marksista prema činjenici da su apsolutnu većinu stanovništva njihovih država činili seljaci, a ne proletarijat. To je bio problem koji je u suštini razrešila tek Oktobarska revolucija sa idejom radničko-seljačkog saveza i platformom nacionalnog samoopredeljenja do otcepljenja, koja je bila lepak da se taj savez drži na okupu. Nacionalno oslobođenje smatralo se za deo nedovršene "buržoasko-demokratske" revolucije u perifernim zemljama, koju su, usled slabosti buržoazije, nosili seljaci, dok je posao radništva bio da taj proces vodi ka socijalizmu. Stoga je nacionalno pitanje dobilo centralni značaj pre svega kao seljačko pitanje, odnosno kao izraz klasnog nezadovoljstva seljaštva.
Knjiga se bavi tim problemima u jugoslovenskom, bugarskom, grčkom i rumunskom kontekstu, kao i pokušajima da se na platformi nacionalnog oslobođenja zapravo izgradi ujedinjena balkanska federativna sovjetska socijalistička republika. U Sankt Peterburg sam se preselio pre svega iz porodičnih razloga, ali je on za mene i profesionalno jako bitan. Visoka škola ekonomije ima jedan od najboljih programa i odseka za istoriju u Rusiji i odlična je sredina za rad, kako sa kolegama tako i sa studentima. Pored toga u Rusiji se, naravno, nalazi većina arhiva i knjiga koje su mi neophodne za istraživanje. Peterburg je četvrti najveći grad u Evropi i ima bogat društveni i kulturni život, a pritom je i grad u kojem je započeo najznačajniji događaj dvadesetog veka, odnosno Ruska revolucija i revolucionarni proces koji je zahvatio Evropu od 1917. do 1923.
