Inicijativa mladih za ljudska prava Srbije (YIHR) deo je regionalne mreže nevladinih sestrinskih organizacija u postjugoslovenskim zemljama, učesnicima ratova 1990-ih. "Borimo se za mir u regionu, ne samo za odsustvo rata, već za mir kao trajni proces koji podrazumeva suočavanje sa prošlošću, a koji rezultira kontinuiranom saradnjom zemalja i ljudi u regionu", njihov je osnovni stav. O tome kako sarađuje sa sestrinskim Inicijativama i s kakvim se izazovima i problemima suočava, ali i što čini da promijeni društvenu percepciju u Srbiji, razgovaramo s programskom direktorkom YIHR Srbije Sofijom Todorović.

S kakvim se izazovima i problemima suočava Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji?

Izazovi sa kojima se suočavamo nisu se značajno menjali od trenutka kada smo osnovani, sada već davne 2003. Nacionalizam koji se podmeće građanima Srbije od 7 do 77 godina kao ultimativni kriterijum za odlučivanje i formiranje stavova nekako samo menja zagovarače, a dodatno ga hrane nacionalizmi iz čitavog regiona koji rastu, ušuškani u "opravdanju" da su reaktivni. Od ove godine u parlamentu imamo više jasno desno orijentisanih stranaka, a velika je primamljivost ideja koje su usmerene na upiranje prsta na najranjivije među nama, bilo da je reč o LGBT+ populaciji, manjinama ili ženama. Razgovor o činjenicama koje ukazuju na naše greške iz kojih bi trebalo puno da naučimo ne postoji, postoje samo interpretacija i revizionizam, a svaki oblik pacifizma tumači se kao slabost.

Borimo se protiv promocije Ratka Mladića, bavili smo se zidovima u Srbiji koji su prekriveni njegovim imenom i muralima kojih je preko 220. Mnoge organizacije, pojedinci i inicijative tu su borbu prepoznali i kao svoju. Ima nas, samo predugo pokušavaju da nas svim silama ubede u suprotno

Kako rešavate finansiranje i kakvu podršku imate?

Pitanje finansiranja civilnog sektora za mene je veoma prosto. Finansiramo se projektno tako što apliciramo na pozive koji nam se čine adekvatnim za pribavljanje sredstava za rad koji odgovara našem programskom okviru, a u skladu je s našom misijom i vizijom. Imamo jako puno dugogodišnjih partnera sa kojima radimo, rastemo i delimo iskustva i to nam je veoma važno. Što se tiče podrške, ako mislite na finansijsku, ja sam tu "suva" profesionalka i smatram da za svaku dobru ideju postoji način da se pronađu sredstva. Ako mislite na podršku ciljne grupe, ja sam veoma zadovoljna povratnim informacijama koje dobijamo od mladih i odzivom mladih na naše programe, akcije i događaje. To mi je jasan indikator da smo dobri u onome što radimo.

Kolika je vidljivost Inicijative u javnosti i medijima?

Inicijativa je od 2017. zaista podigla sopstvenu vidljivost, ali smo i dalje zastupljeni mahom u medijima koji nemaju nacionalnu frekvenciju. Mislim da nas u široj javnosti često posmatraju kao drugi ekstrem, u odnosu na sve ono protiv čega se borimo već 19 godina. Smatram da je to posledica toga što jednostavno imamo svoje domete određene resursima sa kojima raspolažemo, kao i nekim od predstavnika javnih institucija da naš rad degradiraju i da nas etiketiraju kao izdajnike, plaćenike, nasilnike, ili šta god je već zgodno da naš rad u datom trenutku unizi.

 

Pretnje Inicijativi

Sa kakvim se problemima suočavaju članovi Inicijative? Vi ste se zbog odsustva volje nadležnih organa da rešavaju pretnje koje su vam upućene obratili i Evropskom sudu za ljudska prava.

Jesam, i nastaviću da ih prijavljujem i da koristim sva institucionalna sredstva koja mi stoje na raspolaganju da reagujem na pretnje i otvoreno zastrašivanje. Članovi i članice Inicijative plaćaju cenu manjka slobode u Srbiji i spremnosti da se sa prošlošću suočimo i slobodno mogu reći da se već dugi niz godina nalazimo na prvim linijama tog fronta. Često me pitaju za izazove i odgovaram na ta pitanja, ali mi je uvek važnije da istaknem u prvi plan neophodnost pružanja otpora. Kada kažem otpor, on za mene ne predstavlja samo borbu gde smo neki mi i neki oni, za mene je otpor ne gubljenje fokusa sa važnih stvari, rad na sebi, usavršavanje uz konstantno preispitivanje i promišljanje.

Kakve je akcije Inicijativa preduzimala zadnjih godina i koliko su bile uspešne? Pomenuću izložbu o Vukovaru 2016., reakcije na istup Veselina Šljivančanina u Beški 2017. i festival "Mirdita, dobar dan".

Mnogo stvari smo uradili, i svaka od njih je imala rezultate koji su se ugledali ili u jasnom otkrivanju štetnih praksi i ponašanja koje predstavnici institucija pokušavaju da nam perfidno podvale ili u novim vezama čije smo uspostavljanje pomogli svojim radom, prevazilaženju predrasuda i stereotipa među ljudima, izgradnji poverenja na regionalnom nivou koje nam je preko potrebno. U Beogradu se već malo više od godinu dana borimo protiv promocije Ratka Mladića, koja ide od vrha i spušta se u sve slojeve društva. Bavili smo se zidovima i ulicama u Srbiji koje su prekrivene njegovim imenom i muralima kojih je preko 220. Mnoge organizacije, pojedinci i inicijative tu su borbu prepoznali i kao svoju i neizmerno nam je drago da nas ima. A ima nas, samo predugo pokušavaju da nas svim silama ubede u suprotno. To nam uliva nadu i snagu da dalje nastavimo. Na Međunarodni dan ljudskih prava ove godine, aktivisti i aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava Ulicu Brane Crnčevića simbolično su preimenovali u Ulicu trudnice Ružice Markobašić, žrtve brutalnog ratnog zločina na Ovčari. Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Grada Beograda podneli smo inicijativu i za formalno preimenovanje te ulice. Tako vidimo izgradnju poverenja, koga nema, što se jasno vidi u razmenama reči među najvišim zvaničnicima iz regiona koje pratimo u medijima. Poverenje koje se na taj način gradi među ljudima i državama smanjuje prostor za manipulaciju žrtvama i otvara novi put za pravdu i pomirenje među ljudima, koje se bazira na poštovanju patnji i stradanja bez obzira na etnicitet žrtava.

Što se Kosova tiče, situacija je zaista izazovna i sigurna sam da će se dodatno pogoršati dok se ne postigne neka vrsta rešenja. Tužno je što većina ne zna ni ko su Boro i Ramiz ni zbog čega su nam pozitivni primeri neophodni, ali bi sigurno trebalo da budu češća pojava, da se za njih zna

Poznati su rezultati istraživanja o stavovima mladih prema ratu devedesetih u Hrvatskoj. Kakvi bi bili rezultati takvog istraživanja među mladima u Srbiji, a kakvi starijih generacija koje su doživele i preživele rat?

Planiramo da slično istraživanje samo sa upodobljenom metodologijom uradimo za Srbiju pa se nadam da ću sledeće godine moći da govorim o konkretnim podacima, a ne samo o utisku i mišljenju. I dalje najviše zabrinjava animozitet koji mladi u Srbiji osećaju prema Albancima. Postoje istraživanja koja su dokumentovala da je to etnička grupa sa kojom imamo najveći jaz. Trenutna situacija na Kosovu ukazuje da će on u narednom periodu samo rasti. Mladi u Srbiji ne znaju puno o prošlosti ili, ako i znaju, onda je to je veoma jednostrana slika koja ne trpi drugu perspektivu već drugačiju sliku apriori odbacuje kao antisrpsku, što je jako veliki problem. Brine me što većina incidenata, koji se tiču slavljenja ratnih zločinaca ili napada koji su etnički motivisani, uključuje mlade ljude. Mislim da to samo pokazuje koliko posla imamo dok se nešto sistemski ne promeni. Dominantno mišljenje je da su Srbija i Srbi značajno oštećeni, da za njih nema pravde i da za žrtve srpske nacionalnosti nema ni sluha ni empatije. Kad takvo uverenje postane masovno, tada otvarate prostor da neki ljudi uzmu stvar u svoje ruke, i to je ono čega mislim da nismo dovoljno svesni. To uverenje se podstiče sa vrha, a svaka vest o tome da to nije istina ili inicijativa koja dokazuje suprotno, odnosno da ima nešto drugačije, nema medijsku pažnju ili biva potpuno antagonizovana. Što se tiče starijih generacija, stavovi variraju od onih koji su rat preživeli i nekoga izgubili do ljudi iz Srbije koji nisu čak imali ni rodbinu u susednim zemljama i taj dijapazon je zaista neverovatan.

Da li sadašnjim prevladavajućim stavovima doprinosi i osećaj mnogih stanovnika Srbije koji su uz rat preživeli sankcije i NATO bombardovanje, a mnogi i egzodus, i koji se osećaju ogorčeni i oštećeni jer je Srbija doživela teritorijalne (Kosovo) i materijalne gubitke (štete od sankcija i bombardovanja), kao i činjenicu da je najveći broj presuda dosuđen Srbima, dok su druge zaraćene strane ostale manje-više nekažnjene?

Apsolutno, ti osećaji kojih je svaka vlast u ovoj zemlji bila svesna, bili su plodno tlo da se trovanje najranjivijih grupa građana, žrtava, nastavi svim mogućim sredstvima, posebno onim neetičkim. I molim vas, nemojmo zaboraviti da se većina tih ljudi nikada nije oporavila od propagande iz Miloševićevog vremena, a ako to dodamo u priču, onda sve to danas zvuči baš kao istina koju zli Zapad i oni drugi pokušavaju da ubiju, a mi se ne damo. Ta propagandna komforna smislenost koja od ljudi ne traži nikakav trud, nikakav napor, jeste ono što vidim kao ultimativno obezvređivanje potencijala ljudi, a ja zaista verujem da ga imamo. Ovaj region je pun ogorčenosti i osećaja nepravde, i to je strašno, a posebno je strašno kada to sve čujete od žrtava – od onih koji su izgubili nekoga, nešto ili sve. Ali to ne možemo promeniti, ne možemo vratiti vreme, ali možemo da biramo kako ćemo dalje. Posvećenost miru i izgradnji budućnosti u kojoj sukobi nisu realna pretnja ne meri se izjavom "ali nama je najvažniji mir", ako pre i posle te izjave stoji sve ono zbog čega ne možemo da ga osetimo.

Vrlo brzo posle rata mladi iz Hrvatske počeli su da dolaze na žurke u Beograd, a mladi i ne tako mladi iz Srbije na more u Hrvatsku. Kako vidite današnje odnose mladih Srbije i Hrvatske i postoje li i sada tabu teme koje u svojim komunikacijama ne pominju?

Jesu, i to je zaista sjajno jer koliko god trivijalno zvučalo, i ta vrsta odlazaka i dolazaka je sigurno probijala razne granice koje smo sebi ratovima iscrtali. Već sam odgovorila da je najveća etnička distanca prisutna između mladih Srba i Albanaca, međutim to ne znači da sa ostalim komšijama funkcionišemo na zadovoljavajućem nivou. Poslednji napad koji se odigrao u Novom Sadu, koji je imenovan za evropsku prestonicu kulture, pokazuje da su mladi veoma podložni širenju nacionalne histerije koja je primetna u raznim sferama javnog života. Setimo se samo nedavnog završenog svetskog prvenstava u fudbalu. Činjenica da postoje mladi ljudi koji misle da je dobro i hrabro da napadnu nepoznate ljude na ulici jer su im zazvučali kao "ustaše" pokazuje da su nam potrebne ozbiljne promene na svim nivoima koji utiču na viđenje i tretiranje "drugih". Situaciona rešenja neće doneti značajne pomake. Tabu teme jesu ratovi, sve što je bilo je tabu tema, pa se onda družimo i volimo do prvog neizbežnog incidenta, pa se onda rastajemo u mržnji i dubokom uverenju da je onaj drugi grešan od starta, samo se dobro pretvarao. Zbog toga, Inicijativa upravo počinje razgovor tamo gde u javnosti počinje ćutanje i ostavljanje teških tema po strani.

 

Neprevladano nasleđe

Smatrate li da su obični ljudi prevladali ratno nasleđe i da su odnosi među njima dobri?

Nisu ga prevladali, ali vreme jeste učinilo svoje. Mislim da nam političke elite ne dozvoljavaju da ga prevaziđemo jer je onda zaista pitanje kako pobediti na izborima i održavati popularnost. I nisu to samo elite, to smo i mi svi ljudi, koji živimo u svojim nacionalnim istinama i sve je OK dok ti ne počneš da preispituješ moju. Nas te teme bole, pokreću nas, izazivaju ljutnju u nama i ako to nije znak da to kako smo se dosad institucionalno odnosili prema tome ne valja, onda preporučujemo da se promisli još jednom o tome da nas samo drugačije postupanje može odvesti u drugačiju realnost.

Kakvi su kontakti mladih Srbije i mladih Kosova, BiH i Crne Gore i da li bi, što se Kosova tiče, Boro (Vukmirović) i Ramiz (Sadiku), dvojica prijatelja ilegalaca koji su u zajedničkoj borbi pali od talijanske okupatorske vlasti 1943., simbolički trebali biti češća pojava?

Kontakata među mladima ima i oni su ili posledica porodičnog nasleđa ili upoznavanja na različitim programima, ali samoinicijativno istraživanje po regionu ogromna je retkost. Svi smo mi obični ljudi, i da, naravno, da svi obični ljudi svojim primerom u svojim lokalnim sredinama ozbiljno doprinose toj vrsti normalizacije. Što se Kosova tiče, situacija je zaista izazovna i sigurna sam da će se dodatno pogoršati dok se ne postigne neka vrsta rešenja. Tužno je što većina ne zna ni ko su Boro i Ramiz ni zbog čega su nam pozitivni primeri neophodni, ali bi sigurno trebalo da budu češća pojava, da se za njih zna.

Koliko sarađujete sa sestrinskim inicijativama mladih i preduzimate li neke zajedničke akcije?

Zaista puno i dosta komuniciramo, to je zaista srž svega što radimo, kao i činjenica da uspevamo da opstanemo regionalno i da iz generacije u generaciju imamo ljude u inicijativama kojima je jasno zbog čega je to važno. To je strašno veliki posao ako se setimo političke klime, podsticanja neprijateljstva, jednostranih istorija, ignorisanja činjenica... Imamo i zajedničke akcije, neretko zajedno objavljujemo i saopštenja, a većina naših akcija usmerena je na uspostavljanje inkluzivne kulture sećanja, one koja ne deli žrtve na naše i njihove, već nam omogućava da osetimo empatiju bez obzira na etnicitet žrtava. To je najteži put, jer se sve što radimo može spinovati – "šta smo mi njima, a šta oni nama radili, što se sad za ovo ne oglasite" – ali sam duboko uverena da ispravnijeg nema.

Kakva su očekivanja i planovi za 2023.?

Velika. Ove godine slavimo 20 godina od osnivanja i nastanka ideje o Inicijativi u kojoj mladi ljudi pronalaze podršku, siguran prostor i prilike za sebe. Planiramo da se više fokusiramo na odnose mladih iz Srbiju i s Kosova. Planiramo "Mirditu" u Prištini, kao i pripreme za naredni samit mladih, planiramo da se dodatno pozabavimo pitanjem veličanja Ratka Mladića, planiramo da nastavimo da gradimo veze koje su pokidane ratovima. Takođe, planiramo da se menjamo i da konstantno ostavljamo prostor novim generacijama da donose ono što je njima važno, ali i da se Inicijativa menja zajedno sa njima, a da ostane autentična. U tome leži suština ove organizacije.

Kakvi su vaši utisci s nedavno održanog Regionalnog foruma REKOM-a, kakvu poruku daje odsustvo političara i očekujete li da će se i pored suprotstavljanja toj ideji, jednog lepog dana formirati regionalna komisija za utvrđivanja žrtava ratova 1990-ih na ovim prostorima?

Ja mislim da je REKOM neminovnost. Sad, za dve godine, za deset, za 50 godina, nije važno, jer ko god bude želeo da se ozbiljno pozabavi ratovima koji su pratili raspad bivše Jugoslavije neće moći ni mrtve da popiše bez regionalne saradnje, kao što ih uostalom do danas nismo popisali. Tako da je i to istina sa kojom svi koji pretenduju na bio kakve političke pozicije moraju da se suoče. Moj utisak sa Foruma je da je to i dalje jedino mesto gde se okupljaju ljudi da pristojno komuniciraju o stvarima sa kojima se ne slažu, ali da se jasno zna šta su crvene linije kako bismo razgovor o temi ipak vodili na nekom dostojanstvenom nivou bez obzira na to odakle dolazimo.