Laičko oko i uho, koje se formiralo u jeku pank pokreta u Jugoslaviji, na mapu gradova sa pank scenom će najčešće stavljati glavne gradove nekadašnjih republika, uključujući tu još Rijeku i Novi Sad. Ono upućenije uho toj značajnoj listi dodaće i Kraljevo u centralnoj Srbiji.
"Kad god bi se pomenulo Kraljevo i lokalna scena, odmah bi se, gotovo u glas, odgovorilo: 'A, ma to su ti anarhisti'. Izgledalo je kao da je Kraljevo stecište različitih anarhističkih kolektiva koji planiraju novu svetsku revoluciju", piše početkom devedesetih fanzin Kontrapunkt, a prenosi "Kraljevačka pank hronika", knjiga istoričara Vojislava Trifunovića, nedavno objavljena kao samizdat. To je svedočanstvo o razvoju jedne od najzanimljivijih lokalnih pank scena na prostoru bivše Jugoslavije koja je ostavila trag među brojnim generacijama širom nekadašnje države. Govori ne samo o bendovima i njihovim pesmama, već i o društveno-političkom angažmanu pojedinih aktera scene.
- Uvek sam razmišljao, da je ovo neka Amerika, Engleska, da bi se verovatno o toj sceni snimao dokumentarac. Pišem o uticaju američkog hardkora, britanskog panka, objašnjavam kako je pank nastao u SFRJ. Bavim se samim bendovima i društvenim aktivizmom, tako da čak i neko ko nije bio deo scene i nema veze s pank muzikom i potkulturom može da stekne utisak o tome šta se tu dešavalo - kaže za Novosti Trifunović, u kasnijem periodu i sam član jednog od najbitnijih pank bendova iz Kraljeva.
Spletom okolnosti, kraljevačka scena postaje izuzetno politizovana i sinonim za anarhističko delovanje. Na to je itekako uticao raspad države, kao i ratovi koji su vođeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i na Kosovu. Od samog početka kraljevački pankeri odbijaju da budu deo opšteprihvaćenog nacionalističkog narativa.
- Bez obzira na raspad Jugoslavije, rat, blokade i sankcije, ta scena je nastavila da živi. Odvojena zbog ratova, granica, ali je nastavila da sarađuje. Uspevali su na razne načine da ostanu u kontaktima. Posebno se tu izdvajaju ljudi sa srpske i hrvatske scene. Slali su pisma i ništa ih nije sprečavalo. To nisu bili samo pokušaji da se sačuvaju stara prijateljstva i stvaraju nova. Vrlo brzo su počeli da sarađuju na višem nivou kroz antiratne aktivnosti. Imali su mogućnost da pokažu svetu da pank nije samo muzika, nego društveni pokret koji menja jako puno toga - objašnjava Trifunović. Antiratni angažman je potencirao u knjizi.
- Nisu pankeri bili jedini protiv rata. Bilo je tu raznih inicijativa, što nevladinih organizacija, što manjih političkih partija. Veliki bendovi, supergrupe, takođe su ustajali protiv rata, ali osim svih tih poznatijih likova pojavljuju se klinci koji su se bez ičije pomoći borili protiv nacionalizama i rata. Nisu bili pod kontrolom organizacija, partija. Dobijali su neka sredstva za štampanje majica, kaseta, ali to su bili autohtoni i antiautoritarni pokreti koji su se bazirali na idejama anarhizma. Odatle i kampanja "Preko zidova nacionalizama i rata" koja je počela sa pamfletom štampanim u pet hiljada primeraka uz pomoć drugova i drugarica iz Italije, objašnjava autor. Nakon toga je usledilo split odnosno zajedničko izdanje hrvatskog benda Bad Justice iz Požege i Totalnog Promašaja iz Kraljeva, pa, izdanje "Ex-Yu" bendova i zajedničke turneje po Sloveniji - dodaje.
- Zbog toga su neki ljudi bili pod prismotrom određenih organa reda. Nije bilo naivno, ali uspeli su da se izbore. Naravno, nisu zaustavili rat ni nacionalizam, ali ipak su pokazali da mogu da se samoorganizuju. Radili su sve sami. I nisu oni izmislili toplu vodu, nisu jedini bili kontra fašizma, ali su te teme predstavili da budu lokalne, dali su im lokalni šmek. Protežirali su čak i neke teme koje nisu bile toliko aktuelne, kao zaštita životinja - naglašava Trifunović i ističe da su se ti bendovi "pojavili u pravom trenutku na pravom mestu."
Kao posebnu vezu muzičkih grupa navodi primere kraljevačkog benda Hoću? Neću! i Nule iz Šibenika.
- Povezali su se preko andergraund veza i postali dobri prijatelji. Vrhunac tog prijateljstva su pesme koje su posvećivali jedni drugima. To su sitni koraci, možda zvuči naivno, ali kad uzmeš kontekst i koliko je to bilo "nenormalno" u očima "normalnih" ljudi, onda shvataš kako je to bilo veliko - ističe Trifunović. Značaj kraljevačke pank scene opisuje i kroz sopstveno iskustvo.
- Uticaj se vidi u razgovorima sa ljudima koji dolaze iz bivše Jugoslavije. Svi prepoznaju Kraljevo kao bitnu sredinu. Na koncertu benda Hoću? Neću! u zagrebačkom klubu Medika bilo je 350 ljudi, što je neverovatno za jedan mali bend koji nema nikakvu popularnost. I još tih 350 ljudi peva sve pesme u jedan glas. Ja sam svirao u poslednjoj postavi tog benda i meni je to bilo kao da sam svirao u Stonsima. Te pesme su postale himne - kaže autor.
Kraljevački bendovi uticali su na ojačavanje do it yourself (DIY, u prevodu "Uradi to sam") filozofije i izvršili uticaj na mnoge mlade širom nekadašnje države.
- Ja sam jedan od tih klinaca koji je mogao da sklizne u nacionalističku priču, ali uhvatio sam se kaseta koje su došle do mene i to je bilo proviđenje. Nisam mogao da verujem da pevaju o Hrvatu kao mom bratu. Ako ništa drugo, mogu da kažu da su usmerili jednog klinca u pravom smeru, a znam mnoge na koje su tako uticali - nastavlja istoričar.
Osim već pomenutih, kao značajne na kraljevačkoj sceni treba navesti i sastave Smudos, Sedativ, Mortus i Panišd.
Svoj tvrdi antiratni stav pankeri su pokazali i u jeku sukoba na Kosovu. Trifunović ističe da su neki od njih, poput Srđana Kneževića Sićka, frontmena benda Hoću? Neću!, bili i hapšeni. Sićko je bio mobilisan u ratu na Kosovu, a pred sam kraj sukoba je dezertirao i bio je hapšen. "Nekoliko godina nalazio na poternici zbog dezertiranja tokom sukoba na Kosovu. Naime, samovoljno je napustio ratište nekoliko dana pre konačnog završetka rata, ali je zbog svog aktivizma bio stavljen na listu dezertera, zbog čega je imao raznih problema. Tako je jednom prilikom trebalo da otputuje u Švajcarsku na sastanak povodom Prigovora savesti, ali je zadržan na beogradskom aerodromu i uhapšen na osnovu poternice. Zahvaljujući intervenciji Triva Inđića, u to vreme savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, Sićko je oslobođen, ali nažalost nije mogao da otputuje u Švajcarsku", piše u knjizi.
Istekom devedesetih kraljevačka scena doživljava sunovrat – bendovi još uvek postoje, ali njihovi članovi su već u poznijim godinama. Međutim, to je za ovu priču nebitno. Kraljevački pankeri su kao svoju osnovu izabrali humanizam. Nažalost, taj humanizam je bio na ogromnom ispitu zrelosti tokom devedesetih. Oni su ga položili.
