Inkluzija u svakodnevnom životu je dostižna, ali zahteva puno rada, učenja i razumevanja drugoga i sveta oko nas, govori Milica Veljković, aktivistkinja i slobodna medijska radnica iz Novog Sada, autorica dokumentarnog filma "Da me nema". Kako je više aktivističkih pokreta u kojima je angažovana na različite načine, 32-godišnja Milica izdvaja one koji se bave mentalnim zdravljem, feminizmom, etičkim izveštavanjem medija, pravima osoba sa invaliditetom i mladih u Srbiji. Njen aktivizam doseže i do inicijative Impakt 21, koja je zaslužna za izmene zakona i pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima za osobe sa invaliditetom.
Osobe sa invaliditetom često se suočavaju s dodatnim izazovima u održavanju dobrog mentalnog zdravlja jer socijalna isključenost, fizičke barijere, stigmatizacija i nedostatak pristupa resursima mogu doprineti pojavi mentalnih problema. Milica Veljković je 16 godina živela bez invaliditeta i isto toliko trenutno živi sa njim pa objašnjava da senzacionalistički naslovi u medijskom izveštavanju mogu biti retraumatizirajući. Koliko je potrebno da se više i češće skreće pažnja na ovaj problem naglasila nam je prilikom osvrta na svoj dokumentarni film iz 2019. godine "Da me nema" koji prati njenu životnu priču nakon pokušaja da si oduzme život u tinejdžerskim danima.
- Deljenje lične priče u krugu ljudi koje poznajemo i deljenje sa "celim svetom" nije isto. Izlaskom u taj prostor postajemo predmet razgovora, komentara, kritike, svaka ne baš jasno verbalizovana emocija tumači se od osobe do osobe i odjednom imate utisak da ste načinili više štete nego koristi. Važno je da mi kao predstavnici medija govorimo o etičkom izveštavanju kada je reč o mentalnom zdravlju, kao i o izveštavanju o osobama sa invaliditetom. Moja depresija je postala tema za preispitivanje, poistovećivana sa razmaženošću i umanjenom traumom. Sve to zato što naše društvo i dalje ne pojmi šta u stvari znači mentalna higijena, i dalje u kontekstu samoubistva ljude delimo na slabiće i one hrabre – objašnjava nam Milica.
Uprkos svim nedaćama, pronašla je način da se oporavi, napravila je pauzu od svega u vezi sa filmom, pa čak i od aktivizma u oblasti mentalnog zdravlja. Dodaje da je potrebno da čujemo mlade, da se potrudimo da stvorimo siguran prostor za žene i devojčice te da se sistemski bavimo prevencijom. Mentalno zdravlje je oblast u kojoj su se desile promene, započeti su razni programi koji su uključili mlade da budu osnaženi i edukovani kako bi u svojim zajednicama mogli da pruže podršku i naprave vidljive promene. Prilagodba na promene u životu može biti izazovna, a podrška stručnjaka za mentalno zdravlje može biti od suštinskog značaja.
- U aktivizmu se pregoreva i toga smo svi svesni, ali ne odustaješ zato što iskreno veruješ u promenu, veruješ da može da bude bolje. Jednom kad osvestiš da je puno više onih ljudi koji još uvek nisu našli svoj glas, za njih moramo da se borimo. Onog trenutka kad se izađe iz sopstvenog mikrosveta, osetiš sve nedaće ovog sveta i zato kao aktivistkinja ne mogu da okrenem glavu. Život ne treba da bude borba, život treba da bude prostor za rast i ljubav – kaže Veljković.
Milica smatra da u njenom gradu nema dovoljno događaja koji su prilagođeni osobama sa invaliditetom, da je odgovornost povezana sa svešću onih koji učestvuju u organizaciji događaja. Iz ugla poznavanja i primene zakona, neretko se zaboravi na prostore koji treba da budu fizički pristupačni i poseduju prilagođene toalete, da u skladu sa programom budu angažovani tumači znakovnog jezika, kao i volonteri i asistenti.
- Novi Sad je urbana sredina te donekle prilagođenija, ali je i dalje prisutan nedostatak pristupačnih prostora, prilagođenih ulaza i rampi. Pristupačni javni toaleti koji su funkcionalni jednostavno ne postoje, javni objekti retko imaju bar jedan prilagođen toalet i to je jedna od prepreka koje mi otežavaju život, jer sam žena, jer znam da neću izlaziti van kuće kada imam menstruaciju. To nepostojanje mogućnosti, nepostojanje adekvatnog prostora da se promeni higijenski uložak i sprovede osnovna lična higijena me istinski užasava. Ono što mi kao pojedinci i pojedinke možemo da uradimo je da kad god smo u prilici skrenemo pažnju na ovakve i slične propuste – govori ona.
Republika Srbija na papiru ima adekvatne zakonske okvire kada je reč o inkluziji osoba sa invaliditetom, ali izostaje njihova primena u praksi. Integracija teme mentalnog zdravlja u opšti pristup invaliditetu i pružanje resursa koji odgovaraju na oba aspekta ovog područja mogu poboljšati životne uslove osoba sa invaliditetom. Sistemske promene su krucijalne. Neophodno je podizanje svesti predstavnika institucija, osnaživanje mladih u invalidskim pokretima, međusektorska saradnja, što veća uključenost osoba sa invaliditetom u donošenje odluka koje se tiču njihovih života i položaja u društvu.
Na konstataciju kako je ženski pol diskriminisan kroz više epoha, Milica Veljković dodaje da sve devojčice rade stvari na svoj način i da su u tome jako dobre. Kako su sva njihova interesovanja zanimljiva, bilo da se bave sportom ili plesom, da prate tehnološki napredak, programiraju, beru cveće, kuvaju sa bakama i mamama, čitaju poeziju, plaču dok gledaju filmove ili igraju video igre – sve je njihovo i treba da uživaju u tome. Zaključuje da su sigurni prostori u svakoj od nas, da treba da negujemo empatiju, pažljivo se međusobno slušamo te da budemo nežne jedna prema drugoj jer nam toga uvek nedostaje.
Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma
