Između obeležavanja dvadesetogodišnjice Srebrenice i ‘Oluje’, predstavnici vlasti u Srbiji su režirali pravu postratnu dramu u javnosti, koristeći sve raspoložive medije za mobilizaciju građanstva pred opasnošću koja se nadvila nad državom kao oblak revizije u periodu obeležavanja stogodišnjice Velikog rata prošle godine. Gotovo da nije bilo važnije vesti u tom periodu od zaprepašćujućih poruka koje su upućivali premijer Aleksandar Vučić i predsednik Tomislav Nikolić. Za to vreme, u realnom životu Srbije dogodilo se poskupljenja struje, usvojen je Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, prema kojem će otpočeti otpuštanja od septembra, dok je zbog nesposobnosti građevinskog i putarskog sektora čekanje na naplatnim rampama autoputa produženo na više sati po vrućini od skoro četrdeset stepeni. Takođe, prestali su sa radom veliki industrijski kombinati IMT Rakovica u Beogradu kao i ‘14. oktobar’ u Kruševcu.
Početkom avgusta, otpušteno je preostalih 370 radnika IMT-a uz obećane otpremnine, a u fabrici je proglašen stečaj. Ova vest je, poput svih ostalih važnih vesti, jedva zabeležena u javnosti. Uglavnom, napravljeno je nekoliko kraćih reportaža sa bivšim radnicima IMT-a od kojih neki danas u svojim garažama imaju neovlašćene servise za poznate crvene traktore koji su tokom osamdesetih preplavili ne samo srbijansko već i jugoslovensko tržište. Bili su to traktori koji traju po pedeset do šezdeset godina, tako da ih je teško naći na otpadima. Statistike govore da je IMT u drugoj polovini osamdesetih proizvodio oko 42 hiljade ovih poljoprivrednih mašina godišnje. Međutim, transformacija društva, ‘posrbljivanje’ radničke klase i odustajanje od modernizacije političkog sistema ali i industrije, doveli su do propasti ovog nekadašnjeg socijalističkog giganta. Proizvodnja je početkom devedesetih godina drastično opala, a poslednji hod crvenih traktora je zabeležen kao punktum na fotografijama izbegličkih kolona pred operacijom ‘Oluja’ u Hrvatskoj.
U trenutku kada je Milošević objavio bitku za Kosovo bila je opredeljena i sudbina radničke klase IMT-a, ali i njihovih traktora, koji će pod udarima političke prinude prestati da obrađuju agrar i uključiće se u procese rastakanja države
Sudbina IMT-a Rakovica je oduvek bila u tesnoj vezi sa srbijanskim političkim rukovodstvom. Glas radnika IMT-a bio je važan u svim društvenim promenama tokom prošlog veka. Kombinat je osnovan u Kraljevini Jugoslaviji, dok su komunističke vlasti nastavile da razvijaju Industriju motora i traktora, prepoznajući u njoj ne samo zamajac industrijalizacije već i ispunjenje obećanja o vladavini radničke klase, koja upravlja sredstvima za proizvodnju, ali i neposredno utiče na tokove socijalističke svakodnevice. Simbolični nestanak radničke klase u Srbiji vezan je upravo uz IMT, jer su odatle ponikli kadrovi poput Ivana Stambolića, Slobodana Miloševića i Zorana Lilića, poslednjeg predsednika SRJ. Na velikom mitingu na Ušću, 19. novembra 1988., koji se smatra trenutkom uspona Slobodana Miloševića, pored književnika Milovana Vitezovića, vajara Svetomira Arsića Basare, predsednika Gradskog komiteta Radoša Smiljkovića i nosioca Spomenice 1941. Mihajla Švabića, okupljenoj radničkoj masi koja je doživljavala krizu identiteta, sa bine se obratio i istaknuti radnik Rakovice – Radoje Ristović. Već tog trenutka, kada je Milošević objavio bitku za Kosovo, bila je opredeljena i sudbina radničke klase IMT-a, ali i njihovih traktora, koji će pod udarima političke prinude prestati da obrađuju agrar i uključiće se u procese rastakanja države.
Onako kako je tada trasiran put razvoja zemlje, uspostavljena je i nova hijerarhija vrednosti. Najavljeni etnički sukobi postali su važniji od industrijske proizvodnje, sudbine nacija od sudbine konkretnih ljudi. Crveni traktori u toj oluji nacionalizma izgubili su svoja svojstva, poput radničke klase koja ih je proizvodila, a koja je već nekoliko godina nakon mitinga, pod udarom strašne krize, počela da izvlači delove mašina iz fabrike i budzašto ih prodaje na crnom tržištu. Ovo se događalo i sa svim ostalim socijalističkim gigantima u SRJ. Karakterističan je primer Fabrike kablova u Jagodini, koja je poput IMT-a dočekala 2000. sa celokupnom upravom i minimalnim brojem radnika, čiji sindikat više nije mogao da se odupre odlukama o privatizaciji, koja je predstavljala samo uvod u gašenje preduzeća i preimenovanje upotrebe zemljišta.
Danas je IMT u Beogradu u terminalnoj fazi. Više nije ostalo ništa osim volje tajkuna koji žele da dođu do ovog zemljišta za što manje para. Čitava prošlost IMT-a, oličena u starim pogonima i zastareloj, rashodovanoj tehnologiji, više ne znače ništa u Srbiji koja je upregnuta u Vučićev nastavak rata sa susedima drugim sredstvima i lažne reforme koje bi uskoro trebalo da rezultiraju skokom penzija od jedan posto (tj. skoro dva eura). Rakovica je nekada imala oko 20 hiljada zaposlenih. Njen sindikat bio je respektabilan, a političko rukovodstvo je uvek moralo da računa sa mogućom pobunom ‘crvene Rakovice’. Danas više nema radnika, tako da politički lideri računaju samo sa tajkunima koji će im zauzvrat finansirati kampanje, dok bi na terenu nekadašnjeg industrijskog postrojenja mogao da nikne novi šoping-centar. Tamo, međutim, nikada neće zakoračiti oni koji čekaju Vučićevo povećanje od jedan posto. Njima je dovoljno da čuju vest kako se na HRT-u ipak na trenutak začula himna ‘Bože pravde’ prilikom proglašenja pobede srpskih vaterpolista na Svetskom prvenstvu u Kazanju.
Ovakvo stanje obeshrabruje kada je u pitanju budućnost društvenih i ekonomskih procesa. Miloševićevo opredeljenje iz 1988., kada je najavio nove bitke za srpstvo, nije doživelo transformaciju koja se očekivala nakon 2000. godine. Umesto nje, usledilo je šminkanje demokratije sa autoritarnim predznacima. U takvim okolnostima, oni ‘alternativni servisi’ IMT-a, smešteni u privatnim garažama bivših radnika Rakovice, predstavljaju jedine smislene nastavljače ove industrije. Od njih će zavisiti sudbina jednog dela agrara u Srbiji jer se država, zainteresovana samo za prodaju javnog dobra, odavno više ne bavi poslovima važnim za otvaranje perspektiva u budućnosti.
