Sada su u književnosti primetnije feminističke teme, insistira se često na žensko–ženskim prijateljstvima, kao vidu osnaživanja ženske solidarnosti, govore za Nadu studentice doktorskih studija Univerziteta u Novom Sadu Nina Stokić i Emilija Popović o ženskim likovima u književnosti.
Emilija Popović, doktorantkinja je Univerziteta u Novom Sadu. Prema njenim rečima još od vremena master akademskih studija istražuje srpsku međuratnu dramu. Za svoj master rad "Motiv incesta u dramskom stvaralaštvu Momčila Nastasijevića" dobila je prvu Brankovu nagradu Matice srpske. Na doktorskim studijama nastavila je da istražuje srpsku međuratnu dramu i njena mitsko-religijska, ali i simbolička značenja.
Mora se priznati da se u ekspresionističkim delima uočavaju predstave o ženskoj slobodi i seksualnosti kao nečemu demonskom i pretećem, kaže Emilija Popović
- Iako se, na primer, avangardna, mogu reći i ekspresionistička književnost, smatra modernom u smislu razbijanja tabua i borbe protiv društvene hipokrizije, mora se priznati da se u ekspresionističkim delima uočavaju predstave o ženskoj slobodi i seksualnosti kao nečemu demonskom i pretećem. Ipak, to zavisi od pisca do pisca. Uzeću za primer Todora Manojlovića koji u svojim delima prikazuje muške likove čije vizure odražavaju tradicionalne predstave o ženskoj seksualnosti kao pretećoj. Ali i različitim stilskim postupcima, kao i vođenjem fabule na određen način, pisac nastoji da takvu vizuru parodira. To je uočljivo npr. u njegovoj drami "Nahod Simeon", koja je iznikla pod nesumnjivim uticajem naše epske tradicije. Manojlović od Nahoda pravi jednog modernog, "raspolućenog" junaka. Isti autor piše i dramski dijalog "Žena i nova poezija" 1920. godine i govori o onome što se danas naziva ženskim pismom – dodaje Emilija.
Vidimo da je književnost u periodu između dva rata bila veoma moderna, a opet i tradicionalna u smislu vođenja stvaralačkog dijaloga sa nasleđem. Kroz vreme se menjao položaj ženskih likova u književnosti; iako je istina da su oni često, konkretno, u dramskoj književnosti bili neka vrsta dopune muškim protagonistima. To se sada menja.
Nina Stokić, takođe je studentkinja doktorskih akademskih studija srpske književnosti. Istražuje savremenu srpsku dramu u kontekstu baroka, kao i književnost srpskog baroka. Posvetiti književnosti svoje akademsko i lično vreme suštinski smatra privilegijom i odlukom koja trajno određuje doživljaj sveta. Nina navodi da ukoliko bismo želeli da književnost sagledamo iz malo začudnijeg ugla, videli bismo da je ona reč ženskog roda. U toj činjenici se krije njena tananost, osećajnost i toplina, ali i istinska snaga, te dodaje da je interesantno svedočanstvo o poziciji žene u dijahronijskoj perspektivi u kontekstu književnosti, prvenstveno u usmenoj književnost.
Momčilo Nastasijević, "Iz tamnog vilajeta"
- U okviru narodnih lirskih pesama osvedočena je tipska, idealna ženska lepota i snaga ženskog principa, što je naročito u različitom ključu vidljivo u okviru epskih pesama. Primera radi, narodna balada o Hasanaginici nam predočava svet žene potčinjene strogim patrijarhalnim načelima i čija je slobodna volja ugušena voljom drugih. Majka lišena dece, osetiviši nemerljivi stid, umire. U pojedinim varijantama ove balade, nailazimo na odsustvo tragične krivice i slobodnu volju i inat Hasanaginice, što je slučaj za zapisom iz Erlangenskog rukopisa, u kome su zapisane pesme na prostoru Vojne granice tokom osamnaestog veka. Dakle, pozicija ženskog lika menjala se i spram prostora. Potom, u XX veku, nailazimo na dramsku transpoziciju balade u delu Ljubomira Simovića iz 1974. godine, koja proširuje i problematizuje nedorečenosti balade te pruža prostor dubljeg psihološkog profilisanja junaka. Savremeni dramski tekst je ostao veran predlošku i preneo njegovu suštinu u savremenoj jezičko-stilskoj formi. Dakle, stare priče zahvaljujući različitim i vremenu prilagođenim književnim rešenjima opstaju i komuniciraju sa nama – govori Nina.
Istina je da su socio-ekonomski uslovi bili takvi da su u prošlosti uglavnom muškarci bili pisci, stoga je logično da su žene prikazane iz muške vizure. Sa razvojem romantičarske književnosti nastaje lik fatalne žene – čarobnice, ubice, koja je, uz to, izuzetno privlačna.
U Srbiji sada imamo veoma dobre pesnikinje koje pišu o autentičnom ženskom iskustvu, ne zato da bi se upodobljavale preovlađujućem narativu, već zato što imaju potrebu da sebe objave svetu, kaže Nina Stokić
- Svi smo čuli za femme fatale. Kada bismo pitali neku ženu da li je u redu da se žena prikaže kao gotovo demonsko biće samo jer je preokrenula težište moći u svoju korist, devedeset odsto žena bi sigurno reklo da je takva predstava o ženi duboko mizogina. Ali onda nastaje situacija u kojoj bismo cenzurisali više od pedeset odsto svetske književnosti. Da li je to u redu? Nije svakako. Izgubili bismo neke od najupečatljivijih ženskih likova. Zato je umetnost magična, govori Emilija, te dodaje da u romanu "U registraturi" hrvatskog pisca Ante Kovačića glavni ženski lik Laura ima gotovo demonske osobine. Ona biva pogubljena, ali ne krvari, što unosi natprirodne, romantičarske elemente u roman. To je ta "muška" vizura o kojoj govorim. Laura je žena koja je znala šta želi, ali je upravo zbog toga morala posedovati demonske odlike. Lauri je kontrastiran lik Anice, koja je dobra, poštena, čestita, seoska devojka koju Laura ubija. Anica je martir u romanu i oslikava jedan model tradicionalne patrijarhalne supruge. Dakle, jasna je polarizacija – Anica je pozitivan lik, Laura je negativan. Nevinost biva "silovana" i ubijena. Pisac na kraju ubija i Lauru. Ali moramo shvatiti da književnost, iako je na primer realistička, ne može biti isto što i empirijska stvarnost, ona ima zakonitosti koje su joj imanentne i u to ne treba dirati – govori Popović.
Književnost često obrađuje stereotipe o ženama i pomaže u dekonstrukciji predrasuda. Autori mogu svesno igrati s očekivanjima čitatelja kako bi istaknuli kompleksnost i raznolikost ženskih likova. Emilija objašnjava kako književnost može pružiti uvid u promjene u položaju žena tijekom vremena i različite perspektive na žensko iskustvo.
- Književnost kao umetnost koja nastaje, između ostalog, pod uticajem kulturoloških i društvenih promena, zavisna je od ekonomskih odnosa te je definitivno među prvima koja opipava puls izmena u svetu. Pisci su kao proroci. Ovde bi trebalo pomenuti Dubravku Ugrešić koja se u svojim esejima i romanima maestralno poigravala rodnim i drugim stereotipima. U Srbiji sada imamo veoma dobre pesnikinje koje pišu, hajde da tako kažem, o autentičnom ženskom iskustvu, ali ne zato da bi se upodobljavale preovlađujućem narativu, već zato što imaju potrebu da sebe objave svetu, što su, na sreću, uspele da pretoče u kvalitetnu poeziju – "pjesnici su čuđenje u svijetu" – kaže Emilija.
Dovoljno je kao primer istaknuti prozu srpskog realizma, ali i prozu u širem balkanskom području koja pripada epohi realizma. Ženski likovi u pripovetkama i romanima u patrijarhalnim zajednicama su neutralni, podčinjeni ili nastoje da se odupru stegama kolektiva. Sa druge strane nailazimo na fatalne žene, obrazovane dame iz građanskog društva. Postepeno unoseći psihološke elemente, pisci su uspevali da u sasvim drugačijem svetlu prikažu junakinje smeštene u drugačije socijalne kontekste te da psihološki prodube njihovu prirodu i tako dekonstruišu predrasude. Sasvim sigurno da kroz istoriju književnosti možemo pratiti promene percepcije žene na pojedinačnom i opštem planu.
Ante Kovačić, "U registraturi"
Tradicionalne rodbinske uloge neretko su prikazane u kritičkom ključu te književno delo nastoji da istakne njihove manjkavosti. Sa druge strane, nekonvencionalnost i ukidanje elementarnih moralnih načela u kontekstu delovanja žene unutar jednog dela može biti prikazano kao destruktivno po kolektiv i porodične vrednosti te u tom kontekstu prirodno tradicionalne rodbinske uloge bivaju prikazane kao poželjne, govori Nina te dodaje da svedočimo kako dramaturško-rediteljski koncepti neretko hiperbolizuju, dovode do krajnjih konsekvenci, pa ih i neretko banalizuju. Slaže se da pozorište mora da nas prodrma, ali naše iskustvo govori da se uspeh ne krije u agresivnom podvlačenju piščeve reči već njenom dubljem promišljanju.
Današnja književna scena postaje sve više otvorena ka slobodnom i hrabrom narativu koji problematizuje rodne uloge, društvene nepravde i rodnu nejednakost. Književnost kao duboko humanistička kategorija raspolaže mogućnošću promišljanja čoveka u mnoštvu njegovih nametnutih uloga, ali i željenih, izmaštanih. U toj širokoj lepezi, u istorijskoj perspektivi, ženski likovi su reflektovali stvarnu poziciju žene u okviru tradicionalne zajednice, kao i građanske porodice. Poruke su vremenom, od tihih i subverzivnih postajale sve glasnije. Čini se da direktne poruke kada je reč o osnaživanju žena i njihovih unikatnih identiteta kroz književnost ipak pripadaju našem vremenu.
- Imamo veoma veliki broj pozorišnih predstava u kojima se žena obnažuje a da to nije potrebno za razvoj ili rasplet priče; imamo i primere gde je potrebno. Ali to su teme za debatu. Prisutan je veliki broj dramatizacija, pozorišnih predstava, romana i filmova u kojima se feminističke teme nasilno guraju u priču, čime umetnost dobija na tendencioznosti, ali gubi na umetnosti. Nedavno sam pročitala i roman Vesne Kapor "Maša i medvedi" koji propituje ulogu spisateljice u globalističkom društvu. Ona se susreće sa mnogim poteškoćama zato što je žena, ali, čini mi se, ne samo jer je žena, i to je potrebno naglasiti – govori Nina Stokić.
Nina i Emilija uskoro rade predstavu Frederika Garsije Lorke "Dom Bernarde Albe" u sklopu dramske sekcije Filozofskog fakulteta. Nina je koordinatorka dramske sekcije, dok će Emilija učestvovati u režijskom procesu sa njom.
- Neko se jednom našalio da u drami vlada matrijarhat, jer delo ne sadrži niti jednog muškog lika. Iako u drami nema nijednog muškog lika, svi važniji događaji i dramski sukobi koncentrisani su upravo oko muškarca u kojeg su sestre zaljubljene. Majka sestara doima se kao stroga čuvarka patrijarhalnog poretka, koja to, budući žena, radi surovije od mnogih muškaraca. Istraživanje i rad na tako inspirativnom tekstu biće zaista dragoceno iskustvo, govori Emilija Popović, a Nina Stokić zaključuje da ovaj dramski tekst, svojom nevinom poetičnošću dodatno naglašava postojanost ograničenja koje opstaju unutar i izvan nas "bez upiranja prsta u publiku" i provokativnog tretmana konzervativnosti.
Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma.
