Sofija Todorović, po struci pravnica, deset se godina bori za ljudska prava u Srbiji i regiji, a od 2022. je direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Srbije. Razgovarale smo u njihovoj kancelariji, endžio habu za koji je Sofija istaknula kako je nastao iz procjene da vjerojatno uskoro više neće moći iznajmljivati druge prostore za programe kojima se bave.

Aktivizmom ste se počeli baviti 2014. godine tijekom studija na Pravnom fakultetu u Beogradu. Koliko vam je fakultet davao prostora za bavljenje aktivizmom, koje su vas teme tada najviše interesirale?

Na fakultetu sam se krajem druge ili početkom treće godine pridružila jednom udruženju i sa njima po prvi puta otišla u Republiku Srpsku. Sećam se da smo imali sastanke sa Željkom Cvijanović i Miloradom Dodikom i obilazili razne institucije, a to je bio prvi put da sam se susrela sa time kako funkcioniše sistem Bosne i Hercegovine i shvatila da do tog trenutka, iako sam išla u Prvu beogradsku gimnaziju i istorija mi je dobro išla, nikada do kraja nisam razumela šta je nama Republika Srpska i šta je ona u okviru BiH. Tada sam našla prostor u kojem su moja interesovanja konačno mogla dobiti neki novi oblik.

Godine 2014. otkrivam Inicijativu mladih za ljudska prava zahvaljujući kampanji protiv nasilja "Jer im se može", a koja je jednim delom bila fokusirana na nasilje nad ženama. Ta mi je tema bila jako važna, a o njoj se na fakultetu nije puno pričalo i želela sam da na fakultetu organizujem tribinu na kojoj bi se razgovaralo o ženama, koliko pravni okvir i zakoni pružaju zaštitu kada su u pitanju različiti oblici rodno zasnovanog nasilja. Međutim, za to nije bilo sluha i ideja je potpuno ignorisana kao da je marginalna, a činjenica da se fokusira na žene tumačila se kao relativizacija nasilja. Shvatila sam da nešto ozbiljno nije u redu, iako sam bila svesna atmosfere na mom fakultetu, ali tada je to počelo poprimati druge oblike. Tada kreće i moje aktivnije angažovanje sa Inicijativom.

Sofija Todorović (Foto: Marko Risović)

Verujem da lično jeste i političko

Deset godina kasnije direktorka ste Inicijative. Pokazalo se da ta uloga dolazi s puno pritisaka javnosti, ali i represivnim i diskriminatornim praksama od strane vlasti. U posljednjih ste par mjeseci 12 puta zadržani na graničnim prijelazima i aerodromima, zbog čega ste se obratili i Europskom sudu za ljudska prava. Koliko vas takve stvari ometaju u poslu, ali i svakodnevici? Kako se s njima nosite?

To na mene – utiče. Koliko utiče, to zaista zavisi od trenutka u kojem se životno i profesionalno nalazim. Neke stvari koje bi ljudima predstavljale ogroman stres, meni to nisu, i obrnuto. Ova pozicija i način na koji je doživljavam i radim ne bi išla bez mog dugogodišnjeg aktivističkog i profesionalnog iskustva jer sam krenula kao aktivistkinja, pa asistentkinja, pa koordinatorka, pa istraživačica koja je otkrila šta je najviše zanima, pa kroz rad "sa strane" i BIRN, rad sa novinarima… Zaista sam u tom smislu zahvalna svim svojim mentorima na svemu što danas jesam, a to što sam prošla kroz različite faze unutar različitih organizacija zaista mi je pomoglo da se osećam osnaženijom i da sa manje straha radim svoj posao. To ne znači da ga uvek radim dobro i da ne grešim, ali ono što mi je najvažnije je to što ne prestajem da učim. Učenje, saznavanje i otkrivanje za mene su užasno važni – ne može se zalagati za društvenu promenu, a da se ne bavimo i sopstvenom, unutrašnjom promenom. Verujem da lično jeste i političko, da ti procesi trebaju biti povezani i da čovek mora naći način da sebi objasni neke stvari, što podrazumeva i rad na sebi.

U civilnom sektoru općenito prevladavaju žene, a trenutno su i sve direktorice kao i većina zaposlenica Inicijative u regiji mlade žene. Vjerujem da nije slučajno da su upravo one, koje su u patrijarhalnom sustavu toliko dugo marginalizirane, stale na prvu liniju obrane ljudskih prava…

Da. To me uopšte ne čudi i to govorim iz lične pozicije jer najviše stvari koje sam naučila u svom životu, naučila sam od žena. Najveće ohrabrenje, osnaživanje, podršku ili samo ćutanje i razumevanje u tišini, nešto je što sam uvek najviše osećala sa ženama, što ne znači da u najgore situacije kojima sam bila izložena i koje sam teško proživljavala nisu bile uključene i žene. Ponosna sam što mlade žene vide Inicijativu kao prostor u kojemu mogu graditi, negovati i oblikovati svoju snagu, gde vide svoj prostor slobode i prostor za razvoj. U Inicijativi mladih rade ljudi raznih identiteta, od nacionalnih, rodnih i seksualnih, a jako sam ponosna što za sve njih Inicijativa jeste mesto gde oni sami biraju da rade. Borbu koju mi nosimo, a koja je imala različite oblike u poslednjih 20 godina, oni vide kao svoju borbu i sa njom se poistovećuju.

Ako želiš biti aktivistkinja i do nečega ti je stalo, ovde moraš biti spremna na to da možeš postati tema premijera i predsednika države kojima ne možeš parirati po pitanju moći i resursa

Nedavno ste primili Ahensku mirovnu nagradu u ime Inicijative mladih za ljudska prava. Šta vam znači to priznanje i koliko je bitna podrška međunarodne zajednice u vašem radu, s obzirom na to da u okruženju nemate podršku od struktura?

Priznanja su jako važna. Mi ih često zaboravljamo, a rad ljudi ili organizacija koji su dugo na sceni se uzima zdravo za gotovo. Verujem u pohvale, priznanja, lepu reč, u komplimente koji mogu doći i niotkuda, i mislim da to zaista ima jedan ohrabrujući element koji je iznimno bitan, a koji od brzine ovog života i količine stvari koje se događaju, nekada i zaboravimo. Stalno se trudim da sebe podsećam na to i nekada me zaista proganja misao, kada imam vremena da duže i šire mislim, kolikom broju ljudi ili kolektiva nismo odali priznanje, a oni to zaslužuju. Nikada u pitanju nije neka loša namera ili nemar, već brzina života.

S druge strane, spomenula si okruženje u kojem radimo, i tu bih izdvojila Srbiju u kojoj civilni sektor već godinama deluje u uslovima koji su vrlo izazovni. S jedne sam strane iznimno ponosna kada pričam o civilnom sektoru u Srbiji jer stvarno mislim da su proaktivnost, uticaj i količina rada potpuno srazmerni okruženju u kojem taj sektor funkcioniše. Ali upravo to neprijateljsko okruženje, koje dugo traje i samo sebe nadograđuje, često može da dovede do nekih mračnih delova uma, pomuti perspektivu i sliku toga gde smo krenuli, šta radimo i zašto. Jer kada takvo stanje toliko dugo traje, ne možeš a da se ne zapitaš – da li je moguće da sve ovo nije u redu, a da sam ja u redu. To je ono tipično što su nam roditelji govorili kada smo bili mali: "Jeste, svi su drugi ludi, a samo si ti pametna." To me nervira, ali baš je zato otpor jako važan. Bitno je da se nikada ne izgubi taj otpor koji s godinama i iskustvom postaje mnogo izbrušeniji i egzaktniji. Trenutak kada se izgubi otpor je trenutak kada se treba maknuti iz društveno-angažovanog rada. Ali ni otpor ne treba biti sam sebi svrha.

Mnogo znače saradnje, kolegijalnost, solidarnost i priznanja, a Ahenska mirovna nagrada došla je u specifičnom trenutku kada smo bili izloženi strašno velikim napadima, počevši od napada zbog rezolucije o Srebrenici, festivala "Mirdita, dobar dan"… Tada su krenula i zadržavanja na granicama, nakupilo se toga i sve je predugo trajalo. Stvarno verujem da ćemo neke stvari raditi dokle god možemo i umemo, ali ne pod bilo koju cenu.

Sofija Todorović (Foto: Marko Risović)

Nastavnici bi trebali biti saveznici u procesu pomirenja

Spomenuli ste festival "Mirdita, dobar dan" koji je prvo izazvao mnoštvo negativnih reakcija premda se ranije održao već deset puta, a zbog odluke Republike Srbije ove godine na kraju ipak nije održan. To je festival koji obiluje kulturnim programom i promovira mir između Srbije i Kosova te njihovih građanki i građana. Kako tumačite zabranu s obzirom na to da je dio plana Srbije vezanog uz ulazak u Europsku uniju upravo pregovarački proces sa Kosovom?

Deo obaveza Srbije tiče se normalizacije odnosa sa Kosovom, a svakako pod normalizacijom ne bi trebala da se podrazumeva zabrana kulturno-umetničkih događaja koji spajaju umetnike. Taj festival nikada nije negirao realnost, a ako uzmemo u obzir da se u Srbiji često negira realnost i da se razgovori o Kosovu svode na metafizički nivo koji se nasilno pretače u našu svakodnevicu, zabrana i ne čudi.

Uz zabranu festivala koji je trebao da se po jedanaesti put održi u Beogradu, usledila je i hajka u kojoj je učestovalo pet ministara i jedan gradonačelnik, a koji su festival nazvali promocijom terorizma. Mi smo se zaista izlagali i ulazili u različite debate sa raznim ljudima na raznim televizijama sa željom da objasnimo sve to, ali onda su na sam dan festivala oni koji imaju moć kreirali situaciju koja je delovala nebezbednom. Na dan otvaranja festivala nisu se pojavili građani, već 150 huligana, ljudi koji šalju životinjske glave na naše adrese, koji prete nasiljem i crtaju kukaste krstove. Država i sigurnosne strukture postoje u svakoj zemlji da bi od takvih štitile građane, a ove godine je država postupila u skladu sa zahtevima ekstremista.

Nadu mi daju mladi ljudi s kojima imam privilegiju da radim, a koji su entuzijastični i pametni, žele da uče i daju svoj doprinos borbi za demokratsku Srbiju. To mi daje i motivaciju i obavezuje me na neodustajanje

Među huliganima ima i mladih. Rezultati vašeg istraživanja stavova pokazuju da mladi u Srbiji malo znaju o ratovima devedesetih i ratnim zločinima, a imaju negativne stavove prema Haškom tribunalu. Analiza udžbenika istorije u Srbiji pokazuje i značajnu neravnotežu u prikazivanju ratnih sukoba.

Ta dva istraživanja su komplementarna i u određenoj meri jedno istraživanje objašnjava drugo. Formalno obrazovanje ima strašno veliki uticaj na mlade i njihove stavove o prošlosti i to je jedno od prvih mesta na kojemu se mladi susreću sa tim temama, a koje najčešće malo ili nikako obrađuju. U udžbenicima se pominje jedino Srebrenica, ali bez ulaženja u samu kvalifikaciju zločina, pominje se vrlo dekontekstualizovano i šturo. Međutim, pošto se koristi nekoliko udžbenika, postoje razlike, ali na kraju dana dosta toga zavisi i o nastavnicima koji imaju slobodu odabrati koji će udžbenik koristiti. Nastavnici bi trebali biti saveznici u procesu pomirenja, tako da nije sve do mladih, važno je da pričamo i o obrazovnim politikama. Stavovi mladih su šaroliki, a primetili smo jednu strašnu nelogičnost – kada ih pitate da li ratni zločinci treba da budu u javnom prostoru, mladi kažu ne, ali onda vidimo da su oni koje smatraju herojima i koji im se tako predstavljaju zapravo ratni zločinci.

Kada govorimo o suočavanju sa prošlošću, koliko tu važnu ulogu igraju mladi?

Vrlo važnu. Sada postoje i različiti dokumenti EU-a i UN-a i domaće strategije koji odreda ukazuju na važnost uključivanja mladih u društvene promene te važnosti demokratske participacije mladih kao grupe. A onda, kada se razgovara o prošlosti, niko ne želi mlade za stolom. "Vi niste bili ni rođeni kada se to desilo, šta vi znate o tome, ti si previše mlad da bi o tome pričao, nemaš dovoljno iskustva" i sl., nađe se hiljadu načina da ih se diskredituje kao relevantne sagovornike. Mi o toj prošlosti govorimo upravo zbog budućnosti, da bismo bolje razumeli sadašnjost i bili sposobni da gradimo budućnost kojoj težimo, a koja se gradi za te mlade ljude. Strašan je problem što mladi, kada govorimo o ovim temama, na kraju nisu u stanju da donose izbore na temelju valjanih informacija. I to zato što su obrazovne politike sistemski skrojene tako da mladi ne znaju ništa, a sve kako bi im se uspešno plasirali razni narativi. Upravo tako nastaje sistemski instruirani zaborav.

Sofija Todorović (Foto: Marko Risović)

Mladi šire prostor otpora

U jeku protesta zbog nekažnjavanja odgovornih za tragediju u Novom Sadu, a koji traju duže od mjesec dana i proširili su se na blokade fakulteta, uhapšene su dvije aktivistkinje Inicijative. Odvedene su na informativni razgovor od strane nepoznatih muškaraca, koji im se nisu legitimirali, u nepoznatu stanicu. Kakve su posljedice takvih privođenja za civilno društvo? Funkcionira li zastrašivanje koje provode represivni organi?

Apsolutno funkcioniše i to možemo da vidimo na primeru sužavanja prostora za delovanje i rad, jer ako želiš biti aktivistkinja i do nečega ti je stalo, moraš biti spremna na to da možeš postati tema premijera i predsednika države kojima ne možeš parirati po pitanju moći i resursa. Niti možeš da veruješ da se predsednici i premijeri bave 20-godišnjim studentkinjama i aktivistkinjama. Postoji opcija da ćeš biti na meti raznih ekstremističkih i desničarskih grupa, i opcija da ćeš biti privedena od strane lica koja nisu u policijskoj uniformi, ubačena u džip i odvedena u stanicu za koju ti niko neće reći koja je, na razgovor koji je informativan, gde se ljudi prema tebi ponašaju relativno prijatno pa se tvoja perspektiva toga koliko je sve to strašno zapravo zamagljuje.

O svemu tome će biti obaveštena javnost, pa zamislite onda druge mlade ljude koji to čitaju. Koliko njih će onda uopće biti spremno da se bore. Ali nije njihova borba ono što ih izlaže takvim situacijama, nego ono protiv čega se bore. Užasno je gadan i nepravedan taj izbor, ali je takav i to je realnost sa kojom moramo da vidimo šta ćemo da radimo.

Učenje, saznavanje i otkrivanje za mene su užasno važni – ne može se zalagati za društvenu promenu, a da se ne bavimo i sopstvenom, unutrašnjom promenom

U Hrvatskoj se protesti u Srbiji često posmatraju s divljenjem, a svaki put kada se okupe toliki ljudi, čini se nemogućim da situacija ostane ista. Ipak, barem naizgled, ostaje…

Ostaje ista ako gledamo površinski, ko je na vlasti. Znamo i koje metode se u Srbiji koriste za ostanak na vlasti. Ali ipak nije sve isto – mislim da je ovo što su mladi u Srbiji uspeli da naprave u dve godine sa protestima neverovatno, količina ljudi koje su uspeli svojim akcijama motivisati da uprkos svemu izađu na ulice je neverovatna. Verujem da to pomaže da se otpor širi i da što veći broj građana bude informisan o tome šta se dešava u zemlji. Zaista verujem da ovo nije trka na sto metara, nego ogromni maraton u kojem trči sve više ljudi.

Šta vas motiviše da uprkos svemu nastavite borbu i šta vam daje nadu da će promena ipak doći?

Mnogo stvari. I kada ih pobrojim, shvatim da možda nisam tolika pesimistkinja koliko sama sebi delujem. Nadu mi daju mladi ljudi s kojima imam privilegiju da radim, a koji su entuzijastični i pametni, žele da uče i daju svoj doprinos borbi za demokratsku Srbiju. To mi daje i motivaciju i obavezuje me na neodustajanje. Nadu mi daje proaktivnost civilnog sektora u Srbiji, moje kolege i koleginice koji me motivišu na poseban način, daju mi snagu i važna mi je njihova otpornost. Tu su i moji prijatelji, građanke i građani koji imaju druge poslove pa kroz neke druge oblike pokušavaju da daju svoj doprinos.

Motivišu me njihove kritike i sugestije jer to pokazuje da smo zadržali kulturu dijaloga, a važno mi je da ne izgubimo tu sposobnost da razgovaramo kao ljudi. Bez obzira na jačanje desnice, nadu mi daju i politički krugovi u kojima se javlja svest o važnosti savezništva i potrebi da se nešto preduzme, da kada govorimo o slobodi da je ne odvajamo od koncepta odgovornosti. Ima još milion stvari koje uspevam da vidim i da u svemu tome ne pređem preko njih tako olako.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.