Olga Dimitrijević je dramaturginja i dramska spisateljica. Rođena je 1984. godine u Beogradu, gdje je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umjetnosti. Rodne studije završava na Centralnom evropskom sveučilištu u Budimpešti te je jedna od rijetkih umjetnica čiji se naslov master teze uvijek citira u ovakvim biografskim crticama – riječ je radu "Telo narodne pevačice: konstrukcije nacionalnih identiteta u Srbiji posle 2000. godine".

Njeni su dramski tekstovi izvođeni na brojnim postjugoslavenskim i evropskim pozornicama. Dobitnica je nagrade Hartefakt fonda, Sterijinog pozorja i Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo. S Olgom smo razgovarali jedne tople oktobarske subote, na terasi iznad riječke plaže Pećine, okružene mačkama i rojem komaraca.

Krenimo od vaših profesionalnih početaka. Studentska drama "Internat" izvedena je 2009. godine. Što je zanimalo Olgu u srednjim dvadesetima, o čemu ste pisali?

Radnja drame smeštena je u internat jedne mlekarske škole u Srbiji, reč je o tinejdžerskoj priči o odrastanju dve devojčice i dva dečaka, i to je jedna coming-of-age feministička priča. U središtu priče su rigidna struktura školskog sistema, odnosi između učenika i učenica, rana seksualnost i surovost okoline. Snimljena je kao radio-drama i izvedena u pozorištu Dadov, to su bili neki moji počeci.

Više ste puta izjavili kako volite koristiti melodramske strukture u svom radu. Kako se i zašto njima igrate u tekstovima?

Kako vreme više odmiče, sve sam sklonija da kažem da se uopšte ne igram sa njima nego da ih prosto dramaturški primenjujem, samo što u tim mojim melodramskih strukturama politički dio izbacujem u prvi plan. U klasičnoj melodrami političko-društveni aspekt sveta nekako provejava u pozadini, a kod mene su ti elementi vrlo vidljivi, fokus je na izvorima nejednakosti koji stvaraju probleme junakinjama. Melodrama se smatra žanrom širokih narodnih masa, njena struktura je savršena za identifikaciju. Svi mi pre ili kasnije spadamo pod narodnu masu, i svi pre ili kasnije zaplačemo ili navijamo da dobro pobedi uz dobru melodramu.

(Foto: Tanja Kanazir)

 

Obožavam spoj tzv. trivijalnih žanrova sa politikom

Godine 2016. u beogradskom Bitef teatru postavljena je "Crvena ljubav" prema romanu Aleksandre Kolontaj, čiju dramatizaciju i režiju potpisujete. Kolontaj poznajemo kao komunistkinju, političarku, odakle zanimanje za njen književni rad?

Sasvim sam slučajno saznala za njen književni rad, i to tako što sam sedela jedne večeri sa drugaricama i počele smo da čitamo početak "Crvene ljubavi", koji me oduševio. Trivijalni, nakićeni stil kojim je roman pisan naizgled ne odgovara političkom radu Aleksandre Kolontaj, ali upravo je u tome stvar, ja isto obožavam spoj tzv. trivijalnih žanrova sa politikom. Reč je o komunističkom ljubavnom romanu koji kroz melodramski tekst provlači jasnu političku agendu. Vasilisa i Vladimir su aktivisti, revolucionari i ljubavnici.

Pet godina kasnije, revolucija je izvedena, njih dvoje su muž i žena, Vasilisa je ostala verna revolucionarnim idealima, a on je direktor koji je vara sa sekretaricom. Kolontaj koristi formu kič ljubavnog romana da plasira ideju da bez oslobađanja žena neće biti ni revolucije u smislu radikalnog preokreta društvenih odnosa, i to je predivno. Za predstavu mi je bilo najbitnije to večno pitanje šta ćemo s patrijarhatom, na koji način ljubav funkcioniše kao izvor društvene represije. I naravno: da nećemo imati pravedniji svet dok ne rešimo patrijarhat, i obrnuto.

Muzičarka Ana Ćurčin bila je s glumcima Jelenom Ilić, Vladimirom Aleksićem i Milicom Stefanović na pozornici i imala je zadatak da u ljubavnu priču integriše u tom momentu popularne pesme savremenog folka s temom krize buržoaskog braka. Divno su se uklopili stihovi Marine Tucaković, na primer: "U treću sobu idi, tamo uzdiši za njom." Pa odakle radnicima treća soba? (smijeh) Ovo je primer rada u kom je istovremeno prisutna i ironična igra s muzikom i raznim pop kulturnim referencama, a paralelno je emocionalna reakcija na te ljubavne stihove iskrena i autentična, i taj naoko kontradiktorni miks postiže najveći učinak.

Svi mi pre ili kasnije spadamo pod narodnu masu, i svi pre ili kasnije zaplačemo ili navijamo da dobro pobedi uz dobru melodramu

U romanu se Vasilisa, kada sazna za prevaru, pita: "Mogu li komunisti vjerovati u slutnje? Pa što bi to drugo bilo? Od kuda sjeta? Ta bezimena, beskrajna, nezvana sjeta?"

Predivno pitanje, naravno da mogu! Baš sam to htela i s predstavom, stvoriti jedan pozorišni eksperiment u kom se melodramska struktura koristi da se kroz ultimativnu emocionalnu identifikaciju zapravo govori o političkim temama.

Osim predstava, stvarate i različite audio i vizualne projekte. "Virovi nasilja" nastali su u Lici, a "Život i smrt na Mediteranu" u Rijeci. Čim ste se bavili u ovim radovima?

U sklopu rezidencije Polygon krenula sam razvijati rad "Virovi nasilja", taj projekat je još u procesu, riječ je o video-eseju u nastajanju koji prikazuje dualitet jednog prelepog mesta – kada gledaš u Štrbački buk vidiš paralelno magičnu prirodu, u pozadini srušen most u zadnjem ratu, prugu, ostatke bivšeg zajedničkog života. To je mesto koje je i danas granica, mesto na kojem s hrvatske strane hrpa policije brani tvrđavu Evropu. Prolazeći kroz kraj stalno sam nailazila za policiju. Polazište za rad bila je priča o nasilnim prekidima, o pokušajima prelaska, o liniji razgraničenja, nasilju, ali i lepoti.

"Život i smrt na Mediteranu" je audio-instalacija u moru koja je bazirana na tekstu koji sam napisala još pre par godina za rad sarajevske umetnice Lane Čmajčanin. Govori o situiranoj beloj ženi koja je došla na odmor na Mediteran sa svojom porodicom, gleda u to divno more i polako počinje da joj se budi savest, odnosno kroz interakciju sa morem istovremeno osvešćava Mediteran kao mesto njenog užitka, ali i mesto masovne grobnice, smrti migranata. I u njoj počinje nekako da kuva. Radio-dramu smo smestili na divan dušek koji pluta na riječkoj plaži Bivio, do njega se može da dođe samo plivajući, dakle malo se pomučiš pa uživaš. Bio je izložen u septembru kao dio programa Art kampa Empeduja.

(Foto: Tanja Kanazir)

 

Sumnjičava sam spram elitističkih stavova

"Lepa Brena Project" postala je regionalni hit. Kako ste Vladimir Aleksić i vi birali pjesme za predstavu, vjerujemo da je bilo teško suziti bogati Brenin opus?

Bilo je jako teško, znali smo odmah da "Poželi sreću drugima" sigurno ulazi. Kao i "Sanjam", i bilo je jasno da u predstavi treba da bude mesta i za "Jugoslovenku". Krenuli smo sa nekim širim spiskom na kojem su bile pesme koje volimo, pesme koje imaju veze s tekstovima pa smo čistili, ostale su one koje su se prosto dramaturški uklopile. Neko moje geslo, koje se izgovara i u predstavi, je da svaka ljubavna pesma ima neko svoje značenje u široj društvenoj areni. To je i ključ za tumačenje pesama u predstavi.

Kako biste ukratko opisali predstavu?

Vidim je kao priču o društvenim, istorijskim i ekonomskim kompleksnostima našeg prostora u poslednjih četrdeset godina. Otpočetka smo znali da ne želimo da radimo biografsku predstavu pa smo tako došli do naših pet Brena: Brene Graditeljstva, Brene Biznismenke, Brene Jugoslavenke, Brene Seksualnosti i Brene Pesme.

Na pozorišnoj sceni Srbije postoji jedna velika zamka – kada je u pitanju dramsko pisanje, žene imaju više uspeha i veću vidljivost, takođe ima jakih ženskih rediteljskih glasova, pa se ostavlja dojam da je sve odlično

Vaša posljednja predstava "Svijet bez žena" tematizira seksizam u teatru. Vi i kolegica Maja Pelević same ste na sceni. Kako izgleda otvoreni razgovor o nejednakostima teatra u samom teatru?

Ovo je Majin i moj drugi zajednički projekat u kojem smo same na sceni, a sve je krenulo, naravno, na kafi. Pričale smo o institucionalizovanom nasilju unutar samog teatarskog procesa, o tome kako se tretiraju glumice, kako se u samim metodama rada neretko normalizuje nasilje. Pričale smo o prisutnosti žena na ključnim autorskim pozicijama u teatru, dakle režija i tekst. Na pozorišnoj sceni Srbije postoji jedna velika zamka – kada je u pitanju dramsko pisanje, žene imaju više uspeha i veću vidljivost, takođe ima jakih ženskih rediteljskih glasova, pa se ostavlja dojam da je sve odlično.

Onda smo Maja i ja napravile istraživanje u kojem smo analizirale beogradska dramska pozorišta od 2009. godine do tog leta 2022. i rezultati su jasni: tamo gde ima više para i simboličkog kapitala, tamo su muškarci u predominantoj većini, tamo gde nema para i nema simboličkog kapitala, rade žene. Primerice, za 13 godina rada Jugoslavenskog dramskog pozorišta na njihovoj velikoj sceni režirale su samo dve žene. U Narodnom pozorištu na velikoj sceni se za 13 godina izveo jedan jedini komad koji je žena napisala, kao i u teatru Zvezdara.

Krenule smo tako od brojeva, a pošto dolazimo iz nekog drugog političkog konteksta, zanimao nas je i dublji nivo, zanimali su nas radni uslovi, na koji način se sistemsko nasilje opravdava, kako se umetnost kada su u pitanju žene smatra "radom ljubavi". U predstavi smo propitkivale i zbog čega smo u konstantnom krugu samoeksploatacije. Pričale smo i sa dosta bivših i sadašnjih upravnika u sklopu istraživanja za predstavu. Skoro svi naravno kažu da ne biraju oni predstave, tekstove ni režisere po polu, nego po kvalitetu. A iza tog pojma kvaliteta u umetnosti se stalno sakrivaju strukturalne društvene nejednakosti. Od svega ovoga uspele smo da napravimo predstavu koja je i zabavna. Igramo fudbal, pečemo palačinke, i pričamo o ženama i radu u umetnosti, gde ćeš bolje!

Jeste li ikada dobili komentar da je nešto što radite plitko zbog melodrame, zbog folka, zbog zabave?

Naravno, evo predstava "Moja ti", koja od 2017. godine igra u Ateljeu 212 u Beogradu, bila je i na Gavellinim danima u Zagrebu, jedna je, recimo, jako gledana lezbijsko-komunistička propaganda (smijeh) i neki levo nastrojeni etablirani umetnici su rekli da smatraju da se ja u tekstu sprdam s Jugoslavijom, s levicom. Bila sam zbunjena s takvim komentarima, ako je nešto komično, ne znači da se sprdam. Valjda mora da bude ozbiljno da bi bilo politički relevantno? Nikako ne mogu s tim da se složim.

Ti imaš mogućnost ako se baviš nekim javnim poslom, bila to umetnost ili recimo aktivizam, da nađeš način da komuniciraš svoju ideju tako da rezonira sa ljudima. Uvek sam nekako sumnjičava spram elitističkih stavova da ljudi ne gledaju umetnost, ne razumeju je jer me stvarnost često demantuje. Pa ljudi gledaju i apstraktnu vizuelnu umetnost i imaju neki svoj emocionalni doživljaj spram tih dela, ne mora doživljaj da se artikuliše samo kroz učene kustoske rečenice. Umetnost radi, stvara svoj emocionalni i misaoni učinak, koji je često neuhvatljiv, ali je tu. Zato i postoji koliko postoji čovečanstvo, neophodna nam je.

(Foto: Tanja Kanazir)

 

U pisanju mi je važan politički hepiend

Nedavno ste se dotakli i smaka svijeta i ekološke katastrofe u predstavi "Drama na kraju sveta". Kako izgleda vaš kraj?

Čini mi se da živimo u trenutku u kojem delimo neko kolektivno osećanje kraja sveta – od pandemije, preko ratova do užarene planete, svi pričamo o potencijalnom kraju. Radnja drame smeštena je u jedan fikcionalni Beograd, šest meseci od danas, u svetu koji nam deluje kao svet represivnih režima koji ne pripadaju našoj današnjici i življenom iskustvu, ali zapravo su iza ugla. To je svet vrhunskog nadzora u kojem ljudi nestaju pod okriljem noći. Zanimalo me kako bi se kraj sveta zrcalio u radikalnoj promeni društvenih odnosa, može li kraj sveta ipak značiti kraj samo ovog i ovakvog sveta i možda početak nekog novog. Naša lektorka je rekla da joj se čini da je ovo drama o početku novog sveta, i to me dirnulo. Glavnu junakinju odvode na streljanje jer želi da spasi drvo kestena koje gleda s prozora, što pokreće lančanu reakciju, koja dovodi do kraja, ili početka, kako se uzme. Meni je u pisanju važan politički hepiend, da se otvori mogućnost da makar u prostoru mašte, teksta, scene mislimo da je bolji svet stvarno moguć. Politička imaginacija je zapravo ključna tema za sve moje drame.

Volim Rijeku, prija mi način života koji sebi ovde mogu da složim, pijaca pa jutarnja kafica. Ovo je i dalje grad koji je na moru, a ljudi ipak u avgustu usred sezone odu na kolektivni godišnji odmor

Odmah mi pada napamet Brena Pesme, i ona je na kraju predstave otvoreno maštala o boljem svijetu.

Tako je. Nemam odgovor kako možemo da napravimo bolji svet u trenutku krize leve progresivne ideje, nemam odgovor ni na to šta da radimo sami sa sobom nakon što smo izgubili istorijsku bitku, u trenutku u kojem smo na sve moguće načine u marginalnoj poziciji u postojećem ideološkom poretku sveta. U našim zemljama je već dugo nacionalizam dominantna ideologija. Ako kreneš da se baviš političkom imaginacijom, udariš o zid realpolitike, užasno lako počnu da se prave kompromisi, ali i dalje mislim da bez političke imaginacije nikada nećemo moći da spasimo svet. Meni su tekstovi i scena poligon da se igram s tim, ali da budem malo i negativna, kada pogledamo neki generalni horizont ideja u Evropi i kada pričam s ljudima i razmišljam što stvarno mislimo da je moguće, a šta nije, izgleda nam verovatnije da to moje drveće progovori i počne da hoda, nego da napravimo iole pravednije društvo.

Na čemu trenutno radite, gdje možemo očekivati politički hepiend, makar na sceni?

Završavam dramatizaciju tekstova Semezdina Mehmedinovića, radim s rediteljkom Jovanom Tomić u SARTR-u u Sarajevu. Pa ćemo dalje da vidimo.

Živite na relaciji Rijeka – Beograd. Što vas je privuklo Rijeci, kako vam je tu živjeti?

S obzirom na to da sam frilenserica, kada ne moram da budem na nekom mestu zbog proba, bežim u Rijeku zbog ljubavi i mora, i tako već pet godina. Volim Rijeku, prija mi način života koji sebi ovde mogu da složim, pijaca pa jutarnja kafica. Ovo je i dalje grad koji je na moru, a ljudi ipak u avgustu usred sezone odu na kolektivni godišnji odmor. Beskonačni šarm Rijeke se zasniva između ostalog i na tome što krupni kapital i njegov devastirajući učinak po lokalnu zajednicu još nije ušao u grad.

Cinici bi rekli da je grad već devastiran, ali krupnom kapitalu može da se raduje samo onaj ko njegov učinak na licu grada još nije video, ili onaj koji misli da će imati koristi od njega. Kada se ljudi osveste da koristi zapravo nema, odnosno da je tu samo za nekolicinu, već je kasno. Strah me da se Rijeci spremaju velike i užasne promene, Lürssen grupa je pokupovala pola obale, grad je prodao zemljište na Žabici da bi se izgradio novi kolodvor privatnoj firmi koja se bavi parkingom, i po svim parametrima i dosadašnjem iskustvu šta se dešava u takvim situacijama, na pomolu je džentrifikacija kakvu ni Split nije video.

Što vama daje nadu? Osim možda pokoje pjesme Nade Topčagić.

Razmišljam o tome često, pitanje nade vezano je za kolektivni osećaj kraja sveta o kom smo pričale. Teško je misliti o nadi kada živimo u osećanju kraja, ili kad osećamo da živimo u distopiji. Opet, dok mislimo o svim mračnim scenarijima kraja ovog sveta i nas samih, mi živimo, borimo se, sklapamo kraj sa krajem, volimo i brinemo za druge. Ja sam dramaturškinja, preokret je ključni element u klasičnoj dramskoj strukturi, pa što ne bi bio i u životu. A dok ne dođe preokret, tu su ljubav, prijateljstvo i dobra umetnost. Malo li je?

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma